Paralelno s milenijumskim projektom Kine i inicijativom „Jedan pojas, jedan put“, zapadni i južni deo evropskog kontinenta očekuje još jedan integrativni proces sa Azijom, ostvariv kroz energetski i strateški važan projekat povezivanja resursa Sibira s privrednim potencijalima evropske industrije. Na taj način pitanje decenijskog deficita sirovina, s kojim se evropska ekonomija suočava, na dobrom je putu da bude rešeno
Spajanje ekonomskih potencijala, odnosno stvaranje simbioze privrednih i tehnoloških mogućnosti regiona zapadno od Odre s resursnim bogatstvima nepreglednih prostranstava istočno od Urala – dugovečan je san mnogih geopolitičara tradicionalne orijentacije, ali i vekovni strah geopolitičara predstavnika talasokratskih civilizacija. Najupečatljiviji primer i personifikacija arhetipskog straha od stvaranja jednog celovitog evroazijskog bloka predstavlja britanski geograf, akademik i političar Halford Makinder, koji je zadužio svet geostrateškog planiranja knjigom klasikom u nauci o kontinentima i civilizacijama. U Geografskom osloncu istorije Makinder sa izuzetnom preciznošću opaža da se celokupna istorija sveta odvija u Svetskom ostrvu i oko njega, odnosno Evroazijskog kontinenta i prostora od Atlantskog do Tihog okeana. Britanski geopolitičar uočava da na tom prostoru postoji poseban pojas smešten u istočnoj Evropi, pojas koji omogućava uspostavljanje kontrole nad „osloncem“, tj. Heartland-om – kako taj prostor naziva Makinder – koji se geografski podudara s oblašću današnjeg Sibira. Njegova formula glasi: „Ko kontroliše Istočnu Evropu, kontroliše Heartland. Ko kontroliše Heartland, kontroliše Svetsko ostrvo. Ko kontroliše Svetsko ostrvo, kontroliše svet.“ U ovom kratkom pregledu geopolitičkog shvatanja i odnosa jednog britanskog plemića i arhitekte moderne geopolitike anglosaksonskih naroda – leži ključ u razumevanju svih postupaka usmerenih ka usporavanju i posledičnom onemogućavanju realizacije „Severnog toka 2“ i „Turskog toka“.
Sever
Istorijat „Severnog toka 2“ počinje neposredno sa završetkom gasovoda „Severni tok“, kada su na marginama Međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu 2015. godine izvršni direktori najvećih energetskih kompanija na svetu („Gazprom“, EON, „Rojal Dač Šel“ i OMV) dogovorili izgradnju dodatnih cevovoda kojima bi se prebacivale veće količine gasa iz Rusije u Nemačku. Na taj način udaren je temelj projektu, koji je po rečima nemačke kancelarke Angele Merkel: „Jedan od najvećih infrastrukturnih projekata našeg vremena.“ Tome u prilog govore i brojke. Kapacitet „Severnog toka 2“ iznosi preko 55 milijardi kubnih metara godišnje, što predstavlja značajan udeo u evropskoj godišnjoj potrošnji gasa koja poslednjih godina iznosi oko 400 milijardi kubnih metara. Dakle, učešće samo ruskog gasa je oko 38%. S tim u vezi, ne treba izgubiti iz vida da je udeo ruskog gasa u najvećoj industriji Evropske unije – Nemačkoj, 50 posto godišnjeg uvoza ovog energenta, te stoga postaje sasvim očigledno zbog čega je „Severni tok 2“ energetska žila kucavica najmoćnije EU privrede.
Enorman značaj ovog gasovoda upalio je lampice preko okeana, što je dovelo do koncentričnih napada i pokušaja onemogućavanja završetka izgradnje „Severnog toka 2“. Tako, dok su mnogi analitičari predviđali otopljavanja odnosa između Ruske Federacije i SAD za vreme Trampovog mandata, na polju energetske konfrontacije desilo se sasvim suprotno. Pre svega, SAD su otpočele sa širokim političkim pritiscima na zemlje EU, primoravajući ih da se izjasne protiv „Severnog toka 2“. Kao posledicu ovakvog nastupa američkih zvaničnika imamo izjavu američkog ambasadora u Berlinu Ričarda Grenela i po svemu sudeći glavnog operativca za suzbijanje političke moći Nemačke na Starom kontinentu – rekao je da je „15 evropskih država, kao i Evropska komisija i Evropski parlament, izrazilo zabrinutost zbog izgradnje gasovoda ’Severni tok 2’“.
