Sijala su mnoga zlata naše reprezentacije, ali je pitanje da li će ijedno sijati tako sjajno.
Posle raspada SFRJ, naša selekcija bila je i šampion sveta 1998. i 2002, a i šampion Evrope još dva puta (1997. i 2001)… Međutim, ova medalja će uvek biti upamćena kao najveća i najznačajnija.
Pamtimo je i pamtićemo je, a buduće generacije će slušati o njoj kao o zlatu tako velikom da se po njemu meri vreme naše košarke (a i sporta u celini) – na pre i posle Atine 1995.
Mnogima, koji i danas pamte gde su bili tog popodneva i sa kim su gledali finale protiv Litvanije, zvučaće možda neverovatno da je od tog dana do danas prošlo čak ČETVRT veka!
Da, tačno je 25 godina od kada je SR Jugoslavija postala šampion Evrope i osvojila medalju koja će inspirisati generacije i generacije novih košarkaša da SR Jugoslaviju, SCG ili Srbiju popnu na vrh.
Nisu svi uspevali, ali su svi imali isti motiv – da budu kao zlatni iz 1995.
Tog užarenog jula “igrala je rokenrol cela Jugoslavija” na čuvenom dočeku u Beogradu, jer je impresivna ekipa Dušana Dude Ivkovića osvojila Stari kontinent posle nezapamćene nepravde i zabrane nastupa na velikim takmičenjima.
U kultnom finalu protiv Litvanije svi su bili kao na iglama, ali je maestralni Aleksandar Saša Đorđević ostao hladan kao led, ubacio čak 41 poen, pogodio 9 od 12 šuteva za tri i zauvek postao “Sale Nacionale“.
Još jedan zlatni “Saša”, Predrag Danilović, bio je najbolji strelac ekipe na tom turniru (17 poena po meču), a u pobedi za tituluje napravio potez za večnost. Naravno, bilo je to “ono” zakucavanje preko Arvidasa Sabonisa, koje je obeležilo njegovu karijeru i pored evro-titula, MVP priznanja, silnih trojki u NBA ligi…
“Mi smo tada kao tim bili ispred svog vremena“, rekao je Danilović o tom uspehu, a naravno da je u svakom intervjuu o svojoj karijeri neizbežno bio upitan za to zakucavanje preko Sabonisa.
“Kasno je (Sabonis) obratio pažnju na mene. Nisam išao da zakucam. U momentu kad sam skočio moje koleno došlo mu je do lakta i tako me je dodatno odbacio. Kad sam već tu bio, onda sam zakucao. I pogled posle tog koša nije bio upućen njemu. On je jedan od najboljih evropskih igrača koji se ikad pojavio. Meni je poznato nepisano pravilo među igračima da nikad nijednog igrača ne bi trebalo praviti budalom na terenu, a pogotovo ne protiv Sabonisa, koji u sledećem napadu može da zakuca i mene i celu klupu i da nas gleda po pola sata“, rekao je Danilović godinama kasnije za RTS o tom zakucavanju.
Njegova kćerka, teniserka Olga Danilović, tek je ove godine prvi put odgledala celu utakmicu i priznala je da je bila napeta kao da je gleda uživo. A tada se nije ni rodila!
Momci kojima je od 1991. do 1995. bilo zabranjeno da se takmiče protiv drugih reprezentacija ušli su tada u srca nacije i tu će ostati zauvek. Mnogima su išle suze radosnice dok su košarkaši svom snagom na najvišem postolju pevali himnu “Hej Sloveni”.
U tom trenutku kraj njih nije bilo trećeplasiranih, Hrvata. Oni su napravili nesportski potez koji je bacio veliku mrlju – ne na tu ceremoniju, već na tu, odličnu ekipu Hrvatske.
Oni su bili treći i otišli su sa postolja kada je trebalo da se uruči zlato najboljima. U momentu u kojem je došlo na red da se zaviori plavo-belo-crvena trobojka, oni su se pokupili i otišli.
Posle te večeri Hrvatska se do danas nije vratila na postolje.
mondo.rs
