POZADINA UBISTVA KASEMA SULEJMANIJA
Solon, jedan od sedam mudraca Grčke, rekao je Krezu da se o ljudskom životu ne može procenjivati pre smrti i da se tek onda može doneti sud. Upitan ko je bio najsrećniji čovek na svetu, Solon je na prvom mestu naveo Telosa Atinjanina koji je poginuo boreći se za svoju zemlju. Smrt iranskog generala Kasema Sulejmanija bila je takva da ga možda neće načiniti najsrećnijim čovekom na svetu ni po Solonovim standardima, ali mu svakako obezbeđuje ulazak u legendu
U skladu sa opšteprihvaćenim stereotipom o tome kako Srbi ne mogu ni oko čega da se slože, čak ni tragična smrt komandanta specijalnih snaga iranske Revolucionarne garde Kasema Sulejmanija nije mogla da prođe bez razvrstavanja u dva, naravno, oštro suprotstavljena bloka. Dok su jedni u ovom ubistvu videli smrt čoveka koji je postao jednim od simbola otpora američkoj imperiji, heroja zemlje koja nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije i koja svoj uticaj na svetskoj sceni u ovom pitanju koristi u interesu Srbije, drugi su isticali da je Iran u sukobu u BiH odigrao nečasnu ulogu i Sulejmaniju pripisivali odgovornost, pa čak i učešće u brutalnim zločinima nad Srbima. Bez obzira na to je li Sulejmani doista bio srpski dželat, ili ne, njegovo brutalno ubistvo u Bagdadu je istorijski trenutak koji označava prekretnicu u situaciji i odnosu snaga na Bliskom istoku, ali i šire. I to ne samo zbog toga što njegovo ubistvo i način na koji je sprovedeno predstavljaju presedan u svetskoj istoriji.
Ovo smatra i ruski geopolitičar Aleksandar Dugin, koji Sulejmanija opisuje kao „heroja multipolarnog sveta“. „Kako je Bliski istok ogledalo globalnih promena svetske geopolitike, ovaj događaj ima znatno širu dimenziju i tiče se svetskog poretka u celini. Nije slučajno što su mnogi posmatrači smrt generala Sulejmanija, heroja borbe protiv Islamske države u Siriji i Iraku, tumačili kao početak Trećeg svetskog rata ili, u najmanju ruku, kao početak američkog rata protiv Irana“, naveo je Dugin, ocenjujući Sulejmanijevu smrt kao početnu tačku „konačne bitke“. Prema njegovim rečima, „Sulejmani je bio simbolična figura multipolarnosti, koju su ubili zagovornici unipolarnosti, van svih okvira i normi međunarodnog prava“ i u tom kontekstu on ne predstavlja samo Revolucionarnu gardu ili Iran u celini, već i sve pristalice multipolarnosti.
ZLOČIN PROTIV MIRA
Ubistvo Kasema Sulejmanija na način na koji je izvedeno predstavlja zločin i po američkim, i po međunarodnim zakonima. Ubistvo visokog državnog zvaničnika jedne zemlje predstavlja čin rata, a po američkom ustavu, rat može objaviti samo Kongres, a ne i predsednik. Po međunarodnom pravu, jedna država može upotrebiti oružanu silu protiv druge isključivo u samoodbrani, ili preventivno, u slučaju da postoji ozbiljna i neposredna opasnost. U slučaju ubistva Kasema Sulejmanija nijedan od ova dva preduslova nije ispunjen, iako Bela kuća, Stejt department i Pentagon tvrde, ne potkrepljujući to nikakvim dokazima, da je Sulejmani planirao napade u kojima bi stotine Amerikanaca izgubilo život i time opravdavaju svoju agresiju. „Preduzeli smo akciju prošle noći da sprečimo rat, a ne da ga započnemo“, tvrdi Tramp. Samopouzdanje Sjedinjenih Država da mogu potpuno nekažnjivo da rade šta im je po volji i da su oni jedini merodavni na svetu da procenjuju ko je „dobar“, a ko „loš“ momak i ko treba da bude ubijen i da za to ne moraju odgovarati nikome, uključujući tu i svoju javnost, odnosno birače, najjasnije je demonstrirano na specijalnom brifingu povodom ubistva Sulejmanija, čovek identifikovan na transkriptu Stejt departmenta samo kao „visoki zvaničnik Stejt departmenta broj tri“ odgovorivši, isfrustriran upornim novinarskim pitanjima o motivima ubistva Sulejmanija, sa „Bože, moramo li da objašnjavamo što radimo te stvari?“. Sva tri „visoka zvaničnika Stejt departmenta“ na dotičnom brifingu tvrdila su da je Sulejmani u Bagdad doputovao kako bi organizovao napade na američke vojnike i civile i kao potvrdu za to navode i činjenicu da je u trenutku ubistva bio u vozilu sa Abu Mahdijem el Muhandisom, zamenikom komandanta iračkog Komiteta za narodnu mobilizaciju, sastavnim delom iračke vojske koji se smatra naslednikom čuvene Sadamove Republikanske garde.
