Stigao je u Beograd zbog filma, a gotovo zaplakao zbog Novaka Đokovića. Preplavile su emocije Nikolu Pilića, na sam spomen najboljeg tenisera svih vremena, u koga je utkao toliko trenerskog znanja.
Dokumentarna storija o nekadašnjem sjajnom igraču, a možda još većem stručnjaku, koja u četvrtak uveče ima regionalnu premijeru, zapis je o čoveku svojevrsnom sinonimu modernog belog sporta i njegovim slavnim „učenicima“.
Dokumentarac „Nikola Pilić – legenda“ ne može da ostane u strogim filmskim okvirima, ako bi lako mogao da se stavi znak jednakosti između života rođenog Splićanina i sporta, sa kojim je bezmalo sedam decenija u posvećeničkom odnosu. Ovo poslednje se specijalno odnosi na svetskog broj jedan, iako je za 49 godina trenerskog poziva u prvih sto katapultirao 39 igrača.
„Nadošle su emocije kada se spomene Novak. Svačega se setite, pa i njegovih prvih ATP poena, osvojenih u Beogradu sa 17 godina. On je specifično posebna osoba, kao teniser i čovek, a takva je i naša relacija, još od vremena kada je kao sasvim mlad došao u moju Akademiju. To je tako, od duše. Sve ove godine me ispunjava posebnim ponosom, da baš ja dobijem takav dijamant da ga brusim. On je najbolji svih vremena, izuzetno harizmatičan, neverovatna ličnost, toliko talenta, rada, duha, humora…ispred svog vremena. Iako je dobio samo trećinu onoga što je trebalo od zapadnih medija. Ali, njemu to ne smeta, 420 nedelja na prvom mestu, pet puta najbolji svetski sportista… Sve to znaju oni koji ga cene, a oni drugi, naravno da ima takvih, neka i dalje budu ljubomorni,“ iskreno, ne skrivajući oči pune suza, makar na kratko, pričao je Pilić za Sport klub.
Na pitanje koliko bi Đoković mogao još da bude vrhunski profesionalac, Pilić će:
„To je više pitanje za njega, nego za mene, bez obzira koliko ga dobro poznajem. Teško je odgovoriti sve višim zahtevima, mora da se dešavaju i porazi, pa nije Novak zaboravio da igra, ako aludirate na poslednja događanja. On je dve decenije bio genijalan, na terenu i van, od igara, preko priprema, ishrane, psihičkog dela…Mnogo nas je razmazio, baš takvim uspesima. Ne zabiravite, on će imati 37 na Rolan Garosu. Ako bude zdrav, još dve, tri godine biće u vrhu.“
Osvrnuvši se i na sve ono što je iza Đokovića, Pilić je nastavio:
„Svaku „brojku“ koju je napravio, bila je iznad svih ostalih. To me ispunjava ponosom. Pa se vratim na vreme kada je počeo kod mene. Naravno da tada nisam znao da će sve ovo uraditi u karijeri, biti naj svih vremena, iako je imao ogorman potencijal. U građenju odnosa sa njim, mnogo mi je pomogla supruga, a znao sam satima da pričam sa njim. I, sve je upijao kao 15-godišnjak, a mnogo toga se i zadržalo. Bio je neverovatan talenat, uh, priroda čini čuda.“
Kako da razgovor sa Pilićem prođe bez pitanja o završetku saradnje reketa broj jedan i Gorana Ivaniševića, obojice njegovih nekadašnjih polaznika.
„Verujte da me 20 ljudi zvalo za manje od 24 sata kada je to obelodanjeno. Nisam pričao ni sa jednim, ni sa drugim, ali pretpostavljam da je stvar u umoru. Tri godine saradnje, 11 najvećih turnira, veliki pritisak, nema se uvek ni isto mišljenje…“
Film o velikom stručnjaku je od svega po malo, od njegovih igračkih početaka, pobune, filozofije, pristupa životu…
„Ja ću za koji mesec punih 85 godina, a kada bacim pogled iza sebe, na šta me je nagnao i ovaj film, mislim da sam ostavio neki trag. To me čini ponosnim, poput dve decenije igranja za jugoslovensku reprezentaciju, pa stvari koje su donele revolucionarne promene u ovom sportu, do onih koje sam trenirao…Kroz oba dela karijere, puno sam radio, što je donelo rezultata. Ovaj film je bio neko novo iskustvo za mene, drago mi je što sam ponovo u Beogradu gde se sjajno osećam.“
Pilić kao teniska vedeta, posebno prve polovine 70-ih prošlog veka, pa rivalstvo ali i dubl sa Borom Jovanovićem, ima i onaj „revolucionarni“ deo.
„Od bojkota Vimblodona, pre više od pet decenija, to je iz korena promenilo beli sport. Igrači su tada konačno stekli respekt gospode organizatora najvećih turnira, koji su počeli da nas cene, ne samo kroz visinu nagradnog fonda.“
Priznajući kao i većina da su skoro neprimerna poređenja tenisa u njegovo doba i ovog veka, Pilić je završio:
„Danas se igra bolji tenis, veća je konkurencija, veći su i novci. Ali, mislim da smo u moje vreme bili srećniji i više se družili kada prođu mečevi, bez obzira ko je slavio. Tada smo imali vremena da stignemo i u Metropoliten, ili Luvr, da u životu ne bude samo tenis. Sada je mnogo drugačije, veliki pritisci sa svih strana, to sve određuje. Tako je u svim sportovima, ne samo u tenisu.“
Niki i Kuki na filmu
Dokumentarac „Nikola Pilić – legenda“ u režiji Željka Mirkovića, deo je takmičarskog programa 71. izdanja Martovskog festivala, najstarijeg u ovom delu Evrope. Regionalna premijera je usledila jedva 24 sata posle one u Njujorku. To je priča o igračkim dostignućima popularnog Nikija (poput US Opena 1970), ali i o njegovom trenerskom nasleđu kroz Borisa Bekera, Mihaela Štiha, Ivana Ljubičića, Gorana Ivaniševića i, njegovom najistaknutijem nasledniku, Novaku Đokoviću. Pilić je jedini stručnjak koji je osvojio pet Dejvis kupova sa tri različite nacionalne selekcije, Nemačkom, Hrvatskom i Srbijom.
Na tekućem Martovskom festivalu, još jedan sportski film, u okviru revijalnog dela, tokom vikenda, biće prikazano ostvarenje „Magična sedmica“, posveta Toniju Kukoču, nekadašnjem legendarnom jugoslovenskom i hrvatskom reprezentativcu, košarkašu za sva vremena.
Sportklub.rs
