Mađarski premijer Orban deluje ovih dana kao politički katalizator Evropske unije. U govoru pred mađarskom manjinom u Transilvaniji, kao i prilikom službene posete Beču prošle sedmice, politika i mediji u Uniji su u neprestanoj konfrontaciji sa njegovim tezama. Orbanova izjava da je politika sankcija protiv Rusije doživela debakl se principijelno ne negira, ali se odmah dodaje „za sada“. Umesto trezvenog pogleda na nastalu „gasastrofu“, EU i njene glavne članice biraju ostanak na dosadašnjoj trasi kao jedinom načinu za njeno napuštanje. Doneli smo pogrešnu odluku, ali sad svejedno idemo dalje!
Početi svaki put tekst konstatacijom „EU se prošle sedmice odlučila za dalju eskalaciju u odnosima s Rusijom”, ili „Unija je sada bliže ratnom sukobu s Moskvom nego što je bila prošlog meseca” je, kad se bolje pomisli, redundantno. I gore – s evropske strane dosadno a tačno, s ukrajinske krvavo i poželjno, s američke poslovično i nameravano, a s ruske sve skupa fatalistički prihvaćeno i uzvraćeno.
Proteklih petnaestak dana se već čulo dosta evropskih glasova koji – bez da ijednog trenutka staju na rusku stranu! – upozoravaju na katastrofalne posledice koje će antiruske sankcije imati na Evropu i Evropljane u celini. U međuvremenu je to i samoj Uniji jasno, pa su njeni glavni predstavnici, kako u zajedničkim institucijama u Briselu, tako i po glavnim gradovima, spremni da pokažu smisao za realnost i priznaju da politika sankcija ne funkcioniše. Ali, zaključak koji sledi nije onaj da treba razmišljati o alternativi, već da treba ostati na pogrešnom putu, sve dok se on jednom – za godinu, dve, tri – ne pokaže tačnim.
Aktuelnu strategiju EU u obračunu s Rusijom je najlakše uporediti sa nekim ko godinama kupuje loto-listić sa istim brojevima. Ne ide u aktivnu potragu za srećom, ne razmišlja, ne kombinuje, već čeka da ga sreća nađe. Jednog trenutka će kombinacija sigurno biti dobitna: za pet, deset, za sto godina biće izvučeni „naši” EU brojevi i istorija će nam dati za pravo da je odbrana ukrajinskog režima bila vredna evropskog ekonomskog sloma.
Sam po sebi, metod je u redu. Problem je samo u tome da Evropa još uvek igra loto na Napoleonovom listiću.
„Orbane, gubi se odavde!”
Ne, to „gubi se!” nije Viktoru Orbanu rekao njegov domaćin, austrijski kancelar Nehamer, kada ga je primio u Beču prošlog četvrtka. A i da jeste, ne bi imalo nameravani učinak na Orbana, jer on zaista, ne samo metaforički, pokazuje karakteristike katalizatora, materije koja menja sve oko sebe, a da se sama ne promeni.
Mađarski premijer Viktor Orban sa austrijskim kancelarom Karlom Nehamerom u Beču, 28. jula 2022.
Oni koji su Orbana terali kući bile su grupe demonstranata okupljene na bečkom Balhaus trgu, gde je Nehamer proveo gosta crvenim tepihom u inspekciju „Crvenih beretki”, austrijske počasne garde.
Vizuelno su se najviše izdvajale „Bake protiv desnice”, evropski podtip američkih vigilante grupa, civilnih redara varirajuće ambicije i upornosti. Bečke levo orijentisane bake su nastupale pod belim beretkama i belim suncobranima. Ostali su bili manje organizovani, nekad ljutiti pojedinci ili prvi susedi državnih institucija u tom delu grada, nekad biciklisti u prolazu.
Većina je došla iz protesta, da izviždi domaćina i gosta. Zvižduci su utihnuli samo kod izvođenja dve državne himne, da bi se nastavili čim su utihnuli poslednji himnični tonovi. „Izdajico!”, dovikivalo se Nehameru, iako je moguće da se mislilo i na Orbana, koji „izdaje evropske vrednosti”. Nehamerova izdaja je neuporedivo manja, on samo izdaje austrijske rusofobe.https://www.youtube.com/embed/BxBhpBtFYHEProtestanti u Beču povodom Orbanove posete
Od medija nemačkog govornog područja poslovično nazvan „izvežbanim provokatorom”, posprdno „braniteljem hrišćanskog Zapada”, Orban je prošle sedmice uspeo u dve stvari, da dodatno razbesni kritičare preko uobičajenog intenziteta, te da ih natera da priznaju kako je on generalno u pravu, iako to ne znači ama baš ništa za dalji tok EU politike.