Irački premijer u ostavci Adil Abdul-Mahdi, koji je trebalo kasnije u toku tog dana da se lično sastane sa Sulejmanijem, međutim, tvrdi da je visoki iranski vojni zvaničnik u njegovoj zemlji bio u diplomatskoj i mirovnoj misiji. „Trebalo je da se sastanem sa Sulejmanijem ujutro kada je ubijen. Došao je da mi prenese poruku iz Irana kao odgovor na poruku Saudijske Arabije koju smo preneli Iranu“, rekao je Abdul-Mahdi u obraćanju iračkom parlamentu pred glasanje o proterivanju američkih snaga iz ove zemlje. Da stvar bude još gora po Amerikance, sudeći po Abdul-Mahdijevim rečima, oni su Sulejmanija namerno uvukli u zamku kako bi ga likvidirali. Dok jedan od „visokih zvaničnika Stejt departmenta“ na pomenutom brifingu kao jedan od dokaza svojih tvrdnji da je Sulejmani planirao napade na Amerikance navodi: „Možda je prvo pitanje zašto je neko koga je Savet bezbednosti UN označio za teroristu (što je, inače, neistina) bio izvan Irana?“ Abdul-Mahdi je, naime, pred parlamentom rekao da mu se Tramp u telefonskom razgovoru lično zahvalio na naporima koje je učinio u posredovanju između SAD i Saudijske Arabije, s jedne strane, i Irana i da mu je to posredovanje on lično tražio, čime je stvorio lažni utisak da je iranski general bezbedan u Bagdadu i da može slobodno doputovati. Tramp je, dakle, znao ili morao znati (da upotrebimo haški jezik) da se radi na deeskalaciji situacije, na iznalaženju kompromisnog rešenja i ipak planirao i izvršio ubistvo čoveka u mirovnoj misiji.
Da je Sulejmani bio u svojevrsnoj mirovnoj misiji ukazuje i reagovanje Saudijske Arabije na njegovo ubistvo: „Saudijska Arabija nije bila konsultovana u vezi sa američkim udarom. U svetlu brzog razvoja situacije, Kraljevstvo ističe važnost uzdržanosti i upozorava na sve poteze koji bi mogli voditi eskalaciji sa teškim posledicama“. Bivši šef diplomatije ove zemlje Adel Aldžubeir na svom „tviter“ nalogu saopštenje je prokomentarisao ocenivši da se njime ukazuje na važnost koju u očima Rijada ima deeskalacija napetosti u regionu. Posle ovoga, saudijski kralj Salman poslao je delegaciju u Vašington, čiji je cilj, po mišljenju šefice biroa „Vašington posta“ u Bejrutu Liz Slaj, bio da se Vašington umoli da spusti loptu.
Da se radi o dugo planiranoj likvidaciji, a ne o eliminaciji „neposredne opasnosti“, ukazuje i činjenica da je američki državni sekretar Majk Pompeo još prošlog leta od Trampa tražio da ubije Sulejmanija. „Pompeo nije uspeo u sličnom poduhvatu prošlog leta kada je Tramp odbio da vojno odgovori Iranu posle obaranja američke špijunske bespilotne letelice, što je ishod koji je Pompea učinio ‘ogorčenim’, kako kaže jedan američki zvaničnik. Nedavne promene u Trampovom timu za nacionalnu bezbednost i ćudljivost predsednika nervoznog jer deluje neodlučno spram iranske agresije otvorile su prostor Pompeu da zagovara akciju za kakvu se odavno zalagao“, navodi „Vašington post“.
