Njegova knjiga nosi naziv “Smrtonosna prašina: Napravljeno u SAD” i u njoj su sadržana detaljna objašnjenja o tome kako se koristi i kako na ljude deluje osiromašeni uranijum, koji Amerikanci odavno koriste u svom arsenalu oružja po celom svetu. Takođe, govori o svim pokušajima zataškavanja činjenica koje iznosi.
Vagner je u intervjuu za Sputnjik internacional objasnio da je reč o uranijumu koji se dobija iz nuklearne industrije. “Ako, na primer, želite da proizvedete tonu uranijumovog goriva za nuklerane elektrane, dobijete otprilike osam tona osiromašenog uranijuma. A on je izvor alfa radioaktivnog zračenja, inače veoma otrovnog. Taj otpad bi trebalo pravilno uskladištiti negde, a to košta”, objasnio je on.
Međutim, kako kaže, pre oko 30–40 godina vojni naučnici otkrili su da bi se taj nuklearni otpad mogao pametnije iskoristiti i to u proizvodnji naoružanja, budući da municija sa osiromašenim uranijumom deluje veoma razarajuće, probija i tenkove.
“To je naravno bilo veliko otkriće. Dalje, kada municija s osiromašenim uranijumom pogodi oklopni tenk, udar proizvodi prašinu izazvanu detonacijom, a zatim i oslobađanje vrele energije, što opet izaziva eksploziju s temperaturom od 3.000 do 5.000 stepeni. Tenk je onda uništen i spolja i iznutra”, objašnjava nemački autor.
Međutim, problem je u onome što dolazi posle upotrebe oružja s osiromašenim uranijumom, jer kako kaže Vagner, oslobađa se alfa radioaktivno zračenje, a čestice toga se rasprše na delove nekoliko stotina puta manje od crvenih krvnih zrnaca. Te čestice ljudi lako udahnu, odlaze u atmosferu i vetar ih nosi svuda. Ulaze u pluća, zemlju, vodu…“Ljudi koji to udahnu su u velikom riziku da dobiju rak”, ističe on.
Na pitanje kada je i ko počeo da koristi takvo oružje, Vagner kaže da je ono prvi put iskorišćeno tokom Zalivskog rata protiv Iraka 1991. Zatim i u drugom ratu u Iraku 2003. “U međuvremenu, koprišteno je i tokom rata na Kosovu, bombardovanju Jugoslavije 1999, ali i u BiH 1995”, kaže Vagner i dodaje da se to oružje i dalje koristi u Avganistanu.
Na pitanje ko je glavni krivac, odnosno ko koristi to oružje, objašnjava de činjenica jeste da je nekoliko država razvilo oružje sa osiromašenim uranijumom otprilike u isto vreme, među njima je i njegova Nemačka, ali ističe da daleko od svih u njegovoj primeni prednjače SAD. “Oni su nemilosrdni, nisu obraćali pažnju ni na jedan mogući sporedni efekat. Zato sam knjigu i nazvao ‘Smrtonosna prašina – Napravljeno u SAD’”, ističe ovaj istraživač.
Upitan kako je uspeo da dokaže sve svoje tvrdnje, Vagner kaže da su mu u tome pomogli, između ostalih, i Srbi. “Dali su nam mape na kojima su bile lokacije na kojima su padale bombe sa osiromašenim uranijumom”, rekao je Vagner.
Sputnjik internešenel navodi da o svemu tome postoji i film, povezan s knjigom i gotovo identičnog naslova, ali je njegovo prikazivanje sprečeno na nekoliko nemačkih televizija. To je potvrdio i sam Vagner, koji je rekao da je kao obrazloženje dobio smešne tvrdnje. Jasno mu je bilo, kako kaže, stavljeno do znanja da to ne sme da se emituje.
Prema njegovim rečima, ako se uzmu u obzir sve činjenice, a pogotovo one kako taj uranijum deluje, njegova upotreba trebalo bi da se smatra ratnim zločinom.
“Na Kosovu trenutno cela jedna grupa advokata radi na tužbi protiv NATO, zbog toga jer se nakon rata mnogo ljudi razbolelo i umrlo. Stopa smrtnosti porasla je za 20–30 odsto, a obolelih je sve više iz godine u godinu. Dakle, oni će pokušati da podnesu tužbu”, istakao je Vagner, koji je podsetio i na slučaj 2.000 italijanskih vojnika koji su učestvovali u akcijama NATO trupa na Kosovu. Šesnaest porodica, od 109 smrtnih slučajeva, podnelo je tužbe i dobilo ih.
B92
