Zabluda dela ukrajinske javnosti je da zaista imaju podršku Zapada, a bolje im je da razumeju da su u „ratu s Rusijom“ postigli malo iscrpljujući svoju zemlju i pretvarajući je u poligon beznađa, odakle svi žele da pobegnu
Od prvog januara 2020. potekli su, preko teritorije Ukrajine, i prvi kubni metri ruskog gasa za EU, u skladu s novim petogodišnjim ugovorom Moskve i Kijeva, potpisanim pretposlednjeg dana 2019. godine. Mnogima u Evropi je laknulo, jer to znači da je – nešto više od 24 sata pre isteka prethodnog sporazuma o tranzitu – otklonjena opasnost od prekida isporuka ovog energenta koji bukvalno život znači za čitav kontinent. Mogu da odahnu i Moskva i Kijev. Rusi su zadovoljni jer su osigurali kontinuitet prodaje gasa na evropskom tržištu, što osim ekonomskih ima i značajne dugoročne političke efekte. Ukrajinci, takođe, mogu sebi da čestitaju jer su obezbedili 10 milijardi dolara prihoda – sedam od tranzitne takse, i još 2,9 na ime isplate po odluci Stokholmskog arbitražnog suda. Svi akteri mogu da budu zadovoljni. Izbegnuta je kriza, ne samo gasna već i sveukupna.
OBNOVLJEN „BALANS INTERESA“ Paket rusko-ukrajinskih sporazuma, prema rečima šefa „Gazproma“ Alekseja Milera, „obnavlja balans interesa“. Balans je poremećen posle 2014, kada je nova kijevska vlast počela, po cenu krvavih sukoba na istoku zemlje, da tera kontru Moskvi uz vatrene aplauze Vašingtona. Odnosi su poremećeni do te mere da novi ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, i pored očigledno dobre volje, još ne uspeva da ih obnovi. Ipak, sporazum o tranzitu gasa, kao i već realizovani koraci u normalizaciji stanja u Donbasu i razmeni zarobljenika po principu „svi za sve“ govore da je moguć suštinski napredak – sve do povratka Ukrajine u okvire ruskog „koordinatnog sistema“ u kome se vekovima nalazila. Za sada, međutim, nema garancija da će se to zaista i dogoditi. Naneta šteta je suviše velika.
Posle pet dana neprekidnih bilateralnih pregovora u Beču, potpisan je veliki paket sporazuma koji ponovo uspostavljaju balans interesa strana, ocenio je Miler. Predsednik Zelenski je na svom fejsbuk nalogu napisao: „Ukrajina je potpisala ugovor o tranzitu na pet godina, tokom kojih ćemo dobiti minimum sedam milijardi dolara. Strane mogu da produže ugovor na još deset godina.“ Prema rečima izvršnog direktora ukrajinskog „Naftogaza“ Jurija Vitrenka, ugovor je prvi put u istoriji potpisan po sistemu „pumpaj ili plati“, a paket predviđa povlačenje svih potraživanja.
Sistem „pumpaj ili plati“ predviđa garantovane prihode Kijeva od tranzita, bez obzira na to koliko realno gasa Rusija upumpala u ukrajinski gasovod za prodaju evropskim kupcima. Moskva i Kijev usaglasili su se da obim tranzita u ovoj godini iznosi 65 milijardi kubnih metara, a u četiri naredne po 40 milijardi. Sistem unapred zagarantovanih isplata, bez obzira na realan protok („pumpaj ili plati“), nastavak je ranije uspostavljenog mehanizma za isporuke ruskog gasa Ukrajini, posle „majdanske revolucije“. Nazvan „uzmi ili plati“, sistem je sadržao garancije Kijeva da će plaćati određene količine gasa u svakom kvartalu tokom godine, bez obzira na to da li ih preuzima ili ne. Upravo oko toga je i izbio spor, jer Kijev nije platio nepreuzete količine, pa se okrenuo „povratnim isporukama“ ruskog gasa iz EU, posle čega je potpuno obustavio kupovinu od „Gazproma“. Potpisivanjem novog paketa, otvara se mogućnost obnavljanja direktne trgovine između dve strane, čemu se najoštrije protive snage bivšeg režima s Petrom Porošenkom na čelu, optužujući nove vlasti za „nacionalnu izdaju“. Zelenski ne žuri, već državnu strategiju realizuje balansirajući „između dve vatre“.
RAT JE ZAVRŠEN Veoma važno je to što su Kijev i Moskva uspeli da se dogovore o međusobnom ukidanju svih potraživanja, što otvara široki prostor za sve buduće dogovore – ne samo o gasu. Antimonopolska komisija Ukrajine ukinula je potraživanja prema „Gazpromu“, u visini od 7,4 milijarde dolara, a ukrajinska strana obavezala se i da ukine odluke o konfiskaciji imovine, aktiva i finansijskih sredstava ruskog energetskog giganta. Drugim rečima – rat je završen! Sad samo još da se slegnu prašina i dim, pa može da se pristupi raščišćavanju ruševina, zatim obnovi i na kraju izgradnji novih, dugoročnih odnosa dve bratske države. Put do toga je, još uvek, dug.
