Ako Amerika bude nemušto posmatrala kako njeni saveznici paktiraju s njenim protivnicima, to će se smatrati predajom, zato je pred Donaldom Trampom nimalo lak izbor: šta god da uradi, pogrešiće
Borba Vašingtona i Moskve na evropskom tlu se ne smiruje. Prednjače u tome američki parlamentarci, usvajajući na desetine zakona i drugih akata kojima se kažnjava ne samo Rusija već i oni koji s njom sarađuju. U ruskoj prestonici ističu da je reč o upotrebi političkih pritisaka u ekonomiji, odnosno da Amerikanci žele da istisnu konkurenciju, ukidajući principe slobodnog tržišta. Osim mera koje pogađaju kupce ruskog naoružanja, u poslednje vreme najviše su na udaru evropske kompanije koje učestvuju u energetskim poduhvatima s Moskvom. Reč je, naravno, o gasovodu „Severni tok 2“, ambicioznom projektu koji treba Evropi da donese mnogo veću energetsku stabilnost, ali i povoljnije cene gasa za kojim postoji sve veća potražnja. Američki zakonodavci, međutim, tvrde da ova vrsta saradnje NATO saveznika s njihovim geopolitičkim konkurentom Rusijom nosi veliki rizik, jer jača uticaj Moskve u Evropi. Kako sada stvari stoje, utisak je da pritisci iz Vašingtona ipak neće omesti završetak projekta.
KAZNA ZA NELOJALNOST Uprkos tome, Kongres SAD je borbu protiv „Severnog toka 2“ čak zvanično uneo u odbrambeni budžet za 2020, što govori da bitka poprima strateški karakter. Nije ni čudo, jer zaista mnoge stvari u Evropi više neće biti iste ako gasovod zaživi. To će biti već drugi cevovod-blizanac, s nove dve niti kapaciteta 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Dakle, zajedno s prvim „Severnim tokom“, to će ukupno iznositi 110 milijardi kubika godišnje, čime se umnogome dostižu kapaciteti ukrajinskog gasnotransportnog sistema. Za razliku od ukrajinskog gasovoda, nove gasne magistrale koje Rusija i njeni partneri grade širom Evrope biće savremenije i mnogo bolje održavane, a rizik od „tehničkog ispumpavanja“ biće sveden na minimum. Uspostaviće se do sada neviđena diverzifikacija isporuka, gde nijedan tranzitni pravac neće imati monopol, kao što ga je dosad imala Ukrajina. Nemci će, doduše, steći status ključnog transportnog čvorišta za celu Evropu i to će biti kazna Ukrajini za nelojalnost.
Prema zvaničnim podacima, mreža ukrajinskih magistralnih gasovoda sada ukupno ima 37.600 kilometara dužine cevi i 71 kompresorsku stanicu. Ulazni propusni kapacitet na ruskim granicama iznosi impresivnih 288 milijardi kubika godišnje, a izlazni 178,5 milijardi, na granicama s Belorusijom, Poljskom, Slovačkom, Mađarskom, Rumunijom i Moldavijom. Od toga ukupni izlazni kapacitet na granicama s državama EU iznosi 142,5 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Poslednja brojka predstavlja obim koji treba da zamene nove gasne magistrale koje povezuju Rusiju i Nemačku sistemom „Severni tok“, izuzimajući količine za centralnu Evropu i Balkan. One će se, sa 31,5 milijardom kubika godišnje, snabdevati iz gasovoda „Turski tok“, čija izgradnja takođe veoma brzo napreduje.
Kao što se vidi, kada bude završen i drugi krak „Severnog toka“, ukupan obim snabdevanja Evrope preko Nemačke i Turske iznosiće tačno 141,5 milijardi kubika gasa godišnje, što je više od 99 odsto sadašnjeg izlaznog kapaciteta na granicama EU. A to znači da će za ukrajinski cevovod u najboljem slučaju preostati nešto više od 35 milijardi kubika godišnje. Imajući, međutim, u vidu složene političke odnose Moskve i Kijeva, teško je verovati da bi zaista bila reč o tolikim količinama. To se dobro vidi iz sledećih podataka: preko ukrajinske teritorije za Evropu u 2007. godini tranzitirano je 115 milijardi kubika ruskog gasa; zatim 2011. to je smanjeno na 104 milijarde, a 2017. obim isporuka opao je na manje od 94 milijarde kubika. Najniža tačka u tranzitu gasa preko Ukrajine dosegnuta je 2014, to jest u godini državnog prevrata „Evromajdan“ u Kijevu. Tada je preko Ukrajine transportovano tek 62,2 milijarde kubika, a u sledećoj, takođe ratnoj 2015. godini, svega pet milijardi više.