Kao perjanica zaštite američkih energetskih interesa pojavila se i Poljska, koja zajedno s baltičkim zemljama i Ukrajinom najoštrije nastupa protiv ovog energetskog projekta. Ovakvo postupanje Poljske i njenih suseda priziva u sećanje geopolitičku inicijativu poljskog državnika Jožefa Pilsudskog, s kraja Prvog svetskog rata, poznatiju pod imenom „Intermarijum“. Ovde je simptomatično uočavanje konceptualne podudarnosti poljskih, ukrajinskih i baltičkih zvaničnika u nastojanjima da se onemogući povezivanje Rusije sa zapadnim delom Evrope putem stvaranja jednog bloka, tj. tampon-zone od Baltičkog do Jadranskog mora na istim osnovama i geopolitičkoj opravdanosti kao „Intermarijum“ i to putem formalizacije ove ideje kroz inicijativu „Tri mora“, geografski skoro identičnoj onoj od pre jednog veka.
Pored političkih i geopolitičkih pokušaja da se osujeti jedan od najvećih infrastrukturnih projekata našeg vremena, koriste se i mere pravnog karaktera. Prvo je došlo do zatezanja u vezi s propisima koji regulišu ekologiju, pa se tako dugo čekalo na odluku danske Agencije za zaštitu životne sredine, koja je naposletku stigla u oktobru prošle godine. Nekoliko meseci nakon toga osvanuo je set sankcija usmerenih protiv kompanija koje rade na projektu „Severni tok 2“, ali i na projektu „Turski tok“. Sankcije, kao deo budžeta ministarstva odbrane SAD, retributivne su mere za kompanije koje ne odustanu od izvođenja radova na polaganju cevovoda i predviđaju, između ostalog, konfiskaciju imovine pravnih i fizičkih lica, te odbijanje izdavanja ulaznih viza u SAD pojedincima povezanim sa ovim kompanijama. Nedugo nakon usvajanja ovog seta zakona švajcarska kompanija „Alzas grupa“ je odustala od polaganja cevi, dovodeći tako u pitanje dostizanje krajnjeg roka za završetak radova na „Severnom toku 2“ u trenutku kada je 94 posto cevi već položeno. Kao rešenje za novonastali problem, a posebno imajući u vidu implikacije na zakonodavstvo Danske koje ne dozvoljava izgradnju gasovoda pomoću brodova koji nemaju odgovarajući geolokacioni sistem, pronađena je inovativna solucija – da ruski brodovi polažu cevi u „tandemima“ s brodovima koji poseduju traženu tehnologiju. Stoga iz Rusije stižu uveravanja da nema bojazni i da će „izgradnja gasovoda ’Severni tok 2’ biti završena čak i ako SAD uvedu nove sankcije“. A to je upravo ono što se sprema, nov paket sankcija, sada usmeren protiv investitora ovog projekta i potencijalnih kupaca. Navedeni paketi sankcija, postojeći i najavljeni, pored toga što treba da doprinesu usporavanju realizacije projekata „Severni tok 2“ i „Turski tok“, treba i da „ubede“ evropske zemlje da diverzifikuju snabdevanje gasom i da zamene način dopremanja plavog energenta tako što će se opredeliti za američki tečni naftni gas (LNG), koji bi se dopremao u Evropu američkim tankerima (uz apsolutno nepoštovanje elementarne ekonomske logike).
