Naši političari uvek i jedino treba da imaju na umu da se moraju poštovati žrtve naših predaka, koje su oni podneli da bi sačuvali kolevku srpske državnosti i civilizacije, a bez kojih ni nas, ni Srbije ne bi više bilo
Stara kineska poslovica kaže da „četiri vola upregnuta u kola ne mogu da vrate izgovorenu reč“. Značaj reči meri se i društvenom pozicijom govornika. Mogu biti lični stav, ako je reč o građaninu. Međutim, zvanični funkcioner nema pravo na javni lični stav, jer on je predstavnik države 24 sata dnevno. Ne može se biti pre podne ministar, po podne čelnik partije, a uveče privatno lice. Jedan je bog Janus sa tri lica. Sve što zvanični državni funkcioner kaže, u bilo kojoj prilici, ide na teret državnog zvaničnika.
DAČIĆEVA IZJAVA Podigla je veliku buru izjava ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića na pitanje novinara „da li je zvanična pozicija Beograda za rešavanje kosmetskog problema da se razgovara o razgraničenju: „Da na takav način rešimo naš problem, to je naša zvanična ponuda.“
Ipak, čini se da ministar nije rekao ono za šta ga napadaju, odnosno da je taj predlog zvanična politika Vlade Srbije, već je rekao da je to (zvanična?) ponuda (ali samo ponuda) da se i o tome razgovara. Ponuda nije zvanična politika. Jer tek ukoliko bi druga strana prihvatila takvu ponudu, ukoliko bi ona bila izvodljiva, mogla bi postati zvanična politika, ali tek posle prolaska kroz određenu zakonsku proceduru. Moguće je da je sve ovo imao na umu Dačić prilikom svoje izjave, ali možda je trenutno ispustio iz vida da govor uživo nosi velike rizike u odnosu na pisane izjave, da nemaju svi ljudi istu ravan informisanosti i poimanja prilikom prijema poruke i da treba da prilagodi svoje javne iskaze svima, da ih čak uprosti i pojednostavi, pa i šire razjasni da ne bi dospevao u sferu spekulacija svojih političkih protivnika i nerazumevanja građana. Ili, kako je govorio Ciceron: „Govornik treba da ima na umu tri stvari: šta govori, kome govori i kako.“
Očigledno je da izjava ministra Dačića nije bila najsrećnije formulisana i da je zato dozvolila razna, pa i zlonamerna tumačenja.
I sam čin spremnosti na takav razgovor izaziva sumnju, a istovremeno to je i nemoguć predlog. Sumnju, jer srpske vlasti ne mogu da izađu ni u kom slučaju iz okvira Ustava i Rezolucije SB UN 1244, a da ne deluju protivustavno i protiv međunarodnog prava na štetu Srbije, pa nije jasna namera takvog „predloga-ponude“. Jer sve preko zakonskih ograničenja i okvira Rezolucije 1244, u nadležnosti je državnog tužioca.
Naravno, nije zamislivo da bi naša vlast konkretnim odlukama zašla u sferu veleizdaje, pa je i to jedan od razloga za sumnju čemu uopšte služe takve ponude. Ali da li može vlast da razmišlja o raznim mogućnostima? Naravno, isključivo nezvanično. Svaki član Vlade morao bi zvanično da se drži isključivo onoga na šta je ukazao ministar Nenad Popović: „Nikakvu drugu politiku, osim postizanja kompromisa u okviru Ustava Srbije i Rezolucije 1244, Vlada Srbije nikada nije utvrdila. Ja se zalažem za takvu politiku i položio sam zakletvu kao ministar da ću čuvati Kosovo kao sastavni deo teritorije Srbije.“ Ukoliko bi naši zvaničnici uvek podvlačili da su spremni na kompromis samo u pomenutim okvirima, onda nesporazuma sa građanima Srbije ne bi ni bilo.
