U Srbiji se nadaju da će mu Novak ovog puta servirati jedan gorak tonik.
Nastavak letnje sage u klinču Srbina i Nemca za najveće teniske počasti, probudio je čitavu tenisku planetu da je okršaj u polufinalu na Flašing medouzu jedan od najatraktivnijih i najiščekivanijih događaja u svetu sporta u poslednje vreme.
Čim je u četvrtak, pred turnir, u etar pušten žreb za poslednji grend slem sezone i bilo jasno da bi dvojac mogao da se suoči u polufinalu, krenule su neminovne priče o nastavku tokijske priče. I odmah je bila uočljiva jedna velika razlika. Grend slem.
U nemačkim medijima, ovaj okršaj predstavljen je kao sudar kralja grend slemova i zlatnog momka, aludirajući na njegov poslednji, olimpijski podvig, ali i sam Aleksandar Zverev može da “čuje” kako mu u pripremi meča, tamo u nekoj hotelskoj sobi u Njujorku, odnekud u podsvest dopiru nečije reči:
“Ovo je grend slem žurka, momče. I ja sam tu gospodar”.
Nije teško pogoditi da je upravo to ta ključna razlika u odnosu na okršaj s kraja jula posle koga je, mora se priznati, fenomenalni Nemac nanizao 16 pobeda ispustivši svega dva seta, jedan u Sinsinatiju i jedan ovde, u Njujorku.
Zverev je popio more samopouzdanja, gotovo da je presučio Atlantik na prelazu ka američkom tlu i spreman je da u istom, pobedničkom ritmu, završi dvonedeljnu bitku u Njujorku.
Niko mu na tome ne može zameriti, još je veoma mlad, željan uspeha, a čini se da je u 2020. i 2021. dovršeno to njegovo igračko dozrevanje. Koliko i da li do samog kraja, do onih esencijalnih sokova u njegovom teniskom plodu, ostaje da se vidi.
Činjenica je da je do pre dve godine stalno kritikovan zbog nedorečenosti na najvećoj sceni, ali Saša iz Hamburga ipak uspeo da dođe do određenog nivoa konzistencije koji se očekuje od nekog ko pretenduje ne samo da osvaja titule sa turnira velike četvorke, već i da bude jedan od pretendenata na teniski tron.
Ali, uvek postoji ono ali, i to ali je jedno veliko ALI koje je u već dugo kost u grlu svih mladih pretendenata na taj tron.
Ime tom ALI je Novak Đoković.
I Zverev je, bez ikakve dileme znao da će na putu do ostvarenja njegovih snova, stajati niko drugi nego teniski kralj iz Srbije, može se slobodno reći i GOAT, najveći teniser svih vremena. Neko ko sigurno nije zaboravio to saplitanje na japanskoj pozornici i ko će goreti od želje da stvari postavi na svoje mesto.
Tokio je za Novaka bilo iskustvo isklizavanje iz šina, jedne umorne letnje kompozicije, koja se naputovala po celom svetu, ali dobro osvežena, podmazana i naoružana ogromnim poznavanjem trase koja je pred njom u Njujorku, sad je spremna da ponovo krene punom parom.
I sam pogled na ovaj US Open neodoljivo asocira na sliku jedne ogromne stene koja štrči usred okeana oko nje.
Ta stena je Novak Đoković, čovek koji neumorno odoleva besnilu mora oko njega i velikim talasima, koji se uporno razbijaju o njegove grudi i vraćaju unazad.
Nema šta na njega nije bačeno u poslednjih 16 godina i čemu nije odoleo, pa je u glavama svih njegovih navijača logična pomisao, “zašto ne bi odoleo i sada”?
Neko ko je navikao da bude na udaru, da bude usred oluje, da oko njega sevaju svakakve munje i udaraju gromovi raznih pretnji, gotovo uvek je nalazio načina kako da sačuva svoj mir, svoju unutrašnju harmoniju koja ga je i dovela u tu jedinstvenu poziciju, da čika istoriju.
Ne zaboravite, niko od teniskih velikana posle Roda Lejvera, nije uspeo da dođe u tu Novakovu superpoziciju, da bude nadomak kalendarskog grend slema – ni Borg, ni Mekinro, ni Konors, ni Beker, ni Sampras, pa ni njegovi najljući rivali, Federer i Nadal, nisu kročili na tu teritoriju i to je samo još jedna potvrda njegove teniske veličine.
Novak je ta stena u moru i zbog toga što je jedini osvajač grend slem titule koji je ostao još u Njujorku – okružen je morem mladih, dolazećih igrača koji su se već etablirali kao njegove najveće pretnje.
Jer, budimo realni, ako već tu nema Federera i Nadala, ko može da mu bude veća smetnja na putu do 21. titule od Zvereva i Medvedeva, da se Ože-Alijasim, kog naravno ne potcenjujem, ne naljuti?
