Od Bregansona do NATO samita u Londonu: nova strateška linija Francuske i Evrope?
Samit NATO u Londonu 3. i 4. decembra potvrđuje novu strategiju koja se može opisati kao „degolovska“, a koju je francuski predsednik Emanuel Makron pokrenuo u avgustu 2019. godine na tvrđavi u Bregansonu i nastavio je sada čvrsto i dosledno, u Londonu, prema predsedniku Donaldu Trampu i drugim kolegama iz Atlantskog saveza. Pitanje je da li će se i kako to ostvariti u mesecima i godinama koje slede
U Bregansonu, na samitu G7 u Bijaricu u Francuskoj avgusta ove godine i povodom francuskog predsedavanja Savetom Evrope u Strazburu (od maja do novembra 2019), francuski predsednik Emanuel Makron pokrenuo je novu liniju protiv Rusije. Istovremeno, bregzit i kriza demokratskih procesa u EU čine neophodnim preispitivanje daljeg razvoja Evrope. Dve glavne teme koje razvijamo nekoliko godina, velika kontinentalna Evropa i oživljavanje EU kao avangarde, u središtu su ovog izveštaja. Unutar EU živimo u paradoksu. Već godinama veoma je živa kritika Unije, kako s desnice, tako i s levice, a kako se kriza oko bregzita kristališe, sve je jasnije da je veoma teško, pa čak i nemoguće načiniti korak unazad i napustiti EU. Proces se čini nepovratnim, a referendumi dovode samo do razaranja jedinstva naših društava. Političkim i ekonomskim posledicama bregzita pridružuje se opasnost od građanskog rata u Irskoj. Biće potrebno znati iskoristiti mogućnosti koje je stvorila Francuska u kombinaciji s posledicama bregzita. Utoliko pre što „spoljni“ savetnici koje francuski predsednik najviše sluša, uključujući naše prijatelje Renoa Žerara, Žan-Pjera Ševenmana i Ibera Vedrina, učestvuju u ovom projektu skladnom sa interesima Francuske i Evrope.
MAKRONOVA PREKRETNICA Nedelju dana pre sastanka G7 u Bijaricu, 19. avgusta, Emanuel Makron primio je Vladimira Putina u Bregansonu i s njim razgovarao četiri i po sata, od čega sat i po u četiri oka. „Rusija je evropska, vrlo temeljno (…) i mi verujemo u Evropu koja se pruža od Lisabona do Vladivostoka“, naglasio je tada predsednik Makron i dodao da želi da ponovo uveže Rusiju za Evropu. Istovremeno, povodom francuskog predsedavanja Savetom Evrope u Strazburu, Emanuel Makron je radio na reintegraciji Rusije u tu panevropsku organizaciju. Pa ipak, sada kada je Filip Etjen, diplomatski savetnik Makrona, otišao u Vašington na ambasadorsko mesto, „unutrašnji“ diplomatski savetnici francuskog predsednika nisu većinski naklonjeni toj liniji skladnoj s francuskim i evropskim istorijskim interesima. Za Ibera Vedrina, „Makron pokušava, i u pravu je u svojim nastojanjima. Ako uspe da pokrene proces, slediće ga drugi Evropljani, i moglo bi doći i do šireg efekta“; „tokom svoja prva dva mandata Vladimir Putin je pružio ruku zapadnjacima, koji su pogrešili što na to nisu istinski odgovorili“.
Povodom francuskog predsedavanja Savetom Evrope (od maja do novembra 2019), Makron je tokom svog govora 1. oktobra u Strazburu govorio o zajedničkoj evropskoj kući, jedinstvu evropskog kontinenta, suverenitetu evropskog parlamenta, a založio se i za Rusiju: „U potpunosti podržavam izbor da se Rusija zadrži u Savetu Evrope, jer verujem da je ruski narod u osnovi evropskog humanizma, jer je učestvovao u njegovoj izgradnji, jer su geografija, istorija i kultura Rusije u osnovi evropske.“ Breganson, G7 u Bijaricu i predsedavanje Savetom Evrope bili su diplomatski uspesi koje je inicirao francuski predsednik. Smatramo da ne treba oklevati da podržimo ovu novu liniju, a to je mišljenje i Žan-Pjera Ševenmana, koji dodaje: „Na međunarodnom nivou, sastanak G7 u Bijaricu, i prethodna poseta Vladimira Putina Bregansonu, omogućili su Makronu da zauzme novi stav. Više od procvata inicijativa, predsednik Francuske je izneo originalni obrazac čitanja sveta koji odgovara nacionalnom interesu. To je jasno i novo“ (Žan-Pjer Ševenman u časopisu „Marijan“, 6. septembra 2019).