NEMOGUĆE RAZGRANIČENjE S druge strane, predlog je nemoguć zato što bi svako razgraničenje na Kosmetu bilo podvig ravan tome da se na belom papiru nacrta mleko. Nejasno je i to kako se može izneti takav predlog ako, kako sam Dačić tvrdi, „eventualna linija razgraničenja još nije napisana, niti utvrđena“. Neozbiljno je da se predlaže tako nešto bez ideje o linijama razgraničenja. Etničke? Teritorijalne? Jer i sam pokušaj crtanja tih razgraničenja mogao bi pokazati da je to neizvodljivo. Možda i zato što je nemoguće nešto takvo izvesti bez štete po prognane Srbe, Crnogorce, Hrvate, Rome, naročito ako se na Kosmet ne vrati 300.000 izgnanika, ne vrati im se njihova imovina i ne povrati status kvo pre 1999. godine.
Nije jasno ni o kakvom je razgraničenju reč. O razgraničenju administrativnih granica Kosmeta i centralne Srbije, ili o razgraničenju unutar Kosmeta što spada u sferu političke fantastike? U prvom slučaju krši se Ustav Srbije, a u drugom se podrazumeva da je Kosmet u Srbiji, pa nema potreba za ucrtavanjem nekih novih unutrašnjih „administrativnih“ granica.
PRESPA I DEJTON Ministar Dačić je dodatno uneo zabunu i pominjanjem Prespanskog i Dejtonskog sporazuma, jer su to neuporedive stvari. Pravdati kršenje Ustava Srbije time što drugi krše svoje ustave je već spremnost na opasni antidemokratski politički voluntarizam. Vlada Makedonije je prekršila svoj Ustav, ali to je problem makedonske nacije, a ne dozvola Srbiji da krši svoj Ustav. Dejton je nešto sasvim drugo. BiH je njime tek stvorena kao današnja forma, pa je njen ustav proizišao iz Dejtona. Srpski ustav se ruši šiptarskom secesijom, a nije proizašao iz nje. Ako bi se nasilno stvorenim stanjem na terenu pravdalo kršenje Ustava, onda, čemu on i demokratija? Ali u izjavi ministra, nažalost ne jedinog našeg političara, već uključujući i one iz opozicije, bitno je da se čini da ovakva poređenja ukazuju na spremnost da se nacija dovede pred svršeni čin, bez njenog prethodnog konsultovanja za vođenje politike koja vodi ka njemu, uz posledičnu prinudu da se tako stvorena realnost naknadno uključi u Ustav. Ne mogu građani da odlučuju post festum. Niko ne brani da se o pitanju Kosmeta predloži da se donese novi ustav u kome će Srbija moći da poklanja svoje teritorije svakom separatisti, a nisu Šiptari jedini. Ako takav predlog prihvate građani, onda razgraničenje postaje legalno, a bio bi to i prvi ustav te vrste u istoriji sveta! Ako ga ne prihvate, pada vlada i ne može se tako nešto više iznositi ni kao predlog ili ideja.
ŠIPTARI NISU VEĆINA U SRBIJI U politici vlasti oko Kosmeta i EU bespuća koriste se, namerno ili ne, svesno ili ne, poznata sredstva autokratske vlasti. Jedno od njih je vladavina strahom, kao poznati metod neoliberalne finansijske aristokratije čiji su izvršni organi administracija SAD i briselokratija. Pravda se kršenje Ustava pitanjem „hoćete li kompromis ili rat“? Protivnici „kompromisa“ nikada nisu rekli da žele rat, a čime to zastupnici „kompromisa“ garantuju da će biti rata ako se ne pristane na međunarodne i šiptarske ucene? Postoje brojni drugi predlozi, van svake ratne opcije, čak dokazani u svetskoj političkoj praksi. Geopolitički uslovi danas otvaraju sasvim drugačije izlaze u odnosu na ucene iz Rambujea. O njima drugom prilikom, a ovoga puta da se zadržimo na argumentima koje naša vlast ne koristi u odbranu Kosmeta, bar ne javno da građani to znaju.
Nije političko-administrativni entitet Kosovo, kako ga krsti takozvana i samozvana „međunarodna zajednica“, ustavna kategorija Srbije već je to Autonomna Pokrajina Republike Srbije Kosovo i Metohija. Bitno je takođe da Šiptari nemaju pravo na samoopredeljenje na Kosmetu, po međunarodnom pravu, jer nisu narod u toj srpskoj oblasti, već nacionalna manjina. Samo narodi imaju to pravo! Nacionalne manjine ga nemaju.