Jug
Gorepomenuti „Turski tok“ nastao je 2014. godine kao zamena za neuspešni projekat „Južni tok“. Po kapacitetu nešto manji od svog „brata blizanca“ sa severa Evrope (procenjene količine su na oko 38 milijardi kubnih metara godišnje), ima svrhu da s južnog pravca obezbedi nesmetanu isporuku ruskog gasa evropskim partnerima dopremajući gas iz Krasnodarske oblasti. S obzirom na način i na okolnosti u kojima je ponovo aktiviran ovaj projekat, možda je adekvatnije da se nazove „Feniks“, jer je odluka o izgradnji „Turskog toka“ doneta nakon najveće napetosti između Turske i Rusije izazvane turskim obaranjem lovca Su-25 iznad Sirije. Planom je predviđeno da trasa ovog gasovoda pored Turske obuhvati i Grčku, Bugarsku, Srbiju i Mađarsku s mogućim račvanjima u susedne zemlje, pre svega Republiku Srpsku i Hrvatsku, obezbeđujući na taj način energente čitavom Balkanskom poluostrvu i srednjoj Evropi. Aktiviranjem južnog energetskog pravca u značajnoj meri se smanjuje važnost do sada najeksploatisanijeg gasovoda koji je išao preko Ukrajine, i relaksira se energetska bezbednost Evrope.
Uprkos trenutnim idiličnim odnosima Moskve i Ankare, ne treba izgubiti iz vida da Turska u poslednje vreme smanjuje kupovinu ruskog gasa, zamenjujući ga gasom koji stiže iz Azerbejdžana i nalazišta Šah-Deniz, kroz gasovod TAP, koji neskriveno podržava vašingtonska administracija. Prema poslednjim podacima Turska prvi put u poslednjih 13 godina nije više među tri najveća kupca ruskog gasa, što je posledica preorijentisanja zvanične Ankare na dobavljače iz Azerbejdžana, Katara, Alžira i Nigerije i to može izazvati sumnju u iskrene namere Turske. Dodajući u mozaik južnog fronta energetskog rata činjenicu i da je sukob u Siriji počeo neposredno nakon potpisivanja memoranduma o izgradnji iransko-iračko-sirijskog gasovoda, tada nazvanog „Islamski gasovod“, kojim bi se zakucao poslednji ekser u kovčeg američkih bliskoistočnih gasovodnih projekata poput „Nabuka“ ili TAP-a, ne sme se izgubiti iz vida faktor „Erdogan“ i njegova politika upravo prema Siriji, jer njegove geopolitičke odluke mogu imati presudnu ulogu kada je reč o sudbini „Turskog toka“. Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan sa željom da se pozicionira kao činilac mira i stabilnosti, lako može odigrati „duplu igru“ i vratiti u život američke gasovodne mezimce, obarajući ovog puta ne ruski avion nego rusku ekonomsku stabilnost.
„Svadba Evrope i Azije“
Priča o energentima i resursima nikada nije bila stvar ekonomije i tržišta, a često ni dnevne politike. Izgradnja puteva, odnosno u ovom slučaju gasnih magistrala, uvek je predstavljala osnov za povezivanje i razmenu kulturoloških i civilizacijskih obrazaca. S tim u vezi, gasovodi „Severni tok 2“ i „Turski tok“ danas predstavljaju dva značajna oslonca koja mogu na trajnijim osnovama povezati kopneni Istok sa kopnenim Zapadom, ostavljajući prekomorske i prekookeanske civilizacije kao sporedne faktore u okviru jednog multipolarnog sveta. To je predosetio i nemački pravnik i geopolitičar Karl Šmit, koji je kroz istorijsko kretanje civilizacija prepoznao konstantni sukob između civilizacija mora i kopna. Po njegovom shvatanju prirodna integracija jeste upravo povezivanje svih demografskih, istorijskih, filozofskih, kulturoloških i ekonomskih potencijala evroazijskog kontinenta u jedan monolitan kontinentalni blok koji će biti protivteža „ostrvskim“ civilizacijama. Stoga, u ostvarenju ovog nedosanjanog sna o ujedinjenju Svetskog ostrva značajnu ulogu igraju „Severni tok 2“ i „Turski tok“, projekti koji pre svega mogu obezbediti privrednu saradnju i integraciju Zapada i Istoka. Kao posledica jedne takve integracije i realizacije civilizacijske inicijative „Jedan pojas, jedan put“ nesumnjivo će se pojaviti prostor za dublju kulturološku i idejnu koheziju evropske i azijske baštine. Pod uslovom da elite evroazijskih naroda obezbede miran put razvoja i osujete pokušaje „upliva sa strane“, već za života naše generacije možemo postati svedoci još jednog ponavljanja istorije, ovoga puta još jedne „svadbe Evrope i Azije“.
