Pobeda Matea Salvinija na regionalnim izborima u maloj, bogatoj i tradicionalno crvenoj pokrajini Umbriji, 27. oktobra 2019, za mnoge italijanske levičare bila je hladan tuš posle kojeg je nastala blaga panika koja je lagano rasla kako se približavao 26. januar – fatalni dan izbora u susednoj, mnogo bogatijoj i crvenijoj Emiliji Romanji
Izgubiti izbore u vlastitoj kući za Demokratsku stranku (PD), naslednicu PCI-a (Komunističke partije Italije) koja je na ovim prostorima neprikosnoveno vladala 70 godina, značilo bi definitivno i kraj političke karijere. Istraživanja javnog mnjenja pokazivala su da Salvinijeva kandidatkinja Lučija Borgonzoni ubedljivo vodi u trci za guvernera i to sa više od 20 procenata u odnosu na kandidata levice za drugi guvernerski mandat Stefana Bonačinija. Istovremeno, stizale su i alarmantne vesti s terena – sa Salvinijevih predizbornih skupova na kojima je na krcatim trgovima širom Emilije Romanje euforično dočekivan kao spasitelj. Scene iz ovog „italijanskog komunističkog raja“ delovale su nestvarno, tako da je i najvećim optimistima iz PD vrhuške postalo jasno da su u poslednjih dvadesetak godina grdno zgrešili čim im njihovo složno i verno biračko telo sada tako masovno okreće leđa. I da im, ukoliko se pod hitno nešto pametno i efektno ne smisli i ne preduzme, preti definitivni odlazak u političku istoriju i nestanak s političke scene.
CILJ OPRAVDAVA SREDSTVO Bivša baza se podelila na razočarane i apatične koji iz protesta više i ne izlaze na izbore, i na besne i sve brojnije koji su prešli u alternativne političke opcije koje su obećavale promene i raskid sa crveno-crnom kastom što se potpuno odvojila od naroda i u politici vidi samo šansu za svoje lične interese. Pogotovo što se mnogi bivši komunisti više ne prepoznaju u izbornim programima nekadašnje „centrale“, a koji se danas isključivo svode na širom otvorene italijanske luke za prihvat što više migranata, inkluziju Roma, prava LGBT populacije i propagandu njihove „džender ideologije“ koja za običan svet postaje sve agresivnija i opasnija.
Zavladala je nervoza i među urednicima vodećih medija koji su nezavisni i profesionalni taman onoliko koliko im to dopuštaju vlasnici – u italijanskom slučaju moćna finansijska korporacija Gedi i njen većinski akcionar Karlo de Benedeti, inače bliski prijatelj Džordža Soroša i sličnih belosvetskih humanista i filantropa, onih koji se javno zalažu za političku korektnost, opštu ljubav i svet bez granica, a privatno za lični profit, po onoj poznatoj „levičarskoj“ mantri da je srce uvek na levoj, a novčanik u vlastitom džepu i na desnoj strani. I rečeno – učinjeno: odmah se prešlo u akciju.
Postalo je jasno da je početna nervoza prešla u histeriju kada se nekada ugledna Republika, koju je saradnik Pečata Dijego Fuzaro nazvao „jeftinim turbo-mondijalističkim i kapitalističkim biltenom“, spustila na najniže profesionalne grane objavivši na naslovnoj strani fotografiju na kojoj se u prvom planu na pohabanim drvenim vratima vidi sprejom ispisana poruka: „Juden hier“ (Ovde su Jevreji) uz potpis: „Kao nacisti u Nemačkoj u vreme Trećeg rajha.“ Nije izostao ni tekst s apokaliptičnim prognozama o srljanju u ambis fašizma i realnoj opasnosti od novih „kristalnih noći, konc-logora i gasnih komora ukoliko se narod ne urazumi i umesto za slobodu i demokratiju glasa za teror, mržnju i diktaturu koju najavljuje Salvini“. U pitanju je bio ko zna koji po redu tekst o povampirenom fašizmu s istom matricom – takvim napisima se već mesecima plaši narod koji samo zahteva promene – ali ovoga puta i s neoborivim dokazom u vidu fotografije.
