Sergej Milinković-Savić i Haris Seferović u Kataru s Brankom Ćopićem: Kiša pada u Sanskome Mostu - BIGportal.ba
BIG preporuka

Sergej Milinković-Savić i Haris Seferović u Kataru s Brankom Ćopićem: Kiša pada u Sanskome Mostu

Piše: MUHAREM BAZDULJ

Haris Seferović i Sergej Milinković Savić

Sanski Most je grad u severozapadnoj Bosni koji danas službno pripada Unsko-sanskom Kantonu odnosno Federaciji BiH. Kako mu i ime kaže, grad se nalazi na reci Sani. Ova reka je za grad toliko važna da ga njegovi stanovnici skoro bez izuzetka ne zovu njegovim službenim imenom nego skraćeno prisno i jednostavno: Sana.

Ima Sanski Most i drugi „nadimak”: grad na devet reka. Otkud sad devet? Zato što se u gradu i okolini u Sanu uliva osam pritoka: Sanica, Dabar, Zdena, Bliha, Majdanska reka, Japra, Sasinka i Kozica.

Grad koji umire

Po poslednjem popisu u Bosni i Hercegovini čiji su rezultati bili opšte prihvaćeni, u Sanskom Mostu je živeo gotov jednak broj Srba i Muslimana: 7.831 Srbin i 7.245 Muslimana. Broj Hrvata i Jugoslovena merio se u stotinama. Na početku rata, kad je grad zauzela Vojska Republike Srpske, nakon brojnih zločina nad civilima, proterani su svi Muslimani, a na kraju rata, malo pre nego je grad došao pod kontrolu Armije RBiH, sličnu prognaničku sudbinu doživljavaju ondašnji Srbi.

Po popisu iz 2013, u Sanskom Mostu je živelo blizu 16 hiljada Bošnjaka, dok je Srba bilo jedva četiri stotine. Ipak, mnogi tvrde da je brojka Bošnjaka iz 2013. prenaduvana te da su popisani i mnogi Bošnjaci iz ovog grada koji su zapravo stalno nastanjeni u inostranstvu. Jer Sanski Most je jedna od onih brojnih bosanskih varošica koje istinsku živnu jedino u toku dva-tri letna meseca kad sa Zapada nagrne takozvana dijaspora.

Stara razglednica iz Sanskog Mosta

U poslednjih nekoliko godina, međutim, kako mirnodopsko iseljavanje iz Bosne i Hercegovine eskalira, Sanski Most je među vodećim sredinama po gubitku stanovništva, što se najbolje vidi po statistikama o novorođenim bebama te o broju đaka-prvaka koji se upisuju u škole.

Sudeći po tim brojevima, Sanski Most teško može da ima više od četvorocifrenog broja stanovnika i usprkos svoj lepoti krajolika polako postaje jedan od onih mrtvih gradova kao iz mašte Huana Rulfa.

Hamza i Haris

Pa ipak, i u takvom polupraznom Sanskom Mostu, sigurno će biti kafana u kojim će se uživo gledati utakmice. Pošto se reprezentacija Bosne i Hercegovine nije kvalifikovala na Svetsko prvenstvo, većina ljudi tamo neće ni za koga strastveno navijati, mada će po komšijskoj liniji poneko navijati za Hrvatsku. A opet, po zavičajnoj i lokalpatriotskoj logici, trebalo bi da bude i navijača Srbije i Švajcarske, dve zemlje, dakle, koje će drugog decembra igrati meč koji vrlo verovatno može biti odlučujući za obe selekcije.

Jer igrači koji bi u obe reprezentacije mogli biti oni od kojih se očekuje da poentiraju, imaju (najmanje) jednu zajedničku osobinu: očevi su im, naime, rođeni u Sanskom Mostu.

Hamza Seferović, otac Harisa Seferovića, napadača reprezentacije Švajcarske i Galatasaraja (a ranije i igrača Benfike, Ajntrahta iz Frankfurta, Real Sosijedada, Fjorentine i Grashopera) rođen je 1965. u Sanskom Mostu. Oženivši Šefiku, Hamza je u svojim ranim dvadesetim, odnosno osamdesetih godina prošlog veka, pre raspada Jugoslavije, dakle, otišao za Švajcarsku kao gastarbajter.

