Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Sveća koja dogoreva

Piše: Miroslav Stojanović

Porazi nekad moćnih stranaka evropske levice u dramatičnoj, potencijalno eksplozivnoj situaciji s kojom se svet suočava: Sve agresivniji neoliberalizam (kapitalizam) produbljuje provaliju između prebogatih i beznadežno siromašnih, onih kojima je levica, po smislu svog postojanja, trebalo da bude politički oslonac i zaštita

Još jedan težak poraz evropske levice (ako se Ostrvljani, Britanci, još smatraju Evropljanima) tamo gde se očekivao (očigledno nerealno) njen makar utešni, i usamljenički, uspeh: laburisti Džeremija Korbina doživeli su debakl kakav se ne pamti od (zaista davne) 1935. godine. Ovo nije poraz, ovo je uništenje, konstatovao je, očajnički gnevno, jedan od prvaka stranke koja se od 2010. nalazi u opoziciji.
Poraz laburista obezbeđuje (potencijalno) konzervativcima (torijevcima) neprikosnovenu vladavinu i u sledećoj deceniji. Pod uslovom da se trijumf njihovog novog (prodornog i veštog) lidera Bo Džoa (Borisa Džonsona) ne pretvori u Pirovu pobedu. Njegov trijumf bi lako mogao da bude uvod u rastakanje britanske imperije: mnogi, naime, već vide Škotsku (posle već izglednog novog referenduma) kao nezavisnu, a Irsku ujedinjenu!
Paradoksalna činjenica da su gubitnici, uprkos neuspehu, još uvek jedna od najuspešnijih socijaldemokratskih partija na Starom kontinentu govori samo o poražavajućem stanju u kojem se nalaze stranke levice. I to u veoma dramatičnoj situaciji s kojom se suočava svet: sve agresivniji neoliberalizam (kapitalizam) čini provaliju između (pre)bogatih i beznadežno siromašnih, onih kojima je levica, po smislu postojanja, i tradiciji, trebalo da bude politički oslonac i zaštita, sve drastičnijom i zastrašujuće eksplozivnom.

Predskazanja salonskih marksista

I salonski (šou) levičari i „novi marksisti“, poput (Slovenca) Slavoja Žižeka i njegovog grčkog sabrata Janisa Varufakisa, ocenjuju da je poraz Korbinovih laburista „težak udarac za pokret radikalne levice“, ali, u isto vreme, više priželjkivan a manje realan, nagoveštaj kraja i kraha „brutalnog, bezobzirnog i neodrživog rentijerskog kapitalizma“ (Varufakis).
Provokativni ekonomski teoretičar Varufakis, koji je postao ministar finansija (kratko) u levičarskoj vladi (maleroznog) Aleksisa Ciprasa, u vreme dramatične dužničke krize, žestokim, i uzaludnim, otporom (pre)moćnim poveriocima (Nemcima i Međunarodnom monetarnom fondu), veruje da bi taj kraj i krah „brutalnog kapitalizma“ mogao zaista da se dogodi zahvaljujući upravo njegovim predstavnicima.
Varufakis, naime, u nedavno objavljenom tekstu pod naslovom „Zamislite svet bez kapitalizma“, konstatuje da pripadnici klase najbogatijih, „bar oni razumniji među njima“, opterećeni „stresom i zasluženim osećanjem krivice“ (!), osećaju i sami da su ugroženi „zbog krajnje ekonomske neizvesnosti u koju tone većina njihovih sunarodnika“. U pitanju je, kaže Varufakis, „nedodirljiva moćna manjina koja se pokazala nesposobnom da predvodi duboko polarizovana društva u kojima samo bogati mogu računati na pristojan život“.
Zabarikadirani u svojim odvojenim naseobinama, mudriji među superbogatima predlažu, primećuje Varufakis, neku vrstu „participativnog kapitalizma“, i čak više poreze za sopstvenu klasu, shvatajući da su „demokratija i distributivna država“ njihova jedina „pouzdana polisa osiguranja“.

