Šta ako su Putinovi stvarni ciljevi drugačiji od onih kakvim se prikazuju: Između suvereniteta i BDP-a - BIGportal.ba
BIG preporuka

Šta ako su Putinovi stvarni ciljevi drugačiji od onih kakvim se prikazuju: Između suvereniteta i BDP-a

Piše: BRANKO MILANOVIĆ

Situaciju je moguće sagledati i na drugačiji način. Šta ako su sankcije Zapada u ruskom dugoročnom interesu? Odnosno, šta ako se potpuni raskid sa Zapadom u Rusiji ne vidi samo kao gubitak već aktuelna ruska vlast smatra da je on u fundamentalnom i dugoročnom interesu Rusije: prekid svih veza sa Zapadom nakon tri veka konačno oslobađa Rusiju da sledi sopstveni kurs.

o bilo kom standardnom pokazatelju koji meri obim ostvarenih ciljeva u odnosu na proklamovane, rat Rusije protiv Ukrajine bi bio neuspešan. Ukrajina je militarizovanija nego ikad ranije; ona je verovatno jedna od najmilitarizovanijih zemalja u svetu u ovom trenutku; bezbednost Rusije se značajno pogoršala; NATO se nije vratio na pozicije iz 1997. godine već je dalje napredovao i konsolidovao se. Zapad je jači nego ranije. Dakle, da li je Putin omanuo?

Možda. A možda i ne. Pretpostavimo da pravi ciljevi „specijalne vojne operacije” nisu oni koji su bili najavljeni, već neki sasvim drugi.

Suverenitet vs. dohodak.

Da bix ukazao šta bi oni mogli biti, moram da se vratim na jedan svoj rad iz oktobra 1996. nastao kao radni dokument Svetske banke i kasnije objavljen (dostupan ovde), a koji sam nedavno ukratko rezimirao na Tviteru (ovde). Rad je prilično složen jer se bavi ekonomskim i političkim silama koje vode zemlje ka stvaranju saveza i unija, ili da preferiraju otcepljenje, ali njegov osnovni model je jednostavan. A on je ovakav. Države (i njihovi lideri) teže dvema dobrima: suverenitetu i bogatstvu. Suverenitet znači slobodu donošenja političkih i ekonomskih odluka sa što je moguće manje ograničenja od strane drugih zemalja; bogatstvo znači visok nivo dohotka (visok BDP po stanovniku). Međutim, problem je kompromis između ova dva cilja. Države mogu postati bogate samo ako su manje suverene, odnosno više globalno integrisane. Da biste bili bogati, potrebno je trgovati, razvijati tehnologiju zajedno sa drugima, slati ljude u inostranstvo da ovladaju novim veštinama, savetovati se sa strancima ili ih čak unajmiti. Sve ovo podrazumeva mnogo veću međuzavisnost ekonomija i poštovanje međunarodnih normi i pravila u pogledu trgovine, prava intelektualne svojine, domaće ekonomske politike, konvertibilnosti valuta i slično.

Da bismo ovo pojasnili, uzmimo dva ekstremna primera: Severnu Koreju i Belgiju. Severna Koreja praktično nema ograničenja u donošenju ekonomskih i političkih odluka: može da pravi nuklearne bombe jer nije potpisnica sporazuma koji joj to onemogućava, može da nametne carine ili zabrani uvoz robe koliko želi, može da štampa novac koliko god hoće jer joj valuta nije zamenljiva ni za jednu drugu itd. Ali, zbog svih ovih razloga, ona je i veoma siromašna. Na drugom kraju spektra je Belgija, koja nema sopstvenu valutu, čija je fiskalna politika ograničena pravilima EU (Sporazumom iz Mastrihta), trgovinu određuju EU i STO (Krugman, kako je citirano u mom radu iz 1996: „Evropski sporazum iz 1992. nije toliko trgovinski sporazum koliko sporazum o koordinaciji politika koje su se istorijski smatrale unutrašnjim”), o spoljnoj politici odlučuje EU, a o vojnom angažovanju NATO. U smislu pokazatelja autonomije ili suvereniteta, Belgija praktično nema nijedan. Ali ona je bogata.

Obeležavanje 90. godišnjice osnivanja Korejske narodne revolucionarne armije u Pjongjangu, 26. aprila 2022.

Ostale zemlje ravnaće se duž različitih tačaka kompromisa između suvereniteta i dohotka. Veličina države će takođe biti važna: SAD će uživati veći suverenitet za dati nivo dohotka jer je velika zemlja: dolar je svetska rezervna valuta, Amerika je glavni akter u brojnim trgovinskim pregovorima, predvodi NATO itd. Ali neće biti imuna na kompromise. Razmotrimo Trampovu odluku da započne trgovinski rat sa Kinom. Time je dao je veći politički prostor SAD (uključujući i mogućnost da nametne nove carine), ali je verovatno smanjio njen dohodak.

Ruski izolacionizam.