Auto sa četiri probušene gume
Najpre o prvom. U govoru pred predstavnicima mađarske manjine u rumunskom Bajile Tušnadu prošle subote (23. jula), kao i u kasnijim pojašnjenjima da još malo digne temperaturu, Orban je rekao kako je politika sankcija propala, da od svega profitiraju samo Amerikanci, da Evropa ekonomski tone, a njene vlade „padaju kao domine”, uzimajući za primer Veliku Britaniju, Italiju, Bugarsku i Estoniju. Sve skupa, „Unija sedi u autu s četiri probušene gume”.
Uz to je insistirao na prekidanju svih migracionih ruta i dodao da Mađarska „nije migraciona zemlja”, te da neće dopustiti „mešanje mađarske krvi sa stranom”, u smislu afričkom i azijskom. Sve je to krunisao jednim grubim, po pisanju medija antisemitskim, po mome antinemačkim vicem o modalitetima za štednju energenata (Orban: „Nemci poseduju know-how za smanjenje potrošnje gasa.”)
Štampa nemačkog govornog područja unisono, ovde konkretno austrijski konzervativni list Di Prese, piše: „Viktor Orban menja dva lica po potrebi: jedno lukavog populiste koji svoju bazu drži dobro raspoloženu sa nacionalističkom i desno-konzervativnom ideologijom, drugo diplomate i državnika, polit-filozofa koji misli na opšte dobro čitavog kontinenta. Nehamer je u Beču dobio demonstraciju i jednog i drugog.”
Viktor Orban u Beču
Nehamer je u Beču dobio i više od toga – izvesnost da Orban sa svojih 16 godina na mestu nacionalnog premijera već spada u doajene evropskih državnika, dok je Nehamer u istom vremenskom periodu osmi austrijski kancelar, posle prevremeno potrošenih sedam. Orban je politička primadona sve širih odela u Uniji koja zahteva radikalno zatezanje kaiša. Zašto im je čudno da on na tom putu nema nameru da ih prati?
To da Orban svoje glasače drži zadovoljnim pukim parolama je, međutim, pogrešno. Bivši susedi koji su blagodeti Beča zamenili životom na latifundiji u mađarskom selu blizu austrijske granice, sa kućom, zemljom, mehanizacijom, manufakturom za proizvodnju zimnice, sa kokoškama i ostalim sitnijim korisnim životinjama, plaćaju struju + grejanje 20 evra mesečno.
„Neka bog poživi Orbana!”, kaže moja prijateljica koja nikad nije slušala Orbanove „ideološke govore”, jer je oni niti zanimaju, niti zna mađarski, osim da s prvim komšijama razmeni recepte.
Dvadeset evra energenata za moderan i udoban seoski pogon, koja bi to bila ideologija? Ideologija site svakodnevice?
Elektrana na lignit Neurat u blizini Grevenbroha, Nemačka, 26. jul 2022.
„To nije naš rat”
To nas dovodi do drugog razloga ljutnje Unijinih političara i medija na Orbana, činjenice da ih je njegova izjava „to nije naš rat” primorala da se bave posledicama svoje ekstremno proukrajinske politike i u rezultatu priznaju neuspeh na nizu nivoa.
Ali, priznati neuspeh ne znači i promeniti strategiju. Proteklih meseci je neka mala uteha bila u tome da bi se Unija, kad shvati koliko režim sankcija gura Evropu u ekonomski i politički haos, zaustavila i redefinisala metode. Ne svi njeni članovi, toliko trezvenosti i smisla za realnost ovog trenutka ne može se očekivati od evropskog istoka, ali barem kod onih koji drže većinski paket moći u Uniji, a to su političari u Berlinu, Parizu i Rimu, možda i u Madridu. Da u Uniji makar u tragovima deluje onaj duh kojim se evropske nacije istorijski hvale, duh racionalnog, razumnog i objektivno merljivog, iz tih bi centara morao krenuti pritisak na Kijev da otpočnu ozbiljne pregovore s Moskvom.
