Diktatura proletarijata Sovjetskom Savezu donela je u pojedinim oblastima nauke vladavinu raznih šarlatana i nadrinaučnika, koji su delovali pod zaštitom vlasti – tvrdi u svojoj knjizi engleski pisac i naučnik Sajmon Ings.
Posle pobede revolucije, kako zapaža engleski pisac Sajmon Ings, nova vlast se suočila sa potrebom da, u skladu sa marksističkim pogledom na svet, razvija nauku, a u isto vreme i činjenicom da je većina naučnika pripadala višoj srednjoj klasi, odnosno buržoaziji.
Moramo smanjiti jaz u nauci, rekao je Staljin.
Šarlatani”Zlatno doba” je potrajalo kratko, jer su politički komesari pomno nadzirali i mešali se u rad naučnika i zahtevali nemoguće rezultate. Naučnici su završavali u gulazima kao “narodni neprijatelji”. NJihova mesta zauzimali su poluobrazovani šarlatani.
– Pred nama je tvrđava. Ta tvrđava se zove nauka, sa brojnim područjima znanja. Moramo iskoristiti ovu tvrđavu po svaku cenu. Mi smo 50 ili 100 godina iza razvijenih zemalja. Moramo smanjiti taj jaz u narednih deset godina. Ili ćemo to učiniti, ili će nas slomiti – rekao je Josif Staljin.
Polagao je nade u carske naučnike, ali…
Dolaskom Staljina na vlast, ovi naučnici, koji su reputaciju stekli u carskoj Rusiji, bili su iznenađeni koliko im se poklanja velika pažnja, vodi računa o njihovom materijalnom stanju, a istovremeno se naučne institucije finansiraju da bi što bolje funkcionisale.
Do promena je došlo već početkom sprovođenja prvog petogodišnjeg plana od 1928. godine, kada je nauka bila pozvana da pomogne ostvarivanje ambicioznih ciljeva koje je sovjetski diktator postavio u poljoprivredi i industriji. Naučnici su morali da nađu načine da se povećaju prinosi. Tada, kao vodeći biolog Staljinovog doba, stupa na scenu opskurni Trofim Denisovič Lisenko čijim, vrlo često sumanutim idejama, se nije smelo podsmevati.
Staljinov san je bio da na Arktiku rodi limun
Staljinov san je bio da limun rađa – na arktičkom krugu, a ovu ideju podržavao je Lisenko, poreklom iz ukrajinske seljačke porodice, bez formalnog obrazovanja. Lisenko se zaposlio u Poljoprivrednom institutu u Kijevu i 1928. objavio da je osmislio postupak, jarovizaciju, kojim se ubrzava razvoj biljke i omogućava setva zimskih kultura u proleće!
Lisenko je tvrdio da će jarovizacijom udvostručiti prinose. Nije bilo tako.
Tvrdio je da će tako utrostručiti i učetvorostručiti prinose, ali to se nije dogodilo – tokom velike gladi u SSSR-u 1946. i 1947. umrlo je dva miliona ljudi.
Pobuna naučnika
Trofim Lisenko, pod Staljinovom zaštitom, koji je odbacio Mendelove zakone genetike, zastupao je stav da se stečene osobine mogu naslediti već u sledećoj generaciji.
Lisenkizam je ismevan, a kolege su govorile da je hraneći bubašvabu hteo da je pretvori u konja.
Kao veliki naučnik iz naroda bio je 40 godina slavljen i nalazio se na čelu Instituta za genetiku u Moskvi sve do 1965. godine. “Lisenkizam” je nazvan njegov pravac učenja, ne samo da nije uspeo da zasadi limunove na Arktiku, nego su njegove teorije, kao ona o ukrštanju goveda koju je izneo pred britanskim i američkim naučnicima na jednoj konferenciji u Moskvi, izazvala neskriveni podsmeh. Komentari su bili da Lisenko misli da može “hraneći bubašvabu da je pretvori u konja”.
Lisenko je u vreme gladi 1932-33. godine došao u sukob sa nekim visokim partijskim zvaničnicima koji su ukazivali na njegove greške, ali je ponovo bio zaštićen, kao i 1948. kada je Andrej Ždanov, nesuđeni Staljinov naslednik, pokušao da ga skine sa naučnog trona.
Staljinova velika nada, prema Ingsu, bio je i beloruski naučnik Aleksander Bogdanov, pravo prezime Malinovski, koji se smatra jednim od osnivača boljševičke partije i Lenjinovim suparnikom u borbi za vlast. Posle odustajanja od politike, strast su mu postali pisanje i pseudomedicina.
Napisao je roman o Marsovcima koji razmenjuju krv i večno su mladi.
Napisao je roman o stanovnicima Marsa koji razmenjuju krv i produžavaju život, a verujući da je pomoću transfuzije krvi moguće večno ostati mlad.
Uubedio je Staljina 1925. da osnuju Institut za transfuziju krvi u Moskvi. Stavljen mu je na raspolaganje i Lenjinov mozak, da pokuša da ga oživi, što mu, začudo, nije uspelo.
Bogdanov-Malinovski je eksperimentisao na sebi i posle 11 transfuzija je izjavio da mu se vid poboljšao i zaustavilo se opadanje kose. Umro je 1928, kada je primio krv studenta koji je bio zaražen malarijom i tuberkulozom
