Razlozi su bili različiti – od isteka roka upotrebe montažnih objekata koji čine bazu Bondstil, preko političkih pritisaka zarad ratifikacije demarkacije sa Crnom Gorom i uspostavljanja Specijalnog suda za zločine OVK, pa do ukidanja taksi na proizvode iz BiH i centralne Srbije, navodi se u tekstu Rada Maroevića.
Do sredine juna 1999. godine selo Sojevo nedaleko od Uroševca niko nije pominjao. Tada se, uz put, parkirala kolona američkih tenkova i oklopnih transportera iz kojih su istrčali vojnici i na poljima prekrivenim crvenom prašinom postavili prve šatore.
Ubrzo, uz zemljanu stazu koja vodi sa puta Uroševac–Gljilane postavljen je znak na kojem je pisalo “Kamp Bondstil”, po Džejmsu Bondstilu, vijetnamskom veteranu koga je Ričard Nikson odlikovao Medaljom časti.
Suštinski, tih dana je otvorena vojna baza koja će u narednim godinama biti poprište brojnih kontroverzi, spekulacija i ovorenih diplomatskih sukoba.
U početku, u Bondstilu se nalazilo oko 7.000 pripadnika elitnih američkih jedinica, poput marinaca, padobranaca, rendžera i zelenih beretki, ali se vremenom menjao broj i kvalitet snaga koje su upućivane na Kosovo.
Od Hejgela do mlađeg Trampa
Ideju o zatvaranju Bondstila, prvi je u javnost izneo tadašnji senator i jedan od ključnih članova Spoljnopolitičkog komiteta Senata SAD, Čak Hejgel sredinom 2007. godine, kada je objasnio da je rok trajanja montažnih objekata u toj bazi istekao, te da Vašington, zbog održavanja baze na Kosovu mora da angažuje značajne i skupe rezerve i logističku podršku u Nemačkoj.
Objekti u Bondstilu, kako je tada govorio Hejgel, napravljeni su da traju sedam godina, ali je ocenio i da će, zbog potencijalnih problema koji bi mogli pratiti fazu pregovora Beograda u Prištine u kojoj se rešenje očekivalo od Finca Martija Ahtisarija, Amerikanci ipak ostati na Kosovu još neko vreme.
Naredne dve godine povlačenje Amerikanaca sa Kosova niko nije pominjao, sve dok u centar pažnje svetske javnosti nisu dospele baze u Rumuniji i Bugarskoj, zamišljene kao odskočna daska američke politike prema Bliskom istoku, ali i šansa da se smanji preskupi kontigent od 55.000 vojnika oružanih snaga SAD u Nemačkoj.
Beriša otima bazu
Već tada, američki zvaničnici su najavljivali da će do isteka fiskalne 2010. godine, u Bondstilu zadržati minimalan broj vojnika, što bi teoretski omogućilo i smanjivanje kontigenta u Nemačkoj.
Gotovo istovremeno, tadašnji albanski premijer Salji Beriša je Amerikancima ponudio da negde u Albaniji rasporedi kontroverzni protivraketni štit, zbog kojeg su u vreme administracije mlađeg Buša dramatično porasle tenzije između Vašingtona i Moskve.
Pobedom Baraka Obame na predsedničkim izborima, Amerika je odustala od Bušove vizije raketnog štita, pa su samim tim prestale i spekulacije o Bondstilu kao mestu gde bi, uz Albaniju, mogli biti raspoređeni elementi tog sistema.
Uprkos lobiranju, već 2011. godine, tadašnji američki ambasador na Kosovu Kristofer Del najavio je da će SAD uskoro zatvoriti bazu Bondstil, jer je prestala potreba za njenim postojanjem.
“Priče da je Bondstil izgrađen i da se koristi kako bi se pokazala snaga i moć Sjedinjenih država u regionu je samo mit”, rekao je tada Del, navodeći da je velika baza kod Uroševca postala “finansijski teret” Americi, pa se novim vojnim budžetom i strategijom u regionu predviđa se njeno gašenje.
Del je rekao i da je Bondstil veoma dragocen, ali se radi o prinudnim restriktivnim merama, tako da SAD ne žele da “drže više od onoga što je neophodno”, posebno u regionima koji “više nisu tako visoko na listi američkih prioriteta”.
“Vidite događaje u drugim zemljama, situaciju u Avganistanu, masovne proteste na Bliskom istoku, to utiče da političari menjaju prioritete i razmatraju važnije stvari”, rekao je Del.
Turski umesto američkih vojnika
Godinu dana posle Delove najave zatvaranja Bondstila, tadašnji komandant američkih snaga na Kosovu, pukovnik Džefri Lajten je izjavio da se američki vojnici neće povući iz Bondstila, uprkos činjenici da u vojnom budžetu SAD više nije bilo sredstava za obnavljanje i održavanje objekata u toj bazi.
Na najave mogućeg zatvaranja Bondstila najžešće su, kako se čini, reagovali albanski lobisti u SAD, koji su od američkih zvaničnika zatražili da se povlačenje odloži do rešenja situacije na severu Kosova.
Takođe, zatražili su da i da Amerikance, ukoliko odluče da odu iz Bondstila, zamene turski vojnici, navodeći da je Ankara “pouzdan saveznik SAD i Kosova”.
Zatvaranju Bondstila, kao sredstvu pritiska, ovaj put na vladu Aljbina Kurtija, Amerikanci su ponovo pribegli nedavno, kada su ga upozorili da će povući vojsku sa Kosova ukoliko ne ukine takse na proizvode iz BiH i centralne Srbije.
Bondstilska zamešateljstva
Za ovu bazu vezano je nekoliko nikada razjašnjenih kontroverzi, poput izveštaja Saveta Evrope iz 2005. godine u kojem je Bondstil opisan kao “mali Gvantanamo”, jer su se tu navodno odvijale prilično mutne radnje vezane za osobe osumnjičene za radikalni islam.
Suštinski, izveštaj autora Dika Martija navodi da su ekipe Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u kavetima u Bondstilu videli ljude u narandžastim odelima, tokom muslimanskog verskog obreda. Zaključili su da se radi o navodnim islamistima koje su Amerikanci, u sveopštoj paranoji nakon 11. septembra zatvarali širom sveta. Amerikanci su odlučno odbacili optužbe, a posete predstavnika međunarodnih humanitarnih organizacija su u međuvremenu, dramatično proređene.
U maju 2001. godine, iz Bondstila je pobegao Fljorim Ejupi, osumnjičen da je postavio bombu koja je eksplodirala ispod autobusa “Nišekspresa” kod Podujeva i ubila 11, a ranila 40 putnika, Srba.
Ejupi je bio uhapšen pošto je iza panja, nedaleko od mesta eksplozije, pronađen opušak sa kojeg je izolovan njegov DNK. Oslobođen je kasnije zbog nedostatka dokaza.
Iz Bondstila je u Nemačku, tajno, prebačen i Ramuš Haradinaj kada je ranjen u obračunu sa rivalskim klanom Musaj, a američki policajci su, tom prilikom, sa mesta okršaja odneli sav dokazni materijal.
Izvor: RTS