Uz to, nisu Šiptari nikakva većina u Srbiji. Zašto se pitanje njihovog broja uopšte svodi na oblast Kosmeta? Ako je taj broj bitan, onda se on mora meriti sa ukupnim brojem stanovnika na teritoriji cele Srbije. Dakle, nešto više od sedam miliona stanovnika Srbije, po popisu, plus oko 800.000–900.000 Šiptara koji nisu hteli da se popišu, znači da Srbija ima oko osam miliona stanovnika. To znači da Šiptari čine 10-11 odsto ukupnog stanovništva Srbije.
U prilog svemu ovome može ići poređenje sa brojem stanovnika hispanskog porekla u SAD, jer je ono principijelno uporedivo sa stanjem na Kosovu i Metohiji. U 1921. Šiptara na Kosmetu je bilo 66 odsto, a 1931. 69 odsto, 1948. 68 odsto, 1953. 65 odsto, 1961. 67 odsto, 1971. 74 odsto, 1981. 77 odsto, a 2011. 93 procenta.
U SAD 1974. „hispanohablante“ stanovništva bilo je 5 odsto (nepromenjeno od 1950), 1980. 6 odsto, 1990. 9 odsto, 2000. 12 odsto, 2010, 16 odsto. Ovaj rast je uzrokovan ilegalnom imigracijom u oba slučaja, a u Srbiji dodatno i političkom demografijom Šiptara. Teksas i Kalifornija su nekada bili španski, pa su tamošnji stanovnici većma „hispanohablanti“. Prema poslednjim procenama ima oko 52 miliona Hispanoamerikanaca i Latinoamerikanaca na ukupno 303.966.729 stanovnika SAD, što je 16,7 odsto stanovništva SAD. U SAD ima 15,2 odsto poreklom Nemaca, 10,8 odsto Iraca, 8,7 odsto Engleza… Meksikanci čine 11 odsto ukupnog stanovništva SAD u okviru hispanoameričke kvote, koja je i većina u nekim jugozapadnim državama SAD, ali nikome ne pada na um da u tim državama pokuša secesiju ili stvaranje hispanohablantske države! To američki ambasador u Beogradu, gospodin Skot, nikada ne bi dozvolio u SAD, ni po cenu rata, ali se za to zalaže protiv Srbije!
Na okupiranom Kosmetu nema popisa, jer se krije stvarno stanje, vrlo nepovoljno po secesioniste. Na prošlim secesionističkim izborima bilo je u biračkim spiskovima samo 420.000 glasača Šiptara prema objavi njihove Centralne izborne komisije. U taj broj su uključeni Romi i Bošnjaci (sic!), pa je procena da je njihov ukupni broj između 800 i 900 hiljada, što čini, kako smo pomenuli, samo oko 11 odsto stanovništva Srbije, a to je sličan procenat onome koji imaju Meksikanci u SAD.
ARGUMENTI I AUTONOMIJA U suštini, argument o broju preostalih Srba na Kosmetu ne znači ništa. Čak i da nema nijednog Srbina koji tamo živi, to je teritorija Srbije. Ima li u Kačaniku ili nema Srba nije relevantan argument po teritorijalni integritet Srbije, a može se i on korigovati zahtevom prema UN da se u taj Kačanik vrate iz njega prognani Srbi shodno Rezoluciji 1244. Dakle, nikakva secesija ne dolazi u obzir, nikakav kompromis osim onoga u okviru teritorije i zakona Srbije i međunarodnog prava koje je potpuno na strani naše zemlje. Tako bi trebalo da razmišlja srpski državnik. I da se priseti da nema pravo da ništi ono što su naši preci krvlju stekli. Da su oni bili kao mi, nikada državu Srbiju ne bismo imali. Sve drugo je kratkoročno politikanstvo. Može se razgovarati o kompromisu u smislu davanja najveće autonomije poznate u svetu, o specijalnom statusu kakav imaju neke pokrajine u Italiji, kao Sicilija ili Sardinija, pa čak i Alto Adiđe, o statusu koji imaju Italoarbreši, pravoslavni Šiptari danas pounijaćeni, doseljeni u Pulju, Bazilikatu i Kalabriju u vreme Skenderbega, ali se u izjavama zvaničnika mora izričito precizirati da je to taj kompromis koji se nudi, da nema ni reči o državnim teritorijama ili granicama.
