Rusija protiv SAD u Venecueli

Slanje divizija je poslednje što treba očekivati, ali Moskva ima paletu mogućnosti, od finansijske i humanitarne pomoći, preko oružja i obaveštajnih podataka, do instruktora i privatnih vojnih kompanija

Konflikt u Venecueli približava se fazi kada može da preraste u međunarodni. Tačnije, on posredno to već jeste, imajući u vidu angažovanost SAD, Kolumbije i drugih država regiona, ali povećava se verovatnoća direktne oružane intervencije pomenutih zemalja u unutrašnjem venecuelanskom sukobu. U tom slučaju Venecuela bi prošla kroz fazu građanskog rata – podržavanog i potpomaganog spolja – što je scenario viđen u Libiji i Siriji. Doduše, s različitim ishodima, budući da je libijski lider Muamer Gadafi svrgnut i na najgori način ubijen, dok je predsednik Sirije Bašar Asad živ i zdrav. Razlika u ova dva slučaja je u ulozi Rusije: dok se u libijska dešavanja Moskva nije mešala, oslanjajući se na Rezoluciju SB UN kojom je proklamovano „zatvaranje neba“, ali ne i direktna intervencija Zapada na strani pobunjenika, u slučaju Sirije Kremlj više ništa nije prepuštao slučaju. Po pozivu legalne vlade u Damasku, Rusija je uz pomoć više desetina borbenih aviona i helikoptera sama „zatvorila“ sirijsko nebo i eliminisala opasna uporišta međunarodnog terorizma. Zato se postavlja pitanje: kako bi se Moskva ponela ako SAD i njihovi saveznici odluče da silom oružja „podrže demokratiju“ u Venecueli i svrgnu neposlušnog predsednika Nikolasa Madura?

 

„NEDOVRŠENI POSLOVI“ VAŠINGTONA Vašington u Venecueli već ima „svog predsednika“ Huana Gvaida, lidera opozicije koji je sebe proglasio za šefa države, koristeći se pozicijom prvog čoveka parlamenta. Ipak, Maduro je nedavno pobedio na predsedničkim izborima i kriza je kulminirala baš od tog trenutka – jer Amerikanci nisu priznali legitimnost izjašnjavanja građana Venecuele. Tako dolazimo do čudne situacije: suverene države, poput Venecuele, Libije ili Sirije, ne mogu da izaberu sopstveno rukovodstvo, ukoliko sa time nije saglasna Amerika. I proglašavaju ih za diktatore i međunarodnu pretnju, uprkos tome što njihove trupe nikoga nisu napale. Ali zato njima stižu inostrane intervencije. U slučaju Sirije, to je bila koalicija susednih arapskih zemalja koja je stala iza pobunjeničkih snaga, pojačavajući ih ljudstvom, finansijama, oružjem i opremom, ali i snažnom propagandnom podrškom. Za to vreme, iz SAD i drugih zapadnih prestonica stizala je samo jedna poruka: „Asad mora da ode“! Nije otišao, ali su zato Rusi došli i sve počistili pred sobom, pa se sada više ništa na Bliskom istoku ne može oposliti bez (makar) konsultacija s Kremljom.
I u slučaju Nikolasa Madura Vašington primenjuje sličan scenario. Ponovo su aktivirane unutrašnje „demokratske snage“, zasad još uvek bez teškog naoružanja, doduše. Ali retorika neodoljivo podseća na onu u slučaju Sirije. Predsednik Donald Tramp otvoreno poručuje da ne isključuje vojnu intervenciju na južnog suseda, dok državni sekretar Majk Pompeo objašnjava da su Maduru „odbrojani dani“. Drugim rečima – i „Maduro mora da ode“! A njemu se baš ne ide. Ne zato što (možda) ne bi imao gde već zato što je očito satkan od drugačijeg materijala. Najbolji učenik legendarnog Uga Čaveza, tragično i misteriozno preminulog venecuelanskog „el komandantea“, nepopravljivo je zadojen revolucionarnim idejama Simona Bolivara, a koje pronose plamen slobode širom „zelenog kontinenta“. I tu se malo šta može učiniti, osim da se „širenje demokratije“ u ovoj zemlji prebogatoj naftom pokuša putem unutrašnjeg sukoba i spoljne intervencije. Prema rečima sekretara Saveta bezbednosti RF Nikolaja Patruševa, Pentagon jača vojnu grupaciju u regionu, sa ciljem svrgavanja legalno izabranog predsednika Venecuele.

