Nerado dovodimo u pitanje procene onih koji raspolažu konkretnim informacijama i ulažu milijarde dolara. Međutim, tržišta imaju loš učinak kada je reč o proceni geopolitičkog rizika.
Neko je od samog početka sve pogrešno procenio.
Stručnjaci za energetiku od prvog dana upozoravaju da rat u Iranu izaziva najveći šok u snabdevanju naftom u istoriji. Zatvaranje Hormuškog moreuza blokiralo je prolaz 14 miliona barela nafte dnevno. Da bi se smanjila tolika potražnja, tvrdili su, cena nafte tipa Brent trebalo bi da bude više nego dvostruko veća u odnosu na nivo pre rata – znatno iznad 150 dolara po barelu. Ipak, trgovci naftom su kao u bunilu. Još 17. aprila cena je bila ispod 90 dolara po barelu. Tek prošle nedelje, kada su se pojavile vesti o novim sukobima, počeli su da se bude. Dana 30. aprila cena je skočila iznad 125 dolara.
Nažalost, koliko god situacija bila loša, nesklad sa stvarnošću i dalje traje. Cene će verovatno dodatno rasti, ali tržište terminskih ugovora na naftu (opklade investitora o tome koliko će neka roba vredeti u budućnosti) predviđa da će cene padati iz meseca u mesec do kraja godine, završivši 2026. oko 88 dolara. To znači da trgovci veruju u tri stvari: da će SAD i Iran uskoro postići mirovni sporazum; da će taj sporazum ponovo otvoriti Hormuški moreuz; i da će ubrzo nakon toga benzin i avionsko gorivo ponovo biti u izobilju. Sve te pretpostavke su upitne.
Jedna stvar oko koje bi svi trebalo da se slože jeste da bi dugotrajno zatvaranje Hormuza bilo katastrofa. Na početku rata nafte je još bilo u zalihama i na tankerima. Međutim, svi brodovi koji su pre sukoba prošli kroz moreuz do 20. aprila već su ispraznili teret. Zalihe nafte uskoro će pasti na najniži nivo otkako se od 2018. prate satelitski podaci. Količine benzina, dizela i avionskog goriva na moru već su toliko niske da su prekidi u snabdevanju neizbežni. U SAD-u će potražnja za benzinom uskoro naglo porasti, jer leto podstiče ljude da putuju automobilima.
Veliki ulozi
Svi uključeni bi takođe trebalo da priznaju koliki su ulozi. Azijska petrohemijska industrija već je smanjila proizvodnju. Od početka rata cene dizela i avionskog goriva su se udvostručile u Aziji, a u Evropi su porasle i više nego dvostruko. Za razliku od berzi, gde se baloni mogu održavati čistim optimizmom i psihologijom mase, cena nafte je čvrsto vezana za realnu ekonomiju – onu koja se odvija na benzinskim pumpama, u lukama i na aerodromima. Ako ponuda zaostaje za potražnjom, cene moraju rasti kako bi se uspostavila ravnoteža. Već postoje izveštaji o barelima dizela koji se prodaju za 600 dolara. Dobro raspoloženje ne može promeniti surovu stvarnost.
Argumenti za optimizam su očigledni. Donald Tramp svojim nepredvidivim izjavama pokazuje da nema jasnu strategiju, ali i da će intervenisati kada cene nafte previše porastu. Ekonomija Irana je slomljena i hitno joj je potreban novac, što znači da će biti spremni na dogovor. Ako rat šteti obema stranama, veruje se da će se brzo završiti.
The Economist nerado dovodi u pitanje procene onih koji raspolažu konkretnim informacijama i ulažu milijarde dolara. Ipak, tržišta imaju lošu istoriju kada je reč o proceni geopolitičkog rizika. Kada je u pitanju nafta, dodatni problem je razumevanje složenosti fizičke trgovine.
