Da je film Toma reditelja Dragana Bjelogrlića izuzetno ostvarenje kakvo odavno nismo imali na bioskopskom repertoaru, svedoči podatak da ga je za manje od mesec dana pogledalo 400.000 ljudi. Romansirana priča o sudbini legendarnog Tome Zdravkovića okupila je vodeća imena naše glumačke scene, ali i usmerila svetlosti medijskih reflektora na debitante o kojima će se tek pričati. Među njima je i Sanja Marković, koja je zablistala u ulozi Gordane, četvrte Tomine supruge. Ljubitelji teatra već su je otkrili u predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a zahvaljujući aktuelnom filmu, za nju je saznala i cela Srbija. Imajući u vidu da je malo ko izašao s projekcije a da nije zaplakao, Sanju smo na početku pitali da li je uspevala da zadrži suze tokom snimanja.
– Ma, kakvi. Već prvog dana sam toliko plakala da sam, kad sam se vratila kući, pomislila: “Neće mi valjda ovako biti svaki put”. Nije bilo, naravno. Često citiram moju baku, koja je život opisivala kao “red kiše, red sunca”. I zaista je tako. “Toma” je, pre svega, dirljiva životna priča, prepuna lepih momenata, ali i nedaća. Mislila sam da sam sa suzama završila tokom snimanja, a onda je došla premijera na Niškoj tvrđavi. Sedela sam okružena ljudima koji jecaju, plakala sam i sama, svesna da svedočim jednom neponovljivom trenuku.
Foto: Luka Šarac
U kojoj meri ste, dok ste snimali, imali utisak da radite nešto važno?
– Niko od nas nije razmišljao na taj način. Istina, od prvog dana stvorila se lepa porodična atmosfera, zbog koje smo s radošću išli na posao. Borili smo se za isti cilj ali, verujte mi na reč, nikome nije bilo presudno da li ima veću ili manju ulogu. Znali smo da svaki šraf ima svoje mesto, ako jedan zataji, sve će se raspasti.
Kako ste dobili ulogu?
– Na kastingu. Dragan Bjelogrlić me je video na premijeri predstave “Putujuće pozorište Šopalović” i pozvao na razgovor. To je bilo neposredno posle karantina kada sam, priznajem, bila uplašena novonastalom situacijom, tužna i zbunjena što je nakon divne premijere pozorišni život odjednom stao. Uloga Goce me je trgla i vratila poslu. Ipak, isprečio se moj stalni saputnik, trema. Na prijemnom sam se toliko tresla da sam bila ubeđena da nema dalje, a onda sam se na probnom snimanju oduzela od straha. Radili smo scenu kad Toma, odnosno Milan Marić, dolazi u frizerski salon i ja treba da ga ošišam. Ruke su mi drhtale do te mere da sam mislila da ću ga povrediti. Srećom, bila sam dovoljno prisebna da umesto makaza uzmem neku olovku koja se tu našla.
Da li je Milan sugerisao da batalite makaze, po principu što je sigurno – sigurno?
– Nije, ali ne bih se ljutila ni da je tražio. (smeh) Milan je kolega kakav se samo poželeti može. Video je da me muči trema, pa me je smirivao: “Opusti se, proći ćemo tekst zajedno, biće sve u redu.” Imala sam utisak da ga poznajem ceo život. Posle kastinga otišla sam kući ubeđena da sam dobro obavila zadatak, ali mučila su me silna preispitivanja. Naravno, sve vreme sam se pitala šta mi bi da uzmem hemijsku umesto makaza. Posle mesec dana javili su mi da sam dobila ulogu. Onda smo moj Danilo i ja nasuli po čašicu rakije i nazdravili.
Foto: Aleksandar Kujučev
Izvor: Hellomagazin
