Od odlaska ser Aleksa Fergusona (čitaj: poslednje titule) Mančester Junajted je izređao četiri stalna i tri privremena menadžera, a čast da bude osmi u devet dobio je Erik Ten Hag (Holanđani bi rekli kratko i odsečno: ten’ah, jedna reč sa naglaskom na A).

Među prethodnih osam bilo je trenerskih legendi, kao LVG i posebno Murinjo (prvak Engleske ni 12 meseci pre dolaska na Old Traford), klupskih legendi (osim Olea tu su bili Gigs i Karik), ljudi sa sjajnim trenerskim učinkom, ali bez većih trofeja (Mojs, Rangnik). Nijedan pristup nije pomogao da ekipa makar zapreti napadom na neki od dva najcenjenija trofeja, Premijer ligu ili Ligu šampiona (mada ne bi bilo zgoreg pomenuti da su oni koji su stigli sa istorijom osvajanja trofeja i na OT uspeli da se okite peharima – LVG i Murinjo su stigli do četiri trofeja u 368 dana 2016/17).

Ta činjenica baca svetlo na suštinu problema sa kojim se suočava klub sa Old Traforda. Ona nije na klupi ili na terenu, već gore u kancelarijama klupskih čelnika. Nisu vlasnici Junajteda jedini koji koji ne prate i ne vole posebno fudbal, niti jedini žive na drugom kraju sveta, ali po mnogim osobinama jesu.

Od smrti oca Malkoma klub komisijski vodi šestoro njegove dece, što je nezabeleženo u modernom fudbalu i dramatično otežava svakodnevni rad jer se odluke donose neuporedivo sporije i teže. Tako se, između ostalog, događalo da se u nekoliko prelaznih rokova kasni sa transferima ili oni najbitniji uopšte ne obave.

Dalje, veliki deo uprave kluba premešten je u 340km udaljeni London, što nije samo praktičan već i emotivni problem – taj potez i uklanjanje reči »fudbalski klub« iz grba samo su pojačali osećaj da je u pitanju kompanija kao svaka druga, a ne sportski klub. Taj osećaj podelioje sa svojim dvostrukim naslednikom i Luj Van Gal, pokušavajući da ga ubedi da mu nije mesto na Old Trafordu.

Komercijalni fokus je Junajtedu mnogo pomogao u prethodnih devet godina, jer je znatno ublažio posledice rezultata preslabih za njihov budžet i standarde. Punih osam godina bili su prvi po prihodima u Engleskoj i top 3 u Evropi. Sa druge strane je primat komercijalnog nad fudbalskim znatno uticao na odluke u sportskom sektoru, čije posledice su bile dramatične.

Mračna senka Eda Vudvorda

Situacija je bila posebno teška u danima kada je na čelu oba sektora sedeo isti čovek – Ed Vudvord – mag za pronalaženje sponzora, bez ideje oko bilo čega na zelenom terenu. Preuzimanjem posla od izvanrednog Dejvida Gila, koji je držao evropski klupski fudbal na dlanu, čovek koji manje-više ništa o fudbalu ne zna se rukovodio popularnošću igrača i prodajom dresova.

U mnogo navrata Junajted je preplaćivao igrače koji nisu hteli da budu tu (Di Marija, Lukaku), nisu bili zdravi (Falkao), nisu imali talenat koji bi odgovarao ceni (odalke da počnem); ili su imali previše godina (Zlatan, Ronaldo, Kavani), otvorene optužnice protiv sebe (Roho). A onda je tu i šest godina Pola Pogbe, o kojima bi mogla da se napiše knjiga, i na čiju stranu u sukobu sa menadžerom je uprava stala.

Vudvord se u prve dve godine na funkciji triput ozbiljno izblamirao obavljanjem transfera, što će imati posledice. Prilikom dovođenja Andera Erere iz Bilbaa Vudvord nije poznavao proceduru, pa ga je doveo godinu kasnije od planiranog. Maruana Felainija je platio 20 posto skuplje jer je čekao poslednji trenutak, kada je istekla klauzula o popustu. Neuspeli transfer Davida De Hee u Madrid zbog problema sa faksom i dalje je legendaran.

Vudvord je nepovratno stekao status klovna u fudbalskom biznisu (i pojačao ga kad je u leto 2016. de facto uručio kontrolu nad klubom Minu Rajoli transferima Zlatana, Pogbe i Mhitarjana), i od tada Junajted kupuje još teže i skuplje, a ne prodaje skoro ništa.

Ironično, rezultat svake od pomenutih gluposti je bio dobar. Erera i Felaini su u samom vrhu post-Fergijeve ere kada gledam odnos cene i onog što su pružili na terenu, a De Hea je u bar dve sezone bio razlika između donje polovine tabele i borbe za Ligu šampiona.