Problem je u tome što bolivarska Venecuela nije obična država – to je dosta jak i otporan antiamerički virus koji se širi praktično na samim granicama SAD, u regionu koji Vašington već dva veka smatra svojim „unutrašnjim dvorištem“, u skladu s Monroovom doktrinom koja glasi: „Amerika Amerikancima“! Ili, bolje rečeno, Severnoamerikancima. Donekle geopolitički, a u izvesnom smislu i ideološki, ono što je za Moskvu Ukrajina, to je za Vašington Venecuela. I upravo zato je teško verovati da bi Vladimir Putin, a svakako i Si Đinping koji ima mnoštvo otvorenih pitanja s Vašingtonom, propustili priliku koja im se ukazuje u Venecueli. Da snažnom podrškom Nikolasu Maduru još više poljuljaju američko samopouzdanje, koje se poslednjih decenija našlo na teškom ispitu u Avganistanu, Iraku, Libiji, Jemenu, Siriji, pa čak i na Balkanu, gde već skoro 30 godina ostaju „nedovršeni poslovi“. Ako se na kraju ipak ispostavi da Maduro „ne mora da ode“, kao što nije ni Asad, biće to još jedna poruka različitim državama širom sveta da američki jezik sile nije prerastao u „univerzalni zakon poslušnosti“, kako je doskora izgledalo.
Da li nas ove promene same po sebi vode u bolji i bezbedniji svet, ostaje da se vidi – kao što još uvek nema garancija da će Maduro opstati – ali bi svakako lekovito bilo i za Amerikance ako počnu ozbiljno da se dogovaraju sa ostatkom sveta, umesto što pokušavaju svuda da nameću svoju volju. Pozitivnih, ali ne i dovoljnih, signala da su na tako nešto spremni već ima. Venecuela će biti njihov novi veliki test.

ARMIJA VENECUELE – KOST U GRLU SAD Pokazalo se, takođe, i na samitu „Lima grupe“, da je malo onih u Latinskoj Americi voljnih da se direktno uključe u vojnu intervenciju na strani Trampa, Pompea i Huana Gvaida. Bez obzira na to šta mislili o Maduru i čavizmu, svi su dobro svesni da venecuelanska armija nije bezazleno lovačko društvo i da bi frontalan sukob doneo ogromne gubitke na obe strane. Uoči borbe za drugi predsednički mandat, Trampu je potreban osetniji spoljnopolitički uspeh, možda i „mali pobedonosni rat“, a Venecuela bi bila klanica sa hiljadama ubijenih i osakaćenih vojnika. Ako takve ideje, ipak, prevladaju u Pentagonu i Beloj kući, Moskva i Peking će pružiti otvorenu vojnu pomoć Maduru. To se pogotovo odnosi na Rusiju, gde dobro shvataju kako se u globalnim vojnodiplomatskim igrama ovakve investicije stostruko vraćaju. Ukoliko bi se Tramp i Amerikanci stvarno zaglibili u džunglama Venecuele, kao nekada u Vijetnamu, Putin bi mogao zadovoljno da trlja ruke i pevuši „Dajte šansu miru“, zajedno sa šefom diplomatije Sergejom Lavrovim i ministrom vojnim Sergejom Šojguom.
Ulažući, kroz povoljne kredite, više od 12 milijardi dolara poslednjih godina u vojni potencijal Venecuele, Rusi su svakako znali da će to Amerikancima kad-tad biti kost u grlu. I nisu pogrešili. S protivbrodskim raketama, PVO sistemima S-300, „Tor“ i „Buk“, modernim oklopnim vozilima i tenkovima T-72, ali i avionima Su-30, armija Venecuele je relativno snažna i dobro opremljena i biće takva dok je Maduro na njenom čelu. Zato će Vašington nastaviti da kombinuje metode ekonomskog pritiska, kroz sankcije i blokadu deviznih sredstava Venecuele, sa unutrašnjom podrškom „demokratskim snagama“. „Predsednik Gvaido“ uživaće podršku dela stanovništva, pre svega onog kome je dosta gladi i nemaštine i samo žele da se sve to što pre završi, makar Amerikanci preuzeli svu naftu. Istorija, međutim, uči da tu nevoljama ne mora biti kraj, kao u Libiji, koja ne može da se konsoliduje ni osam godina posle svrgavanja Gadafija. A o povratku u „zeleni socijalizam“ da se i ne govori. Sada Libijci masovno daju podršku nekadašnjem Gadafijevom oponentu i američkom protežeu, generalu Halifi Haftaru. Ali on ne pravi više dogovore s Vašingtonom, već s Moskvom – verujući da je to bolja opcija.

PALETA MOGUĆNOSTI ZA MOSKVU Čeoni sudar sa armijom Venecuele ostaje kao mogućnost, ali veoma rizična za SAD. Isto tako, ruska direktna vojna podrška Karakasu, poput one u Siriji, nije isključena – ali bi skupo koštala Moskvu. Bila bi to ozbiljna avantura, a Putin nije neko ko bezglavo uleće u takve kombinacije. Slanje ruskih divizija na „zeleni kontinent“, gde bi mogle da uđu u otvoreni sukob sa Amerikancima, poslednje je što treba očekivati, ali i bez toga Moskvi ostaje na raspolaganju paleta mogućnosti. Od finansijske i humanitarne pomoći, gde Kina može značajno da učestvuje, preko slanja oružja i obaveštajnih podataka, pa do uključivanja ruskih vojnih instruktora, stručnjaka za antidiverziona dejstva i angažovanja privatnih vojnih kompanija. U drugoj fazi, ako okolnosti to budu zahtevale, moguća je i podrška ruske avijacije, ali je to znatno složeniji poduhvat, s obzirom na udaljenost. U tom slučaju odskočna daska bi mogla da bude i Kuba.

Piše: Bojan Bilbija za pecat.co.rs