Čak i ako je sporazum u interesu obe zemlje, možda ga neće biti lako postići. Svaka strana može potceniti onu drugu. Tramp deluje uveren da drži sve karte. Međutim, Iran je već preživeo dugotrajne poremećaje u izvozu nafte, na primer na početku Trampove kampanje „maksimalnog pritiska“ 2018. godine. Iran nije demokratija i režim može opstati čak i dok stanovništvo trpi. Ima motiv da izdrži što duže kako bi dobio bolju ponudu. Tramp može ponovo pokrenuti bombardovanje, ali to može jednako usporiti dogovor koliko i ubrzati.
Ko više može da podnese bol?
Kako se približavaju izbori za Kongres u SAD-u, iransko rukovodstvo bi moglo proceniti da Tramp više ne može tolerisati visoke cene nafte. Međutim, Tramp je pre svega vođen ličnim interesom. Mogao bi pokušati da obuzda rast cena u SAD-u ograničavanjem izvoza rafinisanih naftnih proizvoda. Možda već smatra da su izbori izgubljeni, barem u Predstavničkom domu. Verovatno ga manje brinu političke karijere republikanskih kolega nego sopstveno poniženje ako sklopi nuklearni sporazum sa Iranom koji bi izgledao lošije od onog koji je 2015. postigao Barak Obama. Njegov najnoviji signal Iranu jeste da je spreman na dugotrajnu blokadu.
I ako dođe do sporazuma, moreuz se možda neće u potpunosti otvoriti. Pregovori o složenim detaljima nuklearnog sporazuma mogli bi trajati mesecima. Iran, sada svestan svoje pregovaračke moći, mogao bi nastaviti da vrši pritisak pretnjama ponovnog zatvaranja Hormuza. Te pretnje lako mogu prerasti u napade. Moguće je i da će Tramp dati prednost uništenju nuklearnog programa u odnosu na potpuno otvaranje moreuza, jer SAD kao izvoznik energije ne zavisi presudno od Hormuza.
Čak i ako se Hormuški moreuz formalno otvori, snabdevanje gorivom neće se odmah normalizovati i biće praćeno kašnjenjima. U početku će veće količine nafte odjednom stići na tržište jer će tankeri koji su čekali krenuti dalje. Međutim, povratak praznih tankera u Persijski zaliv biće složeniji. Mnogi su već preusmereni na druge rute. Moreuz će morati da se razminira, što može trajati mesecima. Troškovi osiguranja mogli bi biti previsoki, pa će vlade možda morati da uvedu posebne šeme pokrića rizika. Prekid proizvodnje mogao je oštetiti naftna polja, a njihova obnova će potrajati. Rafinerije koje su delimično zaustavljene neće odmah raditi punim kapacitetom.
Inflacijski šok
Svet tek počinje da shvata šta bi moglo uslediti. Centralne banke bi se uskoro mogle suočiti sa drugim inflacionim šokom u ovoj deceniji, nakon pandemije COVID-19. U Aziji su mnoge vlade već preduzele drastične mere, poput skraćivanja radne nedelje. Evropske vlade će takođe morati da promene pristup. Do sada su se fokusirale na podsticanje potražnje, ali bi sada mogle biti suočene sa njenim padom i potencijalnim nestašicama dizela i avionskog goriva, što zahteva planiranje zaštite snabdevanja hranom i ključnih usluga.
I optimistični investitori mogli bi doživeti neprijatno otrežnjenje. Oporavak nakon pandemije, prilagođavanje Evrope bez ruskog gasa i Trampovo ublažavanje carina naveli su mnoge da veruju da se stvari uvek na kraju stabilizuju. Uz snažne korporativne profite u SAD-u, deluje kao da globalna ekonomija može izdržati svaki šok i da će Tramp popustiti pre katastrofe.
Međutim, scenario kojeg se naftni analitičari plaše decenijama sve je bliži. Neće izgledati lepo. Pripremite se.
Donosimo vam najbolje iz The Economista – jednog od najrelevantnijih i najuglednijih svetskih medija koji se fokusira na geopolitiku, ekonomiju, nauku i tehnologiju. Svake nedelje donosimo analitički uvid i perspektivu o globalnim vestima.
© 2026. The Economist Newspaper Limited. Sva prava zadržana.