Lajtmotiv svih tih transfer gluposti je da su poslovi obavljani na Deadline Day, u trenutku kada više nema vremena za reakcije. Sličnu stvar Junajted je ponovio prošlog septembra, poslednjim Vudvordovim trzajem – dovođenjem Kristijana Ronalda. Portugalac je stigao poslednjeg dana prelaznog roka i u trenu je sve oko stila igre moralo da se promeni.

Tim koji je i bolje od sebe redovno pobeđivao na kontre, kojem su glavne prednosti bile mladost i brzina, odjednom se spustio na brzinu puža, bez i trunke sposobnosti da igra odbranu od napadačkog reda, što dalje otvara problem za problemom, i sa loptom i bez nje.

Da bi se prvoj zvezdi omogućilo adekvatno okruženje prilagođavao se igrački kadar. U najmanju ruku je ironično to što su odstranjeni upravo igrači koji bi se najlakše uklopili u stil igre budućeg menadžera – Van de Bejk, Marsijal i Lingard su najpre poslati na kraj klupe, a onda su prva dvojica i oterana na pozajmice. Ako se neko i usudio da pomisli da je Rangnik bio upleten u to, do sada bi moralo da mu bude jasno.

Tako se sezona u kojoj je klub trebalo da se još malo primakne vrhu (ako ne po poziciji, onda po broju bodova i generalnom utisku) pretvorila u kompletni fijasko, kakav nije zapamćen u eri Premijer lige – Mojs je bar osvojio Komjuniti šild i rvao se s Bajernom, a u sezoni Murinjovog odlaska klub je mogao da se pozove na konstantne preokrete i izbacivanje PSŽ. Ovog puta ni rezultata, ni karaktera, ni naznake da postoji nekakav tim. Kad Erik krene u junu, krenuće bukvalno od nule.

Mogući dobri znaci

Ono što izdvaja Ten Hagov dolazak od svih prethodnih je konzistentnost. Prvi put u ovom veku Junajted će na klupi imati dva uzastopna menadžera koja forsiraju sličan stil fudbala. Hrabrom odlukom da usred već propale sezone dovedu Ralfa Rangnika kao privremenog menadžera Junajted je konačno povukao ispravan potez, usudiću se da kažem posle 15 godina (jer su i Fergijeva dela u poslednjih pet godina na klupi bila u rasponu od sumnjivog do direktnog štetnog po dugoročni interes kluba).

Rangnik je prvi čovek koji je rekao istinu, bolnu i neprijatnu, i porodici Glejzer i njihovim nameštenicima, ali i kompletnoj javnosti. I to nije učinio jednom, radi to svake nedelje uživo u medijima. Glejzeri su u klub stigli 2005, a Fergusonovo izbegavanje da bar digne glas i kad su očigledno urušavali klub (najkonkretnije u leto 2009, kada su prodali Ronalda, a u zamenu doveli Valensiju) bilo je veoma upadljivo.

Njegov štićenik na klupi tokom prethodne tri godine Solšer je pristup »Kakav problem? Nema problema« doveo do novog nivoa, štiteći bespogovorno i svoje poslodavce, i njihove gazde, ali i fudbalere koje vodi. Tako su godine neuspeha gurane pod tepih, a klub doveden do pete vezane sezone bez ijednog trofeja. Opet ironično, u tih pet godina Junajted je dvaput bio vicešampion i završavao Premijer ligu iznad ovog i ovakvog Liverpula.

Rangnik je u ovih pet meseci upoznao dobro klub iznutra, i ako se njegovi saveti budu slušali, stvari bi mogle da u dogledno vreme legnu na svoje mesto. Naravno, Junajtedov problem je u tome da za ozbiljnim klubovima kasni pet, deset ili čak 13-14 godina, tako da su najbolji kadrovi u skautingu, sportskom menadžmentu, sportskoj medicini i nauci, psihologiji, radu na terenu, već odavno razgrabljeni. Sa druge strane će klubu biti možda i lakše, jer će u klubovima srednje veličine, kakvi su Atalanta ili Hofenhajm (ili u nekoj od Red Bulovih podružnica, gde Rangnik zna apsolutno sve o svakome), naći već spremne kadrove koji se mogu otkupiti i baciti na najveću scenu.

Na Old Trafordu će tek početi da se gradi struktura kakvu Liverpul i Siti imaju već celu deceniju. Ali stvar je veoma prosta – svaka godina kašnjenja sa početkom je dve godine više za nadoknađivanje, jer moderni fudbal nije gradski prevoz koji iznova nudi nove šanse – na pogrešnom putu je svaka stanica pogrešna.