Ističu se čak i argumenti tipa, a šta bi bilo da Šiptari pristanu da budu u Srbiji i uđu u srpski parlament? Dobrodošli su, ako tako odluče! Time bi pitanje secesije i razbijanja teritorijalne celovitosti Srbije bilo rešeno. U državotvornom smislu to je srpski uslov svih uslova. Srpski parlament bi mogao imati tada 300-400 članova, bilo bi u njemu srazmerno broju stanovnika u Srbiji recimo pedesetak poslanika Šiptara, i u čemu je tu problem? Ali bi najveća rudna bogatstva Evrope donosila milijarde evra koristi Srbiji! Kosmet ima i neke rude veoma retke u svetu, recimo bor koga ima samo na pet svetskih lokacija. Poseduje 20 posto ukupne količine hroma u svetu, ima nikla, cinka, magnezijuma, bakra, žive, srebra, zlata, bizmuta i drugih retkih metala, među kojima i one koji se koriste za svemirske letilice. Procenjeno je da kosovske rezerve uglja, prirodnog gasa i metala vrede ukupno 500 milijardi dolara! Tu procenu potvrdila je i CIA u jednom od svojih izveštaja, u kojem je navedeno da, prema međunarodnim standardima, Kosmet vredi dva i po puta više od ostalog dela Srbije, koji sa Vojvodinom vredi tek oko 200 milijardi dolara.
Geostrateška pozicija Kosmeta (reči visokog NATO oficira: „Ta visoravan je idealna za lansiranje raketa na Rusiju“) i njegovo rudno bogatstvo su pravi razlog okupacije Kosmeta i podrške Šiptarima. Amerika je praktično okupirala najvažnije čvorište Srbije i centralnog Balkana, koristeći Šiptare i njihove separatističke ambicije s jedne strane, a desetkujući ih, s druge strane, jer su baš Šiptari najviše pogođeni bolestima koje izaziva osiromašeni uranijum, jer su bombardovani njime sa genocidnom namerom. Naime, gađane su isključivo zone sa većinskim šiptarskim stanovništvom da se snizi njihov budući natalitet, pošto je prva reakcija ljudskog organizma na tu vrstu zagađenja, već u prvoj godini – sterilitet! Posledice delovanja uranijumskih čestica su najvidljivije tek u periodu 10-20 godina posle „zaraze“, kada se javljaju leukemija, razni oblici raka, pa će to stanovnici naše pokrajine tek osetiti ovih godina u značajnoj meri. Sledi im zdravstvena katastrofa. A jedina zona na Kosmetu koja nije gađana tim genocidnim sredstvima je ona u kojoj je američka vojna baza „Bondstil“. Vašington i Brisel vole Šiptare samo u meri u kojoj su mogli da ih zloupotrebe u svom interesu na štetu njih i Srba.
