Situacija je, i u Evropi i u svetu, danas nestabilnija nego u vreme Hladnog rata, ocenjuje se u analizi lista “Velt”.
Na početku svoje analize u listu Velt autor podseća na reči Nikola Makijavelija, državnog sekretara Firence u vreme renesanse, prenosi Dojče vele.
On je svom tadašnjem vladaru dao jedan važan savet kako postupati s protivnikom koga smo pobedili: njega treba ili da zgaziti do kraja, ili ga pretvoriti u najboljeg prijatelja.
“Godine 1990. kada je došlo do raspada Sovjetskog saveza, o nekom gaženju nije moglo da bude ni reči, već i zbog brojnog atomskog oružja koje je ta zemlja još uvek posedovala. Ali iz tog sloma nije proizašla ni neka globalna bezbednosna arhitektura – ni tada, ni sve do danas. Kao što je Sovjetski savez bio slabiji nego što se to činilo, tako je i Rusija, mada u silaznoj putanji, bila jača nego što je to delovalo i u najhladnija vremena Hladnog rata.”
Toga su, navodi autor, bili svesni i generali NATO u Briselu. Oni su, komentarišući planove o širenju Saveza na istok kada njihovi šefovi ne bi bili u blizini, govorili da je to “loša ideja čije je vreme došlo”.
Sve se promenilo 2014.
Ali san o širenju NATO na istok u zemljama između Moskve i Berlina bio je suviše jak.
“Nemačka se ujedinila, Sovjetski Savez se već uzdrman teturao, Varšavski pakt je postojao samo na papiru, Rusija je bila samo još neka počasna svetska sila. U tom kratkom prolaznom trenutku Zapad je samog sebe uveravao da je istorija došla do kraja, a da Rusija, isto toliko velika koliko i nemoćna, tu više ne igra neku ulogu.”
Bila je to varka, ocenjuje nemački list.
“Retko se u novijoj evropskoj istoriji jedna srećna konstelacija tako nezaustavljivo okrenula u pogrešnom pravcu i nove sukobe. Dok je u prvih nekoliko godina nove ere još ozbiljno bilo reči o tome da bi čak i Rusija mogla da pristupi NATO i da bi mogla da se stvori nova evroazijska zona bezbednosti od Atlantika do Kine, s vremenom su takve ideje u Moskvi nailazile na sve manje interesovanje, sasvim u neskladu s ozbiljnošću situacije. Rusija je ubrzo počela da razgovara samo sama sa sobom”, piše Velt.
Sve se promenilo kada je 2014. Rusija “odlučila da zakup Krima od Ukrajine pretvori u prisilnu aneksiju o kojoj onda diplomatskim sredstvima više i ne može da se razgovara”.
U zemlje istočne Evrope se vratio strah. I to, kako piše Velt, nije bez razloga. Samo 2019. ruski avioni su oko 400 puta izazvali uzbunu u zapadnim vazduhoplovnim bazama – prema navodima NATO suviše su se približili granicama baltičkih zemalja.
Propuštena prilika
“Novi hladni rat postoji već dugo, samo ovaj put u suprotnom smeru. Prvi hladni rat se razvio iz smrtonosnih sukoba i razvio se u dobro funkcionišući kartel supersila. Sve se odigravalo u okviru stabilnog, predvidljivog sistema pod diplomatskom kontrolom. Osnova je bilo ubeđenje lidera na obema stranama da u nuklearnom ratu niko ne može da pobedi i da to treba po svaku cenu izbeći. Formula je bila međusobno zastrašivanje uništenjem“, piše Velt.
“Ono što je povezivalo nuklearne sile bilo je jače od svega što ih je razdvajalo. (…) U svojim poslednjim godinama hladni rat je bio visoko regulisan sistem koji je povezivao supersile bez obzira na sve razlike.”
Ali od toga je danas malo ostalo, smatra autor. Stalno novim, malim sankcijama svetske sile propuštaju da svet učine sigurnijom mestom – barem u onoj meri kao što je to bio slučaj u vreme Hladnog rata. Ako se tako nastavi, onda će se dramatičan uspon Kine i nove opasnosti koje se kriju u kibernetičkom svetu prepustiti dinamici sila koje je teško kontrolisati.
“Arhitekte novog svetskog poretka nakon 1990. nisu iskoristile vreme da nešto nauče iz istorije. Njima je trebalo da bude jasno da zemlje istočne Evrope već vekovima sa sobom nose probleme koji teraju na najveći mogući oprez. Zemlje evropskog Zapada se mogu ili staviti na stranu Poljske, kao što su to učinile proširenjem NATO na istok, i Rusiju gurati na marginu. Ili mogu zajedno sa Moskvom biti protiv Poljske. Ali nije moguće i jedno i drugo”, uveren je autor analize u Veltu.
Pri tome, smatra on, uvek bi trebalo imati na umu staru izreku: “Rusija nikada nije tako slaba kao što se čini, niti tako jaka kao što preti”.
Galop jahača apokalipse
Ipak, tri decenije ovog prelaznog perioda, taj takozvani Paks Amerikana, značilo je pre svega prepuštanje sveta samom sebi. To vreme nije iskorišćeno za stvaranje trajnog svetskog poretka i stabilnih institucija.
“U međuvremenu, usled gneva Rusije, sve veće moći Kine i nesposobnosti Amerike, u ruševinama je i ono malo stabilnosti koja je postojala. Zar zaista niko nije čuo galop konja jahača apokalipse”, pita se na kraju autor teksta u Veltu istoričar Mihael Štirmer (82).
Izvor: DW
EPA-EFE/Toms Kalnins