Aktivisti Grinpisa protestuju ispred mađarske ambasade u Varšavi, 25. maja 2022.
Uz pomoć katalizatora Orbana to se prošle sedmice i dogodilo, na neki način. Na svim političkim nivoima, u velikim medijima Nemačke i Austrije, svugde se evaluiraju efekti dosadašnje politike prema Rusiji. Jedinstveni zaključak je: da, stvar ne funkcioniše tako kako se mislilo, štete koje režim sankcija ostavlja u Evropi gore su nego one koje čini u Rusiji, ali, to je zato što je period u kome se njihov efekat procenjuje prekratak. Treba izdržati na tom kursu, jer je Rusija velika zemlja, još poseduje potencijala za neutralizaciju negativnih efekata sankcija, što međutim neće moći u nedogled.
Utehe više nema, sad se ide do kraja. Nema nevinih, neinformisanih, neukih i neobrazovanih u Uniji. Naprotiv, svi su pametni i politički punoletni. Njihov stav je: istina, zaleteli smo se, ali sad nam ne preostaje drugo nego da idemo dalje „jer inače gubimo verodostojnost”.
To opet vodi ka zaključku da u javnom prostoru Unije više nema manipulacije u striktnom smislu. Politika je čitav ovaj mesec koji upravo prolazi upotrebila da „socijalizuje” sve svoje katastrofalne odluke tako što je pokušavala, i za sada uspela, da ih legitimiše podrškom odozdo. Koliko je međutim stanovništvo zaista deo evropske ratne svesti vlastitih elita, koliko je upoznato sa njihovom „bezalternativnom” politikom, koliko zna da se tu igra loto na Napoleonovom listiću, takvi scenariji ostaju otvoreni. Kad jednom ipak progovori, evropsko stanovništvo će se javiti kao gladna masa, besni elektorat ili ratni materijal.
Nakon protesta farmera u Holandiji, 27. jula 2022.
Evropska unija popucalih sinapsi
Za sada se ta provalija između svesti da si pogrešio i uverenja da si na ispravnom putu rešava preko niza kognitivnih disonanci.
„Rusija se poigrava evropskim strahom”, naslov je na prvoj stranici austrijskog konzervativnog lista Di Prese (27. jula). Nema sumnje da Rusija to radi. Ali sada, ovog trenutka. U tekstu nema ni traga o tome da se Evropska unija godinama poigravala sa ruskim strahom, pre nego što je Rusija počela da se poigrava njenim. Ili, ako to i nije radila sama, Unija je dopustila Anglosaksoncima i NATO-u da se poigrava sa ruskim strahovima i sad se svi igraju njenim – Rusi, Amerikanci, NATO i Orban.
Osim toga, gornju tvrdnju u tekstu da „više nema manipulacije” ne treba shvatiti doslovno. Taj naslov u onlajn verziji glasi drugačije. Pokvareno drugačije. „Rusija se poigrava evropskim strahom od zaustavljanja isporuka gasa”, stoji u onlajn prelomu. Kako internet čitaju svi, pametni i glupi, obrazovani i neobrazovani, lakoverni i tvrdoglavi, racionalni i mistici, tu se za široku masu objašnjava da bi nas Rusi ove zime, iz puke zlobe, mogli ostaviti da se smrzavamo.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen o nacrtu projekta „Sačuvaj gas za sigurnu zimu“, u Briselu, 20. jula 2022.
Za intelektualnu elitu koja plaća i čita štampano izdanje, naslov sugeriše širi politički kontekst, time što stavlja akcenat na dimenzije, raznolikost i svebuhvatnost evropsko-ruskih odnosa koji sada pate pod ruskim sadizmom. Ta varijanta je u mnogo elemenata ozbiljnije opasna od one u onlajn izdanju, jer pledira za dubinu raskola, moli da se shvati zašto se sa Rusima ne može razgovarati.