Zapaljiva atmosfera

Iako je teško poverovati da su superbogati, zaista, opterećeni „osećanjem krivice“ i „potreseni“ zbog mogućih potresa, nesporno je da „u vazduhu“ ima dosta (negativnog) elektriciteta. I da male varnice (povećanje cene benzina i drugi, naizgled benigni razlozi i povodi) mogu da naprave zapaljivu atmosferu i sruče lavinu gneva (i gnevnih) na ulice od Hongkonga, do Čilea i Pariza. Sve je to, međutim, daleko (još) od potresa takvog intenziteta (i masovnosti) koji bi (zaista) izazvao onaj (spomenuti) stres superbogatih i doveo do radikalnije redistribucije bogatstva u korist siromašnih.
Tako nešto je, podsećaju hroničari, bila „sposobna“ da, indirektno, učini (samo) Oktobarska revolucija: u strahu od pobune širokih radničkih masa, tadašnji lideri kapitalističkih demokratija dozvolili su redistribuciju bogatstva dotad neviđenih razmera što je omogućilo period najvećeg prosperiteta u istoriji čovečanstva.

Jedni drumom, drugi šumom

Drama evropske levice i njene nekada tradicionalne baze i oslonca, radništva i siromašnijih slojeva, u sve je drastičnijoj razminutosti: jedni drumom, drugi šumom. Iako su brutalno poraženi Korbinovi laburisti u izbornu arenu ušli pod zavetnim sloganom da neće „napustiti radničku klasu“, i njima se dogodilo ono što i nemačkim socijaldemokratama – da radnička klasa napusti njih.
To obostrano okretanje leđa jednih drugima se, dakako, i u slučaju britanskih laburista, a posebno nemačkih socijaldemokrata, nije dogodilo preko noći i iznenada. Proces erozije tekao je postupno i dugo. Dramatične razmere dobijao je, i dobio, spletom raznih okolnosti – deindustrijalizacija, globalizacija, robotizacija, digitalizacija – s gubitkom tradicionalne radničke klase i avanturističkim pokušajima lidera levice da se u tom košmaru snađu i, lutajući, pronađu novu glasačku klijentelu, dramatično gubeći onu nekada vernu.

Neponovljivo vreme Vilija Branta

Gubeći se u tom bespuću, najstarija nemačka politička stranka (preko vek i po), Socijaldemokratska partija (SPD) spala je sa nekadašnjih iznad četrdeset odsto – neponovljiva vremena Vilija Branta – na, trenutno, jedva (mizernih) deset – dvanaest procenata glasova. Samo za devet godina ova stranka je izgubila deset miliona glasača: dok je 1998. pobednički dvojac Oskara Lafontena (tada šef partije) i Gerharda Šredera kao kandidata za saveznog kancelara podržalo nešto više od dvadeset miliona nemačkih građana, devet godina kasnije, za Martina Šulca, kao novog kandidata za najmoćniji položaj u zemlji (šef vlade), iako je donosio dah svežine i obnovljene nade, glasalo je (samo) devet i po miliona.
Sunovrat nekad veoma uticajne stranke počeo je, dakako, pre Šulca, praktično s njenim poslednjim kancelarom Šrederom. Njegova Agenda 2010, radikalna reforma tržišta radne snage, spasla je državu (moćna Nemačka označavana je na kraju beskrajne vladavine Helmuta Kola – šesnaest godina – u ekonomskom smislu „evropskim bolesnikom“) učinivši njenu privredu konjunkturnom i snažnom, a upropastila partiju: oštri reformski rezovi su najbolnije zasekli (i posekli) tradicionalno socijaldemokratsko biračko telo.

Nezaustavljivi sunovrat

Tada započeti sunovrat, pokazaće serija naknadnih izbora, pokrajinskih (šesnaest) i onih saveznih, za Bundestag i Evropski parlament, biće nezaustavljiv. Socijaldemokrate će početi da gube i u njihovim tradicionalnim utvrđenjima, a najbolniji udar doživeli su gubitkom Severne Rajne – Vestfalije, najmnogobrojnije nemačke pokrajine, 2005, posle gotovo četrdeset godina neprekidne, i neprikosnovene, vladavine.
Ništa neće pomoći ni opstanak na vlasti u ortakluku sa konzervativcima (velika koalicija) u poslednja tri (od četiri) mandata Angele Merkel. Naprotiv. Drama će se samo uvećavati, a s njom će se širiti uverenje, naročito izraženo u partijskoj „bazi“, da je taj iznuđeni „brak“ za socijaldemokrate fatalan.
Socijaldemokratska partija, bogate tradicije i nespornih istorijskih zasluga, ali i fatalnih promašaja i ogrešenja (jedina je, na primer, glasala 1933. protiv davanja prevelikih, ispostaviće se, kobnih ovlašćenja Adolfu Hitleru, dok je njeno rukovodstvo 1999. bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije uvelo Nemačku opet u jedan agresivni rat), suočava se najednom s gubitkom identiteta i poverenja. Čak i s mogućim silaskom s političke scene. Na tako nešto upućuje i „Špiglova“ priča o „psihogramu jedne ošamućene partije“, čiju sam ilustraciju s naslovne strane „pozajmio“ za naslov: SPD sveća koja dogoreva…