Haris Seferović u dresu reprezentacije Švajcarske

Neposredno pre nego će njegovu Bosnu progutati požar rata, u februaru 1992. Hamzi se u švajcarskoj gradiću Surzeu, gradiću koji je tada imao manje od deset hiljada stanovnika i bio osetno manji od rodnog mu Sanskog Mosta, rađa sin Haris.

Već kao omladinac, Haris Seferović pokazuje izrazit talent. Iako se govorkalo da bi mogao zaigrati za BiH, odlučio se za Švajcarsku prošavši kroz sve starosne selekcije. Za seniorsku reprezentaciju je u 88 nastupa postigao 25 golova, vrlo često u važnim utakmicama.

Nikola i Sergej

Nikola Milinković rodio se takođe u Sanskom Mostu, ali tri godine posle Hamze Seferovića. Imajući u vidu veličinu grada, teško je zamisliti da se nisu sretali po školskim hodnicima, na igralištima, u parkovima, na ulicama.

Nikolu je sport od malih nogu jako privlačio, naročito fudbal. U vreme kad se Hamza preselio u Švajcarsku, Nikola igra za lokalni fudbalski klub „Radnički” iz Zdene, naselja koje je praktično predgrađe Sanskog Mosta.

U vreme kad se Hamzi rađa sin Haris, Nikola u potrazi za angažmanom u jačem klubu prelazi u Vojvodinu, gde nastupa za Bečej. U Vojvodini upoznaje košarkašicu Milijanu Savić s kojom će da stupi u brak.

Fudbalska karijera vodi Nikolu Milinkovića u Španiju, u Ljeidu. Tamo mu se, tačno pet dana nakon trećeg rođendana Harisa Seferovića, dakle takođe u februaru, rađa sin Sergej.

I Hamza i Nikola, dakle, dobiće sinove kao dvadesetsedmogodišnjaci. Nikola će sinu dati ime Sergej, a on će, po španskim običajima i zakonima, oficijelno poneti i očevo i majčino prezime.

Sergej Milinković Savić u dresu reprezentacije Srbije

Sportski angažmani vodiće porodicu Milinković od Španije preko Portugalije i Austrije nazad u Srbiju. Sergej Milinković-Savić počeo je da igra fudbal u detinjstvu u Lisabonu i Gracu, ali sa ozbiljnijim treninzima kreće ipak u novosadskoj Vojvodini kad je imao jedanaest godina. Seniorsku karijeru takođe počinje u Vojvodini iz koje najpre prelazi u belgijski Genk, a zatim stiže u rimski Lacio gde i danas igra.

Iako ima i špansko državljanstvo, Milinković-Savić se nije našao na radaru španskih selektora za razliku od Bojana Krkića, primera radi.

Milinković-Savić je igrao za sve mlade selekcije Srbije pre nego je počeo da igra za seniorsku reprezentaciju. U dosadašnjih 35 nastupa, postigao je šest golova. Reprezentativna statistika mu je, znači, dosta lošija od Seferovićeve. Milinković-Savić je dosad postizao 0.17 golova po meču, nasuprot 0.28 kod Seferovića. Možda je baš Katar mesto da se te dve statistike približe jedna drugoj.

Poraz u Kalinjingradu

Pre četiri i po godine, 22. juna 2018, u Kalinjingradu, u utakmici koja će se ispostaviti kao odlučujuća za to koja će se od dve ekipe plasirati u naredni krug Svetskog prvenstva u Rusiji, Švajcarska je pobedila 2:1, mada je Srbija povela golom Mitrovića u petoj minuti i vodila na kraju prvog poluvremena, odnosno do sedmog minuta drugog poluvremena kad je Švajcarska izjednačila.

Skoro do samog kraja bilo je neizvesno, a onda je Švajcarska pobedila golom postignutim doslovno u poslednjoj minuti. Milinković-Savić je odigrao celu utakmicu, ali se nije upisao u listu strelaca (jedini gol za Srbiju je dao Mitrović), dok je Seferović odigrao prvo poluvreme, da bi ga na samom početku drugog poluvremena zamenio Mario Gavranović. Upravo je Gavranović asistirao Šaćiriju za pobednički gol Švajcarske.

Usput, Seferović je tada u Rusiji bio samo jedan od četvorice predstavnika Švajcarske s prezimenima koja završavaju na „ić”. Selektor je, naime, bio Vladimir Petković, a osim Seferovića i Gavranovića, među igračima je bio i Josip Drmić. U Kataru će Seferović biti jedini švajcarski „ić”; Gavranović i Drmić ovaj put nisu pozvani, a Petkovića je na klupi zamenio Murat Jakin.