U obe varijante teksta se međutim ne kaže da je Unija tri meseca provela otvoreno i glasno praveći planove „da se oslobodi zavisnosti od ruskog gasa i nafte”, o tome koliko joj se gadi što mora da kupuje to političko smeće od jeftinih i kvalitetnih energenata, te da će do idućeg proleća, najkasnije do 2027, preći na druge snabdevače. Kako to da nikome nije palo na pamet da bi im Rusi mogli izaći u susret i sami prekinuti isporuke PRE nego što se Unija energetski osigura na drugi način?
„Više gluposti je nemoguće”
Bodrenje EU stanovništva da izdrži na bezalternativnom putu konfrontacije s Rusijom se održava iz medija. Jedini strah inače ozbiljnih analitičara i komentatora je da bi se do zime pojavili domaći pokreti tipa „Prehlađeni za Ukrajinu”, „Pothlađeni za Ukrajinu”, „Nezaposleni zbog Ukrajine” pa bi to nateralo Brisel da traži alternativu.
Direktna kritika zbirnih evropskih politika je nemoguća na naslovnim stranicama. Najviše na trinaestoj, pomena vrednoj crtici Jozefa Uršica „Više gluposti je nemoguće” (Di Prese, 20. jula).
Autor se osvrće na lavinu kritika koju je predsednik Austrijske privredne komore Harald Marer morao da podnese kad je sredinom jula rekao da antiruske sakncije „nisu domišljene do kraja”. Marerova teza je bila, u suštini, Orbanova, ona o autu auto-izrezanih guma.
Američki predsednik Džo Bajden na sastanku o snižavanju cene gasa za američke porodice, 22. jula 2022.
Uršic, u odbranu Marera: „Pri tome je Marer u evaluaciji sankcija debelo podbacio. Embargo na rusku naftu ima šansu da u svetsku ekonomsku istoriju uđe kao najgluplji, najkontraproduktivniji i najnesrećniji bojkot ikad uveden. Taj Unijin potez u stvarnosti puni rusku ratnu kasu rekordnim prihodima i Putinu omogućava da zemni gas koristi kao oružje. Naftni embargo postiže upravo suprotno od onoga što mu je bila namera – solidarnost sa Ukrajinom. Ideja da se Rusiji preseku prihodi od nafte bila je razumna. Primena je, najblaže rečeno, čudna. Rusija već sada isporučuje više nafte Kini i Indiji nego ikad pre. Čak i Saudijska Arabija, najveći naftni izvoznik na svetu, odnedavno kupuje sirovu rusku naftu, njome po diskontnim cenama pokriva domaće potrebe, dok svoju skupu onda prodaje Evropljanima po vrhunskim cenama. Tu nije kraj evropskoj gluposti. Zbog nedostatka naftovoda, čitava ta konstrukcija je moguća jedino tako što jedna EU članica pomaže iz sve snage – morska trgovačka sila Grčka. Njeni tankeri prevoze otprilike polovinu ruske nafte i time se brinu da Putinova ratna kasa uvek zvecka. Zabrana za evropske brodove da opstruišu sankcije je isključena iz režima kontrole na zahtev grčkog brodovlasničkog lobija. Objektivno, Marerova izjava da sankcije ‘nisu domišljene do kraja’ je eufemizam godine. Da li se iko od velikih evropskih glavešina oseća odgovornim za idiotluk koji su napravili? Ne, oni samo objavljuju maglu u kojoj su jedino štete stvarne.”
Sve ćemo da vas ošišamo!
Još nekoliko primera za akutni napad kognitivne disonance od koje EU politika pati:
– Javno, otvoreno, bučno, polifonično, kaže se da je cilj mera ekonomski slom Rusije. Kad Rusija uzvraća istom merom, s ove strane se javlja zgranutost, uvređenost i neki neobičan tvrdokorni bes u stilu „vidi šta nam rade!”
– Javno, otvoreno, bučno, polifonično, kaže se kako niko nema pravo da Kijev natera na pregovore s Rusijom. Na istom skupu, sastanku, na istoj stranici samo malo dalje kaže se da bi trebalo pregovarati o miru, ali Moskva neće. Lavrov neće, tako je rekao. (Da, jednom u proteklih pet meseci je Lavrov tako nešto i rekao, ali je to odmah demantovano iz Kremlja.)
Sergej Lavrov na Baliju, 8. jula 2022.
