U pitanju je devojka srpskog porekla, čiji su roditelji Dalibor i Dragana otišli put SAD kada je ona bila mala.
Sa osam godina je izabrala da se bavi taekvondoom i odmah je postavila cilj da će želeti da učestvuje na Olimpijskim igrama.
Sa samo 19 godina je u tome uspela i odmah – stigla do zlata.
“Svi takmičari nadaju se zlatnim medaljama. Niko na Olimpijske igre ne odlazi samo da bi učestvovao, tako da i ja ulazim sa istim očekivanjima. Sve zavisi od toga koliko truda uložite i naravno kako se sve kockice slože u danu nastupa”, rekla je američka šampionka srpskog porekla u intervjuu za ruski servis Glasa Amerike, uoči osvajanja medalje.
Kako je istakla, pripreme za Olimpijske igre su bile frustrirajuće jer se nije znalo da li će se uopšte održati, kao i u kakvim okolnostima.
“Verovatno se u svakom sportisti vodila takva vrsta borbe – pogotovo što sam imala samo sedamnaest godina – i suočavala se sa toliko neizvesnosti. Ali, mislim da je jednogodišnje odlaganje verovatno najbolja stvar koja je mogla da mi se desi kao sportistkinji. Bila sam u konkurenciji sportista od 57 kilograma, a težila sam samo 53. Dok sada konačno težim 57 kilograma. Takođe, prošle godine sam se povredila pre termina kad je trebalo da budu održane kvalifikacije i verovatno bih na Igre otišla povređena. Tako da mi je godina koja je prošla zbog odlaganja dala vremena da prođem kroz operaciju koju sam imala i da se oporavim. Ali i da steknem više iskustva u ovoj starosnoj grupi i u konkurenciji u koju sam ušla po težini”, kaže Anastasija.
SAD su joj, kako kaže, omogućili izuzetne mogućnosti za pripremu i dolazak do ovog cilja.
“Bili su uz mene sve vreme kada smo slavili i tugovali. Kada sam pobeđivala i gubila – bili su tu dok sam rasla kao osoba i sportiskinja – sve vreme tokom putovanja koje me je dovelo do mesta na kom se nalazim sada. Takođe, Američka tekvodno federacija podržavala me je sve vreme, često mi omogućavajući mnogo više nego što mi je bilo poterebno i za to sam im večno zahvalna. Moj trener i članovi našeg tima su me, kada je to bilo potrebno, gurali i bodrili na pripremama za Olimpijske igre. Zbog toga sam im izuzetno zahvalna. Nije mi bilo svejedno zbog toga što na borilištima nije bilo publike i nismo mogli da dovedemo članove naših porodica da budu uz nas”.
“Na početku me je to uznemirilo, ali sa druge strane, razumna sam osoba. Mislim da su brojni sportisti zahvalni što se Japan odlučio na održavanje Olimpijskih igara – upravo zbog toga što neće biti uzaludno ulaganje truda i vremena svih nas. Ovo su prve Olimpijske igre na kojima sam učestvovala i nadam se da će ih biti još mnogo. Tako da se nadam da će moji roditelji imati to zadovoljstvo da me lično bodre”, zaključuje u razgovoru za Glas Amerike Anastasija Zotović.
B92.