Grozničave liderske smene

Iako ima oko četiri stotine hiljada članova, na izborima u više nemačkih pokrajina SPD je već izgubio status „narodne (masovne) stranke“. U nekim pokrajinama na istočnoj strani (teritorija bivše Nemačke Demokratske Republike), u Saksoniji i Tiringiji, na primer, socijaldemokrate su jedva preskočile cenzus od pet odsto. Njih su za sobom ostavili ne samo konzervativci (CDU), kojima takođe ne cvetaju ruže, nego i sve ostale parlamentarne stranke, osim liberala: Levica, Zeleni i (ubedljivo) Alternativa za Nemačku.
Groznicu koja potresa ovu nekad zaista moćnu stranku, koja je dala nekoliko šefova država (njen član Frank Valter Štajnmajer i sada stoluje u predsedničkom dvorcu „Belvi“) i tri (posleratna) kancelara, među kojima, uz Gerharda Šredera, dva takvog (izuzetnog) formata kakvi su bili Vili Brant i Helmut Šmit, na svoj način ilustruje ubrzavanje njenog „pulsa“ i ritma u smenjivanju čelnih ljudi.
Posle Branta, koji se nalazio na njenom kormilu gotovo četvrt veka (od 1964. do 1987), usledili su, do danas, kao na traci: Hans Johen Fogel, Bjern Engholm, Rudolf Šarping, Oskar Lafonten, Gerhard Šreder, Franc Mintefering, Matijas Placek, Kurt Bek, Zigmar Gabrijel, Martin Šulc, Andrea Nales i, trenutno, (prvi put u dugoj stranačkoj istoriji), „dvojac“ Norbert Valter Borjans i Saskia Esken.

Novo razočaranje

Ovo dvoje gotovo nepoznatih (Borjans je penzionisani pokrajinski ministar finansija, a Eskenova gotovo neprimetna poslanica Bundestaga) lansiralo je u političku orbitu, i na stranačko kormilo, nezadovoljstvo članstva predugim, i gubitničkim, „boravkom“ u velikoj koaliciji: njih dvoje su u stranačkoj izbornoj kampanji nastupali s porukom da će izvući partiju iz „pogibeljnog“ zagrljaja Angele Merkel i konzervativaca i bili, praktično samo zbog toga, nagrađeni.
Usledilo je ubrzo novo razočaranje ionako razočarane partijske baze: iako je potvrđen na stranačkom kongresu, dvojac očigledno nije imao hrabrosti i snage da izvrši sopstveno obećanje i nalog članstva. Rukovodstvo se još jednom našlo u raskoraku sa svojim sve malobrojnijim pristalicama: dvojac očigledno nije mogao da izdrži pritisak stranačkih prvaka iz ministarskih fotelja, poslaničkih klupa i visokih činovničkih položaja.
Osim neposrednih interesa ove garniture, koja bi bar do kraja četvrtog (i završnog) mandata kancelarke Angele Merkel (još dve godine) da ostane na vlasti, posebnu ulogu igrao je, očigledno, paničan strah od prevremenih izbora i još jedne, možda fatalne, blamaže. Ušlo se u novi čin drame koja bi, za socijaldemokrate, lako mogla da se pretvori u agoniju.

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Danas objavljeno

Novi dan – Nova nafaka. BIG priče iz Turske (II dio)

D

Putovanje u “doba korone” iz BIG ugla. Pogledajte kako izgleda prvi let avionom iz Banja Luke za Antaliju (I dio)

D

GORAN DAKIĆ: Državna služba rođaka Jove

Zeljka

Ostavite komentar