E sad, sa idejom kompromisa između ove dve poželjne stvari, vratimo se Putinu i njegovoj grupi savetnika iz ministarstava moći. Pretpostavimo da su došli do sledećeg zaključka: pokušaji Rusije da se vesternizuje od Petra Velikog naovamo, bili su neuspešni. Rusija nije uspela da sustigne Zapad pre 1917. godine, kada je usvojila ekstremnu zapadnjačku doktrinu koja je umanjila teritoriju Rusiju davanjem potpune, trenutne nezavisnosti Finskoj, Poljskoj itd, a zatim je proglasila jednakost nacija i dala im pravo na samoopredeljenje svima, što je na kraju dovelo i do raspada zemlje 1992. godine. Zatim je usvojila liberalizam, takođe uvezen sa Zapada, čiji su rezultati bili dramatično osiromašenje stanovništva, povećanje smrtnosti i broj samoubistava, i zapanjujuća pljačka imovine koju su stvarali milioni ruskih građana. Tokom tog perioda Rusija je izgubila sposobnost da sama odlučuje o svojoj politici: slepo je sledila Zapad. Ponudila je SAD svoje vojne baze u Kirgistanu, a nije dobila ništa zauzvrat; pristala je na ograničeno širenje NATO-a, ali je za to nagrađena time da se on proširio do njenih granica; pridružila se raznim evropskim telima, ali samo da bi bila kritikovana od njih; privatizovala je svoju privredu kako su sugerisali zapadni stručnjaci, ali je sav novac otišao u inostranstvo. Dakle, da bi povratila svoju ekonomsku i političku autonomiju, ona mora odlučno da raskine sa Zapadom. Treba da postane nezavisna evroazijska sila čija će interakcija sa Evropom biti ograničena na minimum. Konačno , Rusija mora da se kreće u pravcu suprotnom od onog koji je zacrtao Petar Veliki početkom 18. veka.

Petar Veliki razmišlja o ideji izgradnje Sankt Peterburga na obali Baltičkog mora, slika Aleksandra Benoe iz 1916.

Zapad spušta Gvozdenu zavesu.

Ovaj porast suvereniteta bi doveo do nižeg dohotka. Ali problem je sledeći: ni raskid sa Evropom, koji najavljuju lideri, ni manji dohodak, neće biti dobro dočekani kod ruskog stanovništva. Ruska vlast stoga ne može sama da počne da stvara novu gvozdenu zavesu. Ali šta ako je Gvozdenu zavesu stvorio Zapad protiv Rusije kao kaznu za nešto što bi se, sa ruske tačke gledišta, moglo smatrati potpuno opravdanom politikom? Na sve to, desila se Ukrajina. Rekonkista je, na neki način, uvek bila popularna u ruskoj javnosti. Ali Zapad to neće videti tako, već će uvesti sankcije i gomilati troškove Rusiji. Zapad bi najradije odsekao Rusiju od Evrope. Izgradiće novu, neprobojnu gvozdenu zavesu. Cilj odvajanja Rusije od Zapada – koji po ovom scenariju želi i rusko rukovodstvo – neće postići Kremlj, već Zapad. Rusko stanovništvo (ili barem većina stanovništva) neće smatrati ruske vođe odgovornim za poništavanje sna Petra Velikog. Naprotiv, Zapad će se smatrati nespremnim da prihvati Rusiju kao ravnopravnog partnera, i Rusija stoga neće imati drugog izbora osim da postane evroazijska sila, potpuno suverena, neometana ugovorima i pravilima, i oslobođena zapadnih ideologija marksizma i liberalizma.

Vanredni sastanak Evropske unije u Briselu 31. maja 2005.

Novi Brest-Litovsk.

Ali, dugoročno gledano – a što bi moglo plašiti lidere – zar neće ljudi, pošto shvate da veći suverenitet dolazi sa nižim prihodima, onda pokušati da se nekako nagode sa Zapadom? Kako to izbeći? Kako učiniti ovaj raskid trajnim? Jedini način da se to uradi jeste učiniti troškove povratka na Zapad izuzetno visokima. Odnosno, da bi se to osiguralo, kada prvi post-putinovski pomiritelji budu poslati od strane post-putinovske vlade, račun koji im isporuči Zapad treba da bude toliko visok da ga većina ruske elite i javnog mnjenja bez dvoumljenja odbaci. Zamislimo još jedan Brest-Litovsk, ali ovaj put bez Lenjina koji je založio svu svoju moć i autoritet da bi ravnoteža koju je on podrazumevao bila prihvaćena. Novi Brest-Litovsk mogao bi uključivati ne samo povlačenje svih ruskih snaga iz Ukrajine i povratak Krima Ukrajini, već bi mogao da uključi izručenje oficira odgovornih za ratne zločine, smanjenje vojske, ograničenje vojnih vežbi, čak i eventualnu kontrolu ruskog nuklearnog programa. Dakle, Putinova vlada ima motiv da natera Zapad da gomila zahteve kojix će veoma teško odreći. Samo ovako široki, pa čak i nerazumni zahtevi obezbediće to da budu odbačeni od strane ruskih vlada-naslednica, a da antipetrovska politika koju favorizuju Putin i njegova svita ostane na snazi veoma dugo.

Ovo ne znači da je aktuelna vlast potpuno ravnodušna prema ceni sankcija. Ali prihvatiće i još oštrije sankcije sve dok je cena novih sankcija manja od dobiti suverenita. U nekom trenutku, vlada će odlučiti da li je napravljen preveliki kompromis, i to biti trenutak kada će pregovarati. Ali pre nego što to učini, biće sigurna da je dobila dovoljno, i za dugo vremena stekla kapacitet da samostalno odlučuje o svojoj politici.

Implikacija ovakvog načina gledanja na ruske ciljeve jeste da se sankcije i raskid Zapada i Rusije više ne gledaju samo kroz troškove koje Rusija plaća, već pre kroz to da Zapad čini ono što sadašnje rukovodstvo veruje da je u fundamentalnom i dugoročnom interesu Rusije: prekid svih veza između Rusije i Zapada, i time dakle oslobađanje Rusije da može da sledi sopstveni kurs.

2. jun 2022. Izvor: Global Inequality and More 3.0

Danas objavljeno

Branko Perić: ZAŠTO PRAVOSUĐU NEMA POMOĆI

M.

TERME OZREN, ZABAVA ZA CIJELU PORODICU

Vanja A

Henri Kisindžer, Jirgen Habermas i Džordž Soroš zajedno imaju 284 godine i još su aktuelni

Zeljka

Ostavite komentar