MEĐUNARODNI SUD PRAVDE NIJE DAO PRAVO NA SECESIJU Nagoveštaj odricanja od bilo kog dela teritorije Srbije nije kompromis već kapitulacija. Zasad jeste Kosmet okupirani deo Srbije, zahvaljujući onome što su uradili Boris Tadić i Vuk Jeremić prelazeći na Euleks i postavljajući besmisleno pitanje Međunarodnom sudu pravde (MSP). Ali i u ovom slučaju su potpuno nesuvisle tvrdnje naših političara da moraju da kapituliraju pred tim „argumentom“, jer im ga stalno spočitavaju Šiptari, EU i SAD. Naime, nije ni tom odlukom Međunarodnog suda pravde dato pravo šiptarskoj nacionalnoj manjini na samoopredeljenje, niti na secesiju. Današnja vlast to tako predstavlja, ali to nije tačno. Naime, tadašnji šef srpske diplomatije Vuk Jeremić je tražio mišljenje MSP-a o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Njegovo pitanje je bilo nepotrebno i štetno: „Da li je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova od privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?“
MSP je ocenio da jednostrano proglašena nezavisnost Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom, odnosno da jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova nije povredila međunarodno pravo, zato što to pravo ne sadrži zabranu takvih deklaracija. Međutim, ta ocena nije se bavila statusom nezavisnosti i prava na samoopredeljenje, pa je predsednik MSP-a Hisaši Ovada rekao da to ne znači da sud treba da se bavi pitanjem posledica, posebno ne time da li je Kosovo postiglo državnost, jer rasprava o pravu na samoopredeljenje ili „nužnu secesiju“ od postojeće države nije u domenu rasprave pred MSP-om. Sud u Hagu je utvrdio takođe da međunarodno pravo u načelu ne zabranjuje jednostrane deklaracije o nezavisnosti, ne ulazeći u pitanje da li takve deklaracije zatim proizvode državnost. Dakle MSP nije potvrdio pravnu osnovanost šiptarske secesije, jer se nije njome ni bavio. To mišljenje sud je zasnovao na oceni da autori deklaracije o nezavisnosti nisu bili „privremene institucije samouprave na Kosovu“, već grupa koja je sama sebe definisala kao „demokratski izabrane lidere naroda Kosova“. Dakle, nikakve institucije, već privatna grupa građana, irelevantnih za međunarodno pravo. Samim time i deklaracija nema nikakvo pravno dejstvo. Jer autori deklaracije i sama deklaracija su, po mišljenju suda, delovali van pravnog okvira UN ustanovljenog Rezolucijom 1244 koja se izričito nije bavila konačnim statusom Kosova, niti „načinom na koji će biti postignut“. Dakle, MSP nije priznao nikakvo pravo na samoopredeljenje ili secesiju Šiptarima, a još manje na nezavisnost. Samo je utvrdio da nije protivpravno da neka grupa građana donese neku deklaraciju. Ovi stavovi ovog suda upravo nalažu našim političarima da svim strancima ponavljaju kao papagaji da je MSP u stvari rekao da ta deklaracija ne može da proizvede nikakav pravni efekat, jer nije u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244. Dakle, taj argument koji naše vlasti ističu često kao razlog njihove „teške borbe“ u Briselu i Vašingtonu je potpuno beznačajan kao argument protiv Srbije i tako ga treba i predočiti njegovim zagovornicima.
ISTORIJA I ŽURBA Ističu naši zvaničnici da su nezavisni narkotadžistan priznale najveće države sveta. Nije poznato da je to priznala Kina. A najmnogoljudnija je na svetu. Kažu i najmoćnija. Nije poznato da ga je priznala Rusija kao jedna od najmoćnijih. Da li su svesni da takvim netačnim tvrdnjama degradiraju Rusiju, Kinu, Indiju, Brazil? Ni pet država EU to nije priznalo. Zašto onda naši političari, i opozicije i vlasti, takvim jednostrano usmerenim izjavama vrše pritisak na svest naših građana? Ubeđuju li oni građane da prihvate to privremeno stanje ili misle da time brane zemlju? Niti će oni time u bilo šta ubediti građane Srbije, niti tako brane njen integritet. Žuri im se? Kuda? Istorija je duža od naših života. Ne može se državotvornost uslovljavati našim ličnim aršinima. Kažu