Fudbal je biznis pun velikih promena, dva-tri srećna odbitka mogla su i ove sezone da donesu Junajtedu top 3 u ligi i neku rundu dalje u kupovima. Ali još jedno drugo mesto sa 74 boda svakako ne može biti tumačeno kao dobar znak. Klub sa takvim predispozicijama jednostavno mora da se umeša u bitku za najveće trofeje, ne nužno svake godine, ali dovoljno često. Sve ispod toga je neuspeh.

Šta čeka Erika?

Posao pred Ten Hagom je monumentalan i pitanje je kad će rezultati uopšte moći da se vide. Olakšao bi ga kvalitetan nastup grupe u kojoj su vlasnici Glejzeri, izv.dir Arnold, sp.dir Murto i savetnik Rangnik, koja mora da od nule izgradi sve prateće sisteme (skauting, analitiku, medicinu i nauku, trenerski kadar, akademiju). Što se odluke budu donosile bliže kraju ovog spiska, to bolje.

Takođe, pred klubom su ogromna ulaganja u infrastrukturu, jer su i stadion i akademija već dobrano zastareli, zbog neulaganja u skoro dve decenije od kako je porodica sa Floride preuzela vlasništvo. To je posao uglavnom za prvu polovinu spiska. Sve to treba činiti u trenutku kada je plasman u LŠ teško zamisliv, a i sa njim je klub skliznuo na peto mesto u Money League (sa tendencijom brzog pada na sedmo).

Najupadljivija će svakako biti rekonstrukcija igračkog kadra. Broj igrača koji će napustiti Old Traford klizi lagano ka deset, a prihodi od njih biće nikakvi ili mizerni, kao i obično. Kako će klub posle dve godine pandemijskog minusa finansirati pojačanja biće pitanje za milion funti.

Za stil igre koji forsira Ten Hag neki od ključnih igrača su ili neupotrebljivi (De Hea i Ronaldo, najbolji igrač i najbolji strelac u ovoj sezoni, i ovo je ironija, zar ne?) ili moraju dramatično da promene navike na terenu (Megvajer, Varan, Bruno). Ako na to dodate već odavno sa Meseca uočljive rupe na terenu u vidu zadnjeg veznog i desnog beka, jasno je da je neophodna monumentalna rekonstrukcija.

Jedini put kad je posle Fergija rekonstrukcija makar pokušana (spektakularno loše) na klupi je bio Van Gal, a on sam je tvrdio da ga pola pojačanja nisu ni pitali. Vremena za postupnu promenu kakvu je tokom tri godine izvršio Liverpul jednostavno nema, jer zjape ozbiljne rupe svuda po terenu, tako da je jedina prava referrenca za ono što treba da se desi paket dobrodošlice za Pepa, kome su u prva dva prelazna roka dovedena trinaestorica prvotimaca (plus još 2-3 godinu unapred).

Da li će se to zaista desiti? Teško je zamisliti iz dosadašnjeg iskustva, jer je klub u više navrata direktno ignorisao zahteve sopstvenih menadžera, a još češće kasnio po 6 do 12 meseci u realizaciji transfera koji su neophodni.

Čak i ako dobije na tanjiru sve što mu je potrebno Ten Hag tek treba da napravi najveći korak u karijeri. Ovaj bivši saradnik Pepa Gvardiole (vodio je drugi tim Bajerna dok je njegov kolega po frizuri vodio prvu ekipu) je nesumnjivo veliki fudbalski znalac, ali se do sada šetao do trofeja u ligi, u kojoj je imao ubedljivo najbogatiji i najkvalitetniji tim, a konkurencija uglavnom bila prilično slabašna i sklona lakom padu.

Na Old Trafordu ga čeka neuporedivo jača liga, nepovoljniji startni odnos snaga, nenaklonjeni mediji, protivnici koji se i dalje nisu zadovoljili osvetom za 20+ godina konstantnog maltretiranja pod Fergijem. Povrh svega dva najbolja kluba u ligi doživljavaju upravo njegov novi klub kao najvećeg rivala, što znači da se ni najmanje neće uzdržavati, o čemu 1:15 iz ove sezone govori više nego rečito.

Erik Ten Hag je očigledno hrabar čovek. Od kada je postalo jasno da je on prvi izbor uprave (pre nekoliko nedelja) dobio je sasvim dovoljno upozorenja od kolega, stručnjaka, medija, da je možda bolje da preskoči ovaj izazov. Nije ustuknuo. Da li sreća prati hrabre? Videćemo već od avgusta. Odnos strepnje i nade i dalje mi je na strani ove prve.

Sportklub.