CENZURISANI GOVOR
Nekoliko međunarodnih novinara u vezi sa ubistvom Kasema Sulejmanija ukazuje i na deo Abdul-Mahdijevog govora u iračkom parlamentu čiji je televizijski prenos, posredstvom predsednika parlamenta Muhameda el Halbusija, inače pripadnika proameričke sunitske frakcije, prekinut. Američki novinar Mark Taliano i italijanski novinar Federiko Pjeračini napisali su tekstove u kojima, pozivajući se na poslanike koji su prisustvovali sednici, prenose teške optužbe koje je na račun Amerikanaca izneo Abdul-Mahdi i koje pružaju dodatna objašnjenja za likvidaciju Sulejmanija. „U danima posle ubistva generala Kasema Sulejmanija pojavile su se nove i važne informacije proistekle iz govora iračkog premijera. Priča iza ubistva Sulejmanija izgleda da je mnogo dublja od onoga što smo do sada znali i uključuje Saudijsku Arabiju i Kinu, kao i ulogu američkog dolara kao globalne rezervne valute“, napisao je u tekstu za Fond strateške kulture Pjeračini.
Prema svedočenjima, Halbusi je po prekidu televizijskog prenosa prišao Abdul-Mehdiju koji mu je ljutito rekao da su „Amerikanci uništili zemlju i sada odbijaju da obnove infrastrukturu ukoliko im se ne obeća polovina svih prihoda od prodaje nafte“, što je, kako je rekao, „odbio“. „Zbog toga sam otputovao u Kinu i potpisao važan sporazum sa njima da preuzmu izgradnju umesto Amerikanca. Po mom povratku, Tramp me je pozvao i zatražio da poništim sporazum. Kada sam odbio, zapretio je pokretanjem masovnih demonstracija protiv mene koje bi okončale moje predsednikovanje vladom. Pošto su se masovne demonstracije protiv mene i dogodile, Tramp je ponovo pozvao i zapretio da ako se ne povinujem njegovim zahtevima, da će snajperisti mornaričke pešadije sa visokih zgrada ciljati demonstrante ii policiju kako bi na mene bio izvršen pritisak. Ponovo sam odbio i tada sam podneo ostavku. Do dana današnjeg, Amerikanci insistiraju na poništavanju sporazuma sa Kinezima. Posle toga, kada je ministar odbrane javno rekao da treća strana cilja i demonstrante i policiju, kao što je Tramp zapretio da će učiniti, ponovo me je pozvao Tramp i zapretio da će ubiti i mene i ministra odbrane, ako nastavimo da pričamo o toj trećoj strani“.
Da li je ova pretnja ostvarena, samo ne direktno, nego posredstvom generala Sulejmanija čime je ubijeno još nekoliko „muva“, a ne samo ova jedna? Vašington je u ovaj napad uložio nade da će rešiti probleme sa kojima se suočava na Bliskom istoku zastrašujući njegove protivnike, ali i slanjem poruke arapskim zemljama o opasnosti produbljivanja odnosa u prvom redu sa Kinom, ali i sa Rusijom i u krajnjoj liniji, na domaćem planu, jačajući podršku Trampu izjednačavajući ovo ubistvo sa ubistvom Osame bin Ladena u vreme Obamine administracije. Takođe, ovim se poništava, ili makar znatno otežava, po svemu sudeći efikasna uloga Iraka u uspostavljanju trajnog mira na liniji Teheran-Rijad, što nije u interesu ni SAD, ni Izraela, čiji lobi ima snažan uticaj na Trampa. I jednima i drugima smeta stvaranje multipolarnog sveta, jačanju kojem bi smirivanje napetosti na Bliskom istoku značajno doprinelo, posebno kada bi se obezbedila mirna koegzistencija Saudijske Arabije i Irana, što bi sa sobom povuklo i rešavanje problema u Siriji, Jemenu, pa i u Iraku i šire. „Unipolarni svet je osuđen na propast, ali bilo bi glupo nadati se da će popustiti bez borbe. Štaviše, ubistvo generala Sulejmanija isključuje miran scenario za budućnost, jer se od Trampa i Vašingtona više ne može očekivati da dobrovoljno pristanu na ovu promenu svetskog poretka i, u skladu s tim, pristanu na priznavanje subjektivnosti bilo kojoj sili pored Sjedinjenih Država“, navodi Dugin.