Pod Grmečom

Zavičaj Hamze Seferovića i Nikole Milinkovića naziva se Podgrmeč. Nije slučajno ni da se lokalni fudbalski klub iz Sanskog Mosta zove upravo Podgrmeč. Ovaj klub je osnovan 4. aprila 1944. godine. Jedna novinarka koja je pre dve-tri zime pisala reportažu iz ovog kraja, u njenom finalu piše ovako: „Dolazi proljeće, livade će procvjetati, a snijeg sa Grmeča okopniti. U ova podgrmečka naselja gdje je vrijeme stalo, navratit će rijetki. Oni koji su odlučili da svoju starost provedu na svom ognjištu sporo će brojati dane. Jedinu muziku će svirati vjetar kroz razbijene prozore jer ovdje ni ptice ne dolaze.”

Iz tog kraja je i jedan od najvećih i najvoljenijih pisaca našeg jezika: Branko Ćopić. On je svoju prvu knjigu objavio kao dvadesettrogodišnjak, odnosno 1938, dve godine nakon što je u listu „Politika” objavio svoju prvu priču. Ta prva Ćopićeva knjiga, objavljena kod Gece Kona, na ćirilici, zove se – „Pod Grmečom”.

Branko Ćopić u Veneciji 1960.

Ima i ona čuvena partizanska pesmica: „Pod Grmečom svako cvijeće niče/ Pa i ono ‘Smrt fašizmu’ viče”, koja u ovom kontekstu zvuči skoro proročanski. Videli smo, evo, fudbalske cvjetove poreklom iz podgrmečkog kraja, a sve to u vremenu kad zaista svi viču „Smrt fašizmu” pokušavajući fašizam projektovati u svoje političke i ine protivnike.

Onomad, u antici, za vreme Olimpijskih igara zaustavljali su se ratovi. U našem vremenu, globalno najveći sportski događaj je upravo Svetsko prvenstvo u fudbalu. Čuveni američki pisac Pol Oster zapisao je u jednom kratkom eseju kako je fudbal najvažnija igra svih vremena jer je ona Evropljanima zamenila rat. Rusija i Ukrajina, zemlje koje učestvuju u aktuelnom evropskom ratu, nisu se plasirale na Svetsko prvenstvo. Ukrajina nije uspela da prođe kroz baraž, a Rusiji nije dopušteno da igra u baražu.

Prošlo Svetsko prvenstvo u fudbalu odigrano je pre četiri i po godine u Rusiji, iako je Krim već bio anektiran i iako su delovi istočne Ukrajine već bile faktički van kontrole kijevskih vlasti. Tada su u Ukrajini ignorisali Svetsko prvenstvo i teško je bilo naći neki ugostiteljski objekat gde su se mogli gledati prenosi. U to vreme, u ostatku sveta to je gotovo svima delovalo kao neka bizarnost.

U Dohi, čekajući početak Mundijala

Danas, međutim, u mnogim zapadnim zemljama, razne grupe i pojedinci pozivaju na bojkot gledanja mečeva Svetskog prvenstva, a zarad silnih kršenja ljudskih prava u Kataru. Običan svet, međutim, to sebi neće moći da priušti jer mu je fudbal jedno od retkih preostalih zadovoljstava.

Pisao je Bora Đorđević pre nekoliko decenija: „Pokraj pruge nabujala Sava/ pozdrav peni nepoznatom gostu/ na prozor mi naslonjena glava/ kiša pada u Zidanom Mostu”. Promenom jednog jedinog slova Sava postaje Sana, a sa samo malo većom intervencijom, Zidani Most postaje Sanski Most.

Dok nad Evropom vise kišni oblaci, pogledi se okreću kao stadionima na kojima će predstavnici 32 svetske države voditi simbolički rat u kojem će svoju ulogu igrati i sinovi dvojice sredovečnih muškaraca rođenih u Sanskom Mostu. 

Muharem Bazdulj / Oko Magazin

Danas objavljeno

Južnjačka drskost dječaka iz niške Pasi Poljane: Kad Piksi kaže da će gi tepamo!

Zeljka

Kada ćete se probuditi i sagledati stvarnost?!

M.

Milan Blagojević o slučaju Mladena Dulića: Nije problem u zakonima

M.

Ostavite komentar