Velika je misterija ko je pomenutu poruku s jasnom simbolikom ispisao, a još veća da ne postoji nikakva policijska prijava, tako da samim tim neće biti ni krivičnog gonjenja za počinitelja ovog vandalskog akta. Na društvenim mrežama već su osvanuli komentari da je poruku verovatno ispisao i uslikao neki nadobudni novinar-početnik, nadajući se blistavoj karijeri koju mu je možda i obećao autor alarmantnog teksta.
PIROVA POBEDA Rezultati ovih regionalnih izbora su poznati od 27. januara, iako se polemike oko regularnosti još ne stišavaju. Zvanično je za pobednika proglašen bivši guverner Stefano Bonačini iz redova PD-a, koji je uprkos brojnim finansijskim malverzacijama svojih bliskih saradnika osvojio 51,3 odsto ili 1.153.487 glasova, zahvaljujući pre svega glasovima brojnih simpatizera Pokreta pet zvezdica, inače uglavnom levičara razočaranih politikom lidera Luiđija di Maja i razdorima u samoj stranci „Zvezdica“. Drugoplasirana je Liga i Lucija Borgonzoni sa 43,6 procenta ili 982.985 glasova. Zanimljivo je da ovi izbori označavaju politički krah Pokreta pet zvezdica, jer je njihov kandidat osvojio zanemarljiv broj glasova.
Levičari su odmah otpočeli euforično slavlje, a lider PD-a je u slavljeničkoj noći pred TV kamerama ponosno izjavio: „Mateo Salvini je večeras zaustavljen u svom rušilačkom pohodu širenja mržnje, straha i očaja. Njegov poraz u Emiliji Romanji je ujedno i početak njegovog političkog kraja.“
Ako analiziramo detalje, međutim, malo je tu realnih razloga za slavlje, s obzirom na to da je razlika između PD pobednika i poražene Salvinijeve kandidatkinje svega 170.502 glasa, a to je za Salvinija već veliki uspeh u „crvenom feudu“, gde su levičari redovno osvajali 90 procenata. Zanemaren je i detalj da je trećina birača, dakle više od milion ljudi i ovoga puta bojkotovalo izbore i to uprkos projektu „Sardine“ koje su svoju misiju obavile i s brojnih kontramitinga protiv Salvinija uspele da pokrenu dobar deo birača iz dugogodišnje latentne političke depresije. Bilo je i dosta kršenja izbornih pravila, a Liga je uložila protest zbog mnogih poništavanja listića svojih glasača, ali i masovnog i ekspresnog davanja državljanstva strancima, glasačima levice.
Posebno je zanimljivo da je lider PD-a Nikola Zingareti posle izbornog trijumfa odmah pozdravio „Sardine“ i zahvalio im na podršci i ogromnom doprinosu na izbornoj pobedi.
„Sardine“ su navodno spontani pokret tri momka i jedne devojke koji su odlučili da pre Salvinijevog predizbornog mitinga u Bolonji, 16. novembra, osnuju stranicu na fejsbuku i istog dana organizuju kontramiting „protiv fašizma, nacinacionalizma, rasizma, mržnje, straha i primitivizma“ (dakle, svega onoga što personifikuju Salvini i njegove pristalice). Tada se na centralnom trgu Mađore u Bolonji okupilo oko 6.000 ljudi i simbol „antifašističkog protesta“ postala je sardina od kartona, obojena duginim bojama, ukrašena šljokicama i resama; po principu – što šarenije to bolje.