Snaga Novakovog teniskog genija je upravo u toj mimikričnosti, spremnosti da se prilagodi mestu i trenutku u vremenu i svakom, ama baš svakom izazovu.
On je svoj teniski arsenal glancao godinama, ispravljao propuste, popunjavao rupe, usavršavao postojeće dotle da je već u stanju da se, ma ko da se nalazi sa druge strane mreže, prilagodi do te tačke da izludi protivnika.
Gde ćete bolji primer od Matea “Martella” (italijanski za čekić) Beretinija?
Posle onakve divovske borbe u prvom setu, u nastavku meča, Novak mu je isisao svu energiju, ostavio ga na patosu “Artur Eš” arene kao ribu na suvom, da diše na škrge. I dok je Italijan bledeo, Novak je čitavom teniskom svetu držao časove modernog tenisa, dajući primer kako jedan grend slem šampion treba da igra u takvoj situaciji, kada su ga već mnogi videli kao posrnulog boksera na konopcima.
Kada Novak kaže da je spreman da ostane na strašnom mestu i pet sati i da ne istakne belu zastavicu, verujte da je tako i to je ono čega je svestan i Zverev uoči noćašnjeg njujorškog randevua. Dobiti meč u dva ili tri seta protiv Novaka, nisu ista stvar.
Zverev je mnogo od ovog što je stekao u poslednje vreme zaradio na odličnom servisu, ali ne zaboravite, i Baretini je sjajan egzekutor početnog udarca.
Novakov ritern je ono čega se svako plaši, pa i Zverev, koji je svestan da će njegov procenat morati da ide od 70 i naviše, da će morati da igra savršeno agresivno ako želi da on bude taj koji će prekinuti Novakov san o kalendarskom slemu.
Upadljiva je i statistička sličnost pojedinih elemenata igre u njihovim poslednjim mečevima, sa Beretinijem i Harisom.
Novak je ispalio 44 vinera uz 28 neiznuđenih grešaka (samo 11 u poslednja tri seta), dok je Zverev imao 43 vinera i 26 grešaka. I jedan i drugi su imali minimum 74 odsto poena dobijenih posle prvog servisa, Novak tih 74, a Zverev čak 82.
Ipak, ono što sve Novakove navijače hrabri uoči njihovog jubilarnog, desetog okršaja je taj skor od 6:3, ali i činjenica da Novak u dosadašnja dva duela na slemovima, nije izgubio od Nemca.
Pre dve godine u četvrtfinalu na Rolan Garosu slavio je sa 3:0 i ne zaboravite, ove godine u Melburnu sa 3:1.
I tada je Novak, kao što je nekoliko puta u Njujorku, ispustio početni set, ali je dobio meč i to je nešto što svakako treba imati na umu kada naredne noći budu ukrstili rekete.
U svakom slučaju, kakva god da je bila Novakova posttokijska traumatika, bitno je da rana koju mu je zadao samuraj Zverev u Tokiju, ne prokrvari u Njujorku.
Na ovom turniru čuda, kako su ga već nazvali, pre svega zbog toga što ga je obasjalo tinejdžersko sunce i što će dva najlepša osmeha turnira, dva teniska pupoljka, Lejla Fernandez i Ema Radukanu, igrati za titulu!
Želja mi se u tom pogledu ispunila, i ma koliko nekima to bilo ogromno iznenađenje, jer je Radukanu prva kvalifikantkinja finalistkinja u Open eri, meni nekako i nije s obzirom na taj ogroman brisan prostor koji je ostao iza Serene Vilijams u ženskom tenisu, gde bukvalno svaki turnir pokazuje da je sve moguće.
Tako će drugi put u poslednje tri godine, titula otići u ruke devojke koja je svetlo dana prvi put ugledala na tlu Kanade. I Lejla i Ema su rođene u toj zemlji, iako prva igra za nju, a druga ne, jer se rano preselila u Veliku Britaniju.
U svakom slučaju, kao o ovaj duel Novaka i Zvereva, biće to meč koji će sve ostaviti bez daha, jer ne zaboravite, ove devojčice, čiji uzlet neodoljivo podseća na one koje su pravile Monika Seleš, sestre Vilijams, Marija Šarapova, Martina Hingis ili Dženifer Kaprijati, su taj finalni okršaj apsolutno zaslužile.
I to je još jedno podsećanje da je Novak zaista stena u moru mladih. To je najbolja moguća metafora ovog teniskog trenutka.
Čovek koji brani najveću eru svetskog tenisa pred jednom novom, nadolazećom.
Šta drugo uoči poslednjih bitaka u Njujorku možemo da mu poželimo osim onog u čemu je do sada bio najbolji…
Da odoli izazovu, da istraje.
