Ipak, bilo bi preciznije reći „pokušaj pokušaja“, a sve je započelo velikim ulaganjem novca i resursa od strane McLarena početkom devedesetih.
Ukratko, ovaj projekat je za cilj imao rušenje apsolutnog kopnenog brzinskog rekorda. U centru pažnje su bili vozilo pogonjeno mlaznim motorom i Ajrton Sena, koji je navodno trebalo da bude za volanom ovog „mlaznjaka“. Međutim, nikada nije došlo do ostvarenja cilja.
Kao što je poznato, Ajrton Sena je poginuo u teškom udesu na trci u Imoli 1994., a u to vreme nije bio vozač McLarena, dok mlazno pogonjeni automobil nije nikada otišao dalje od makete.
Sve je započelo negde oko 1991., kada je Ron Denis, šef McLarena, uživao u uspehu tima u Formuli 1. Alen Prost je napustio ekipu, ali je Sena i dalje bio njegov štićenik.
Priča o kopnenom brzinskom rekordu je dobila zamah 1993. a u nju je bio uključen Ričard Noubl, koji je držao dotični rekord deset godina sa Thrust2 modelom, a tajno je radio na Thrust SSC-u, koji je ujedno aktuelni vlasnik apsolutnog kopnenog brzinskog rekorda.
Neidentifikovana osoba iz McLarena je došla u kontakt s Noublom, zamolivši ga za neki video materijal pokušaja napada na rekord, ne rekavši mu šta je razlog. I neki drugi ljudi oko Ričarda su dobili slične molbe, tako da je klupko počelo da se razvija a priča počela da dobija na zanimljivosti. Naravno, McLaren je radio na tome da on bude taj koji će u svom vlasništvu imati najbolji rezultat.
Nekoliko meseci kasnije, sredinom decembra 1993., britanski proizvođač je organizovao misterioznu pres konferenciju u svom sedištu u Vokingu, oficijelno objavivši da njegovi inženjeri već dve godine rade na razvoju mlazno pogonjenog automobila, koji će napasti kopneni brzinski rekord.
Nažalost, nije bilo dozvoljeno prisustvo kamera, ali je McLaren pružio uvid u maketu, nazvanu „Maverick“. Britanci ne samo što su želeli da sruše Noublov rekord iz 1983., već su želeli da to urade u velikom stilu, probijajući zvučni zid.
Aktuelno vozilo je trebalo da bude dalje razvijano i kreirano od strane novoformiranog „skunkworks“ tima pod imenom McLaren Advanced Vehicles (MAV u Maverick), uz naravno ogromne projektovane investicije koje bi trebalo da osiguraju uspeh.
Nije nikada zvanično potvrđeno, ali čovek predviđen da obavi zadatak vožnje rekordera, bio je niko drugi do legendarni Ajrton Sena. Brazilac je već najavio svoj odlazak iz McLarena, pre nego što je misteriozna konferencija za štampu održana, tako da nikada nećemo saznati da li je Ron Denis zaista želeo da obori rekord sa Senom za volanom ili ne.
Vozilo je bilo u velikoj meri različito u poređenju s Noublovim Thrust SSC-om, koji je na kraju postavio rekord 1997. Oko tri puta lakši, dva puta manji i s jednim umesto dva motora, Maverick je u velikoj meri bio ekstenzija McLarenove Formula 1 ekspertize, stremivši više ka naprednoj tehnologiji nego brutalnoj snazi.
Ugljenična vlakna i razni kompozitni materijali male mase, poput kevlara, trebalo je da budu upotrebljeni umesto aluminijuma i čelika. Upravo su oni bili zaduženi za tri puta manju masu od Thrust SSC-a, tako da je pokušaj obaranja rekorda zavisio više od aerodinamike i efikasnosti nego sirove snage.
Za razliku od Thrust SSC-a i bilo kojeg drugog sličnog vozila namenjenog obaranju kopnenog brzinskog rekorda, McLarenov pulen je trebalo da bude opremljen katapultirajućim sedištem, poput onog u lovačkim avionima.
Zapravo, to bi bio jedini automobil koji bi posedovao takav sistem u stvarnom svetu, ukoliko ne računamo filmove. Navodno, vozač bi bivao automatski katapultiran iz kokpita ukoliko bi kompjuterski sistem u Mavericku osetio da je automobil ušao u ugao „koji nije u skladu s točkovima na tlu“, kako je to Ron Denis slikovito objasnio.
Nije bilo reči o padobranu, ali za pretpostaviti je da se on podrazumevao. Ron Denis je lično nadzirao rad na projektu, tako da ništa nije prepušteno slučajnosti.
Dugačko gotovo 12,8 metara i 5 metara široko, ovo vozilo je imalo otisak slične veličine kao i drugi jednomotorni LSR automobili, podsećajući više na lovački avion bez krila. Što se samog motora tiče, reč je o Turbo-Union RB199 jedinici iz Tornado višenamenskog borbenog aviona, koja isporučuje oko 38.000 ks.
Naravno, to bi bio ne samo najbrži, već i daleko najsnažniji McLaren u istoriji. Ono što je interesantno je da je to bila tek trećina snage kojom je raspolagao Thrust SSC iz dva Rolls-Royce Spey motora, koji su kombinovano isporučivali 110.000 konja.
Još jedan sistem iz Formule 1, prisutan na Mavericku, trebalo je da bude kompjuterizovano aktivno ogibljenje, koje bi imalo zadatak da obezbedi uglađenu tranziciju ka nadzvučnoj brzini. Ono što je ironično je da je aktivno ogibljenje izbačeno iz Formule 1 već duže vreme.
Inicijalno, napad na kopneni brzinski rekord je trebalo da se održi u leto 1998., ali zbog raznoraznih problema koji su sledili jedan za drugim, projekat je stavljen u fioku pre nego što je došao u fazu prototipa.
Neki kažu da je tragična smrt Ajrtona Sene u Imoli bila jedan od ključnih razloga zbog kojih je Ron Denis stopirao projekat. Ipak, to je manje verovatno, ako se u obzir uzme da u vreme smrti Brazilac više nije bio deo McLarena, a maketa Mavericka je javno predstavljena kada se znalo da će otići u Williams.
Donekle izvesniji razlog je verovatno na pomalo čudan način vezan za patriotizam Rona Denisa. Ukratko, nakon što je britanski Thrust SSC „razbio“ brzinski kopneni rekord 1997. , u rukama pilota RAF-a, Endija Grina, Denis je navodno rekao da bi McLarenov korporativni imidž bio ugrožen ukoliko bi se takmičio protiv drugog tima „gordog Albiona“.
Mnogi smatraju da ovo ima smisla, ali bi najracionalnije objašnjenje za ukidanje projekta bilo vezano za resurse. McLarenov budžet u to vreme je bio u najvećoj meri usmeren ka Formuli 1 a Ron Denis je verovatno bio previše ponosan da traži sponzora za dugoročni projekat te vrste. Bilo kako bilo, Thrust SSC je 1997. odigrao svoju ulogu i dao veliki „doprinos“ za ukidanje McLarenovog projekta.
U međuvremenu, pratićemo Bloodhound LSR. Ukoliko on ne uspe u obaranju rekorda, možda McLaren ponovo stupi na ovu scenu.
Pavle Barta
Vrele Gume