U BOJAMA BENETONA Pored lidera PD-a Nikole Zingaretija, osnivačima ovog „spontanog mladalačkog bunta protiv povampirenog fašizma“ Matiji, Đuliji, Robertu i Andrei iz Davosa je lično čestitao i Džordž Soroš, koji je najavio da će dodatno finansirati sve pokrete što se bore protiv „mržnje, rasizma, nacionalizma, fašizma i homofobije“ i da je u tu svrhu izdvojio milijardu dolara. Bivši EU komesar i italijanski premijer Romano Prodi, koji je na novinarsko pitanje da li je on idejni otac „Sardina“, imajući u vidu da je njihov lider Matija Santori zvanično zaposlen u konsalting firmi čiji je on vlasnik, pre nekoliko meseci odgovorio kratko i jasno: „Nemam pojma ko je taj dečko, a još manje ko su te ’Sardine’“ – sada im je zvanično čestitao, i sudeći po srdačnim zagrljajima prilikom proslave izborne pobede u Bolonji, malo je verovatno da su se tom prilikom prvi put videli.
Inače, „Sardine“ tokom proteklih meseci izborne kampanje nisu silazile s naslovnih strana vodećih italijanskih medija, bile su gosti u brojnim TV programima i od anonimnih 30-godišnjaka postali su preko noći zvezde i ozbiljne javne ličnosti. Autor ovog teksta stekao je utisak da se radi o deci koja ni sama ne znaju u kakvom su se žrvnju našla i koja, osim nekolicine napamet naučenih floskula o ljubavi što uvek pobeđuje mržnju i antifašizmu koji takođe uvek pobeđuje fašizam, na svako konkretno pitanje još postojećih italijanskih opozicionih i prilično opakih novinara – nisu imala konkretan odgovor. Uglavnom su zamuckivali i grickali nokte. Čak i na konkretno pitanje: „Ko ste zaista vi i ko vas finansira?“, prvo su ćutali, a onda uglas prkosno odgovarali: „Mi smo protiv Salvinija i njegovog fašizma.“
Najnovija vest je da su lideri „Sardina“ nedavno svečano primljeni i u „dvore“ Lučana Benetona, rodonačelnika istoimene porodične modne dinastije iz Treviza koja se godinama izdaje za progresivnu i levičarsku, iako je svima već poznato da su proizvodnju odavno preselili u Vijetnam i Bangladeš, gde za 5 dolara dečje ruke šiju i po 10 sati dnevno bez pauze. Ali to je najmanji greh ovih „progresivnih kapitalista“, inače velikih levičara i galantnih finansijera PD-a. Naime, Benetoni su odavno krenuli u mnogo veći biznis nego što je proizvodnja džempera, majica, suknji i pantalona. Zahvaljujući prijateljstvu s levičarskom vrhuškom, svojevremeno su dobili koncesiju za održavanje italijanskih auto-puteva i osnovali grupu „Atlantija Autostrade“, koja svakodnevno ubira milione evra od naplate putarina. Ali kako se ispostavilo, Benetoni već deceniju ništa ne ulažu u njihovo održavanje i kontrolu sigurnosti. Ono o čemu se godinama šuškalo, obistinilo se u avgustu 2018. kada se most-vijadukt Morandi u blizini Đenove, kao u apokaliptičnim filmovima, jednostavno prepolovio. U ambisu je poginulo 43 ljudi, ali još niko zvanično nije kriv, a najmanje Benetoni.
Poseta „Sardina“ Benetonu nije baš slučajna, s obzirom na to da se u regiji Veneto na regionalne izbore izlazi u maju i da su tamo zaista minimalne šanse da pobedi levica koja bi „skandal Beneton“ diskretno i elegantno stavila ad akta. Pomoć „Sardina“ je zaista neophodna, a ona će sigurno biti nagrađena pozamašnim čekom.
Posle poraza u Emiliji Romnji Salvini je nastavio s još oštrijom predizbornom kampanjom u italijanskim regijama u kojima ga uskoro očekuju izbori. Kao kontrameru, vlada Đuzepea Kontea osnovala je „Radnu grupu protiv mržnje na internetu“, odnosno protiv svakog kritičkog mišljenja. I za kraj, kako ovo nije samo borba protiv političkih oponenata već protiv sistema, jedan citat Mihaila Bulgakova: „Izgleda da će uskoro pametnima biti zabranjeno da razmišljaju, zato što će to vređati budale i ponižavati glupake.“ Davno zapisano, ali danas toliko aktuelno.