da je sada povoljan čas da se zbrza neko rešenje. Nije tačno. Žuri se Mogerinijevoj da bar malo zamaže svoj neuspešni mandat koji ističe. Žuri se SAD, jer im Kosmet izmiče kontroli zbog novonastale geopolitičke situacije u svetu u kojoj je sve više povoljnijih momenata po Srbiju, ali i zbog toga što njihovi puleni na Kosmetu nisu postali i nikada neće biti država. Možda je sada poslednji čas za Mogerinijevu i SAD, ali nije najbolji čas za Srbiju, već se srpska pozicija iz dana u dan poboljšava u međunarodnoj politici. Naši preci su vekovima strpljivo čekali da oslobode svetu srpsku zemlju. Zašto i mi da ne sačekamo malo? I zašto ne damo prostora i drugim idejama osim idejama vlasti i opozicije koje su se pokazale kao nekonzistentne. Mnogo je umnih ljudi u Srbiji koji neće da se svrstaju ni na stranu vlasti, ni opozicije. Neće da budu ograničeni. Naravno da oni imaju i te pomenute druge ideje, ali je simptomatično da ih zanemaruju i vlast i opozicija i ne dozvoljavaju im da ih bar medijski predstave. Pa u čiju tikvu duvaju vlast i opozicija, ako neće da stave na sto sve opcije, uključujući i zamrznuti konflikt? Ili primer Hongkonga ili Kipra? Ili izraelsko-palestinskog konflikta dužeg od pola veka? U okviru kosmetskog galimatijasa je i put u EU koji je neproverena ideja. Zašto se ne stave na sto i negativne strane te tamnice naroda, te neoaustrougarske koja se iz sve snage trudi da nam otme 17 odsto naše teritorije? Pod jednakim medijskim uslovima za i protiv, EU nema šanse kod građana Srbije, jer ulazak u EU je predaja Kosmeta, a ima više drugih alternativa. Svako ko kaže da za bilo šta nema alternative, treba da čuje i mišljenje da samo nesposobni političari nemaju alternativu.
RUSKI STAV Naši političari često ističu da Rusija podržava svako rešenje do koga dođe Srbija. Nije tačno, jer Rusija zvanično ne podržava „svako rešenje“, već samo svako rešenje koje je u okviru Ustava Srbije i Rezolucije UN 1244. Pet puta je to Putin rekao samo prilikom poslednje posete Beogradu. Pet puta su to naši zvaničnici zanemarili, jer da nije tako, ne bi predlagali razgraničenje i uvek bi pominjali Ustav i tu rezoluciju u našu odbranu. Niko od naših političara ne pominje da je predsednik Rusije Vladimir Putin u Beogradu ponovio više puta da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti mora da se poštuje, napomenuvši i pitanje koje prećutkuju naši pregovarači u Briselu: „Prema Rezoluciji 1244 predviđena je mogućnost prisustva srpskih policajaca i graničara na teritoriji Kosova. Gde su oni? Gde je to?“ Bivši šef diplomatije Živadin Jovanović kaže da je Putin svetskoj javnosti i međunarodnim faktorima iz Beograda postavio pitanje zašto se ne poštuje Rezolucija 1244. Nažalost, to ih nije pitao i naš ministar spoljnih poslova. Diplomata Vladislav Jovanović podseća da je „Putin s pravom ukazao na jednu od odredbi Rezolucije 1244, pravo Srbije da pošalje jedan broj carinika i policajaca na granicu s Albanijom. Nju su dosad zapadni članovi Saveta bezbednosti gurali u stranu“. Ali to guraju pod tepih i naši pregovarači u Briselu, umesto da postave ta pitanja i zahtev da se rešavanje kosmetskog čvora vrati u Savet bezbednosti UN umesto što se o njemu odlučuje uz posredovanje EU.
DOGODINE U PRIZRENU Inače, stvar je prilično jednostavna. O pitanju Kosmeta ne mora ni biti referenduma, ako se poštuje Ustav Srbije. A umesto razgraničenja Srbije sa Srbijom treba voditi politiku „dogodine u Prizrenu!“, baš kao Jevreji, pa makar trajala i vekovima.
Naši političari uvek i jedino treba da imaju na umu da se moraju poštovati žrtve naših predaka, koje su oni podneli da bi sačuvali kolevku srpske državnosti i civilizacije, a bez kojih ni nas, ni Srbije ne bi više bilo. Kada i vlast i opozicija Srbije budu bili takvi, onda oni neće stvarati kosmetsku konfuziju kod građana Srbije. Za njih aksiom naše politike u budućnosti mora biti parola: Srbija na prvom mestu!