ELIMINACIJA UCENJIVAČKOG POTENCIJALA Jasno se vidi da je obim isporuka za EU preko ukrajinskog gasovoda prepolovljen u poslednjoj deceniji. Sve to ukazuje da Rusija više ne želi da se oslanja na „dobre usluge“ Kijeva u ovim poslovima i da se u isporukama Evropi okreće drugim partnerima. Izgradnja nekoliko novih cevovoda zapadno od ruskih granica, a kojima se gas isporučuje direktno Nemačkoj i Turskoj, osiguraće da evropski potrošači dobiju energent bez ukrajinskih, pa čak i bez beloruskih posrednika. Time se eliminiše njihov ucenjivački potencijal, a Rusija će sama moći da bira kojim pravcem želi da isporučuje svoju veoma traženu robu. S druge strane, Ukrajina tako postaje manje privlačna onima koji bi želeli da je iskoriste kao batinu protiv Moskve, jer Kijev zavrtanjem ventila ne bi više mogao da nanese štetu Rusiji. A posebno ne Evropi, koja je do sada najviše strahovala od takvog scenarija. Ako bi Moskva od ukrajinske blokade isporuka izgubila samo novac – i to relativno mali – EU zemlje mogle bi da se suoče s potpunim kolapsom.
To je jedan od glavnih razloga zbog kojih Nemačka Angele Merkel nema dilemu oko toga da li „Severni tok 2“ treba graditi ili ne, čak i uprkos stalnim pretnjama koje stižu iz Vašingtona. Pozicija SAD je takođe razumljiva. Tamo dobro znaju da Kremlj vešto koristi „energetsko oružje“, kako Amerikanci nazivaju rusku politiku vezivanja Evrope za sebe energentima i drugim resursima. Uz jednu bitnu napomenu: ruske aktivnosti na planu energetike u Evropi bazirane su na poštovanju zakona i propisa, bez snažnih političkih i drugih pritisaka na aktere koji o tome odlučuju. Dok američka politika sve više koristi sredstva međunarodne prinude, sankcije i druge metode nespojive s idejama slobode trgovine, globalizacije i demokratije u svetskim odnosima.
Mnoge zastrašuje to što SAD ove metode počinju da primenjuju i prema najbližim saveznicima i dojučerašnjim prijateljima. Senator Rend Pol, koga smatraju bliskim predsedniku Donaldu Trampu, usprotivio se još u julu sankcijama prema evropskim saveznicima zbog „Severnog toka 2“. Spoljnopolitički komitet Senata, gde se tada razmatralo pitanje „kažnjavanja saveznika“, dobio je njegovo pismo u kome se upozorava da bi od sankcija najveću štetu pretrpeli američko-evropski odnosi, a ne Rusija. „Pre glasanja o ovom projektu zakona, Komitet treba da sagleda mogu li sankcije prema NATO saveznicima i neutralnim državama biti na bilo koji način efikasne u svojstvu strategije suprotstavljanja Rusiji. Pozivam kolege da preispitaju takav pristup. Ako nastavimo da povlačimo crvene linije i pretimo svojim prijateljima na isti način kao i protivnicima, onda će nam prijatelja ostati veoma malo. A za to ćemo moći da krivimo samo sebe“, poručio je u pismu senator Rend Pol.
Sada se ova situacija ponovila prilikom rasprave o odbrambenom budžetu SAD za sledeću godinu. Predsednik Spoljnopolitičkog komiteta Džim Riš izjavio je da će u budžetski zakon biti direktno unete odredbe o sankcijama protiv kompanija koje učestvuju u projektu gasovoda „Severni tok 2“. Osim ruskog „Gazproma“, to su redom evropske firme. Republikanski senator ističe da će sankcije „skupo koštati“ kompanije koje učestvuju u izgradnji gasovoda, da će one zbog toga morati da odustanu, a Rusija da traži druge načine za njegovo okončanje. Kako je navedeno, odredbe o sankcijama biće posebno poglavlje odbrambenog budžeta, jer je Vašington, prema rečima Riša, svestan da je izgradnja „Severnog toka 2“ pri kraju i spreman je da spreči njegovu realizaciju. Pošto su se stvari ovako radikalno zaoštrile, pa je „Severni tok“ postao pitanje američke bezbednosti, očito je da će sankcije biti zaista uvedene. Upitno je, međutim, da li će one u situaciji kada su već četiri petine projekta okončane – moći zaista da ga spreče?
SLABOST JE NEDOPUSTIVA Toga su svesni i kongresmeni i Tramp. Ne samo za uticaj i moć SAD u Evropi već i za njihov imidž, „Severni tok 2“ je jedna od najštetnijih stvari koje su mogle da se dogode. To je direktno prkošenje volji Amerike i mora biti kažnjeno. Takva je logika svetske supersile broj jedan – koja želi da to i ostane. To ne znači da senator Pol nije u pravu, kao i mnogi drugi koji upozoravaju Vašington da preteruje s kaznenim merama. Koliko samo mogu sankcije Kini skupo da koštaju SAD… Od toga direktno profitira Rusija, a isto može da se dogodi i zbog američkih sankcija Evropljanima. S druge strane, ako Amerika nemušto posmatra kako njeni saveznici paktiraju s njenim protivnicima – to će se smatrati predajom! Zato je pred predsednikom Trampom nimalo lak izbor: šta god da uradi, pogrešiće. Ali u izbornoj godini koja uskoro počinje pokazivanje slabosti oduvek se smatralo najvećom greškom. A sankcije, makar i prema saveznicima, kao odraz hrabrosti i snage. Tako se u Americi odvajkada dobijaju izbori.