– EU ministri spoljnih poslova su javno protestovali što Lavrov dolazi na ministarski skup G-20 početkom jula na Bali, Indonezija. „Berbok čini sve da izoluje Lavrova”, pisali su nemački mediji. Danima su davane izjave kako EU ministri ne žele da budu u istoj sobi s njim, kako nema te slike na kojoj će oni pozirati sa Putinovim ministrom. Kad je Lavrov napustio Bali pre nego što ih je protokol smestio u završni plenum, evropskim medijima se raširila otvorena ljutnja, jer Lavrov „ne želi da čuje šta je Berbok spremila da mu kaže”. Zapravo da mu saspe u lice i kao herojka se vrati u Berlin. Herojka, heroine su nešto drugo.
– „Orban je rasista” jer ne želi da mu migranti iz drugih kulturnih i religioznih krugova dolaze u zemlju i tu ostaju. Šta početi s tom tezom? Da je Orban nacionalista na kub, to on nikad nije čak ni krio. Mađarska i inače ima političku tradiciju gorućeg nacionalizma, nevezano s Orbanom. Ta vrsta nacionalizma se delom objašnjava time da su Mađari, kulturno i jezički gledano, usamljeni u Evropi. Nešto kao „strano telo”: nemaju rođaka, osim Finaca koji su im daleko. Niko ih ne razume, svi prave viceve na njihov jezik. Svi ostali u Evropi žive u nekim jezičkim i kulturnim familijama; čak i kad se ne podnose, razumeju se. Uz takav ekskluzivistički nacionalni paket, kod Mađara dolazi i „čuvanje krvi”.
E sad, dotle je jasno kako treba razgovarati s Budimpeštom, kako s njom sarađivati, šta Budimpešta može i hoće, a može i hoće dosta dobrog ako se neke granice ne prelaze. Istovremeno, iz korektnog humanističkog bloka Evrope, onog koji se zgražava nad Orbanom i sličnima, dolaze zahtevi za strogu podelu među kulturama i policijsko nadziranje te podele.
Dredovi članova grupe Lauvarm, Ronje Malcan i aktivistkinje Karole Rakete
Primer: Prošle sedmice je u Bernu prekinut koncert švajcarske rege-grupe Lauvarm (Mlako) zato što su se osobe iz publike žalile organizatorima i osiguranju „da se ne osećaju dobro” kad BELI članovi benda nose dreadlocks kao da su sa Jamajke. Isto se dogodilo u martu ove godine u Hamburgu nemačkoj BELOJ pevačici Ronji Malcan, kad su je organizatori liberalnog i humanističkog pokreta „Fridays for Future” izbacili iz programa jer je takođe nosila „Bob-Marli frizuru”. Obrazloženje u oba slučaja je da „dredloks kod belih osoba predstavlja aproprijaciju tuđe kulture”. Prevedeno, kad ih „beli” nose, to je neokolonijalizam.
Naravoučenije: Krvno i rasno Evropljani treba da se mešaju sa migrantima iz Afrike, Azije, Latinoamerike. Ko to neće, pogotovo neće političko-ideološki kao Orban, ili generalno evropski desni populisti, taj je rasista. Ali, i sad dolazi monumentalna kognitivna disonanca, oni ne smeju da se mešaju kulturno! Tuđim kulturnim nasleđem smeju samo da se bave biološki predstavnici tih kultura, a ne nasrtljivi belci! Međurasni seks je dopušten i podstican, ali svako ide u svoje pozorište!
Pelješki most
Kod puštanja u saobraćaj Pelješkog mosta, u medijima nemačkog govornog područja pojavili su se naslovi „Zatvorena je šengenska rupa”. Situacija je takva da EU čini sve da preko BiH poremeti tuđu (srpsku i hrvatsku) a održi svoju (zapravo anglosaksonsku) bezbednosnu arhitekturu na jugu Evrope. Sad je taj prostor za koji bi Unija verovatno bila spremna da krene u rat, odjednom postao „rupa”. Bosna je „rupa” koja je zatvorena „Neumskom obilaznicom”, kako se most već zove na društvenim mrežama.
Pitanje je: da li to iz Unije progovara Frojd, ili običan bezobrazluk? Da li su kognitivne disonance koje kruže javnim EU prostorom omaške ili naprotiv svesno negovane?
To je isto kao dilema da li je bolji slučajni ili namerni rat.