Ruski potpredsednik vlade Dmitrij Kozak ocenio je da isplata „Gazproma“ ukrajinskoj strani 2,9 milijarde dolara predstavlja „kap u moru“ u poređenju sa potencijalnim rizicima za Rusiju. „Bio je izbor između lošeg i veoma lošeg. Za našu zemlju je isplata 2,9 milijardi teška odluka, ali svi zajedno možemo da izgubimo neuporedivo više“, ocenio je Kozak. To je u skladu sa onim što je na velikoj decembarskoj pres-konferenciji govorio i ruski lider Vladimir Putin: „Nemamo želju da zaoštravamo odnose u energetici i da to na bilo koji način koristimo za uticanje na situaciju u Ukrajini. Mi smo zainteresovani za to da i Ukrajina normalno dobija resurs i da naši potrošači u Evropi budu mirni u pogledu toga da mi imamo normalne odnose sa našim susedima i da će sve teći po planu.“
Da su normalni odnosi još uvek samo želja, vidi se i iz odluke Kijeva da za sada ne obnavlja direktne isporuke gasa iz Rusije, već pod različitim izgovorima ostaje privržena „povratnim šemama“ sa zapadnim zemljama. Direktan uvoz iz Rusije biće moguć tek posle uvođenja evropskog zakonodavstva u energetskoj sferi, uverava Dmitrij Kuleba, ukrajinski vicepremijer zadužen za evropske i evroatlantske integracije. „Smatram da još nismo sazreli za povratak na direktne isporuke“, slikovit je Kuleba. Ruski mediji podsećaju da je sadašnji ministar za „evroatlantske integracije“ u visoku politiku ušao kao Porošenkov kadar, u čije vreme je i došlo do prekida direktnih isporuka iz Rusije.
IDEOLOŠKI RAZLOZI PROTIV LOGIKE Nakon godine natezanja, neplaćanja i gotovo otvorenog rata između Ukrajine i Rusije, Kijev je 2015. potpuno odustao od uvoza gasa iz Rusije. Porošenko i njegova vlast počeli su da kupuju od snabdevača iz EU isti onaj ruski gas koji u EU dospeva preko Ukrajine. Procenjuje se da je Ukrajina na ovim „poslovima“ izgubila milijardu i po dolara za pet godina. Svako je u tom posredničkom lancu uzimao svoj deo, a trošak je prevaljen na leđa potrošača, ukrajinskih građana i privrede. Porošenko, sada na čelu opozicione partije „Evropska solidarnost“, u Vrhovnoj radi otvoreno poziva kolege parlamentarce da ne odobre nabavke od „Gazproma“. „Nema ni najmanje potrebe da ponovo kupujemo od Rusije. Ni kubika! Vratiti ovo oružje u Putinove ruke, to je prava kapitulacija“, glasan je Porošenko sa skupštinske govornice, pozivajući na „uvođenje sankcija“ kompanijama koje pregovaraju s Moskvom o direktnim isporukama gasa.
Problem s Porošenkovim stavovima i izjavama je to što – u njima nema logike, ni ekonomske, ni političke. Ne samo što je „evropski“ ruski gas u startu skuplji nego kada bi se nabavljao direktno iz Rusije već je Moskva Zelenskom ponudila i dodatne podsticaje u vidu sniženja cene od 25 odsto ukoliko Kijev potpiše ugovor o snabdevanju s „Gazpromom“. A kad Porošenko tvrdi da ne treba kupiti „ni kubik“ od Rusije, onda nije u pravu, jer oni i dalje kupuju od Rusa i pune budžet u Moskvi, ali po ceni uvećanoj za dodatni tranzit i „posredničke usluge“. Reč je o ideološkim razlozima, a ne o racionalnoj politici i poslovanju. Relativno mala, ali i dalje prilično uticajna grupa nacionalista sprečava celu Ukrajinu da obnovi odnose s Rusijom, koju oni smatraju „državom agresorom“ od koje se ne kupuje gas.
Zabluda dela javnosti koji podržava ovako rigidne stavove jeste da Ukrajina zaista uživa podršku Zapada. I njima je bolje da razumeju da sve što su postigli u „ratu sa Rusijom“, postigli su isključivo sami, iscrpljujući svoje stanovništvo i pretvarajući zemlju u svojevrsni poligon beznađa, odakle svi žele da pobegnu. Realno i nisu postigli mnogo, uprkos tome što Moskva ni iz daleka nije upotrebila protiv Ukrajine sva sredstva koja ima na raspolaganju, na način kako je to činio Porošenkov režim prema njoj. Politika Kremlja se uglavnom zasnivala na obuzdavanju i povremenim akcijama protiv najekstremnijeg dela ukrajinskih protivnika, koji su velikim delom položili svoj život u Donbasu – pokušavajući da osvoje ono što nisu mogli. Ako već nije, uskoro će doći krajnje vreme da Ukrajina zaista sazri, kako je to najavio i „evroatlantski ministar“ Kuleba. Za mnoge šokantan dolazak na vlast Vladimira Zelenskog – najava je tog sazrevanja.