EVROPSKA AVANGARDA I ODNOSI EU I RUSIJE DVE SU STRANE ISTOG PROJEKTA Velika Britanija je u početku odbila da učestvuje u izgradnji Evrope, a po prvim uspesima pokušala je da stvori rivalski projekat u okviru Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu. Nakon neuspeha konkurentskog projekta, Englezi su morali da sačekaju odlazak generala De Gola s vlasti da bi se pridružili projektu i, ovoga puta iznutra, podsticali sistematsko širenje kako bi se sprečilo političko produbljivanje. Danas smo previše brojni u EU da bismo se složili i definisali jasnu i koherentnu politiku prema našim glavnim partnerima. Za razliku od glavnih svetskih aktera, Evropljani jedini nemaju geopolitički projekat, ekonomski i industrijski projekat, jasnu viziju onoga šta jesu, svojih granica, svoje situacije i budućnosti. S druge strane, Sjedinjene Države, Rusija, Kina, Izrael, Brazil ili Indija imaju sopstvene projekte u koje smo mi integrisani. Postali smo objekat, a ne subjekat u međunarodnim odnosima. Ne postoji evropski digitalni projekat. U Parizu i Cirihu postoje istraživački centri za veštačku inteligenciju, ali ih je osnovao „Gugl“. Novi putevi svile prolaze kroz Evropu, ali koriste trećim stranama. Ovakvih primera je mnogo u strateškim sektorima (aeronautika, svemir, odbrana, biotehnologija, obale i pomorska područja).
Jedini način da se vratimo provincijalizaciji evropskih zemalja je dvostruka politika panevropske saradnje sve do Rusije i šire od EU, i oživljavanje strateških pitanja u EU od strane grupe zemalja predvodnica. Ta avangarda, koherentna i dosledna, bila bi tvrdo jezgro buduće političke Evrope. Srce te avangarde bile bi, naravno, Francuska, Nemačka, Italija, Belgija i Luksemburg i sve zemlje koje dele ove ambicije. Francuskoj je teško da prihvati preokret u odnosu snaga sa svojim susedom Nemačkom. Nemačka privreda je snažna i iz toga treba da izvučemo zaključke. Francuska je, bez Britanaca, jedina evropska država sposobna da projektuje ozbiljne vojne snage. Nepoverenje građana zemalja EU u odnosu na izgradnju Evrope uglavnom je posledica bezbednosnih i ekonomskih problema. Podela francuskog prava veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija nije aktuelno pitanje. Ali zapitajmo se zašto Kinezi, Rusi, Sjedinjene Države redovno koriste svoje pravo veta, dok Britanci i Francuzi to ne čine gotovo nikada.
ULOGA INDUSTRIJSKIH LIDERA Primer velikog Evropejca Aristida Brijana čini mi se posebno aktuelnim, naročito po njegovim evropskim ambicijama i ulozi koju su tada morale igrati ekonomske snage. Njegov projekat je federalizacija Evrope, bez odustajanja od nacionalnog suvereniteta: „Očigledno je da će Unija delovati uglavnom u ekonomskom polju, a to je najkritičnije pitanje. Ipak, verujem da možemo da postignemo uspeh. Ali siguran sam i da bi sa političkog i društvenog aspekta, federalno povezivanje, bez ugrožavanja suvereniteta bilo koje države, moglo biti deo Unije.“ Spram političke krize i prevladavajuće uloge privrede u našim društvima, mislim da poslovni lideri, značajni industrijalci imaju veliku odgovornost i evropsku ulogu. Konkretno u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj koncept industrijskih lidera je rečit. Slažem se sa Sen-Simonom da su nauka, ekonomija i inovacije usko povezani i da su više nego ikada pokretač naših društava. Pozivam industrijske lidere na zajedničko delovanje unutar zemalja tzv. evropske avangarde radi političkog oživljavanja Evrope. Ovome se mora dodati potreba za društvenom solidarnošću. Čini mi se da ovakvo povezivanje u Evropi ide preko lokalnih i regionalnih identiteta. Radimo trenutno u Strazburu na projektu knjige, svojevrsnom proevropskom manifestu industrijskih lidera unutar EU i na stvaranju francusko-nemačko-italijanskih temelja, kako bismo obnovili i uticali na izgradnju Evrope.
POSLEDICE BREGZITA I MOGUĆNOSTI U POLJU ODBRANE S povlačenjem Britanaca, francusko-nemačka veza ponovo postaje centralna, čak i u okviru dvadesetsedmorke, što je važno. I to čak i ako odnos šefova država dve zemlje, Angele Merkel i Emanuela Makrona, nije naročito srdačan i efikasan. Ali s obzirom na evoluciju međunarodne uloge SAD, u kojoj je Tramp podjednako pokretač koliko i učesnik, i na bregzit, zemlje EU dužne su da preispitaju i reorganizuju evropski projekat. Na početku evropskog projekta Britanci su mislili da to neće funkcionisati, a onda videvši da ipak funkcioniše, pokušali su da spolja stvore konkurentske organizacije, kao što je Evropska organizacija za slobodnu trgovinu, čiji je razlog postojanja nestao napretkom u izgradnji EU. Zatim su morali da sačekaju smrt generala De Gola da bi se pridružili Uniji, gde su podsticali uzastopna proširenja kako bi što više razblažili politički projekat. Na polju odbrane, Britanci su stavili veto na bilo kakvo jačanje evropskih bezbednosnih i odbrambenih sposobnosti. Na neki način, dakle, vraćamo se na prethodno stanje, ali bez automatizma, nego postoje potencijal i prilika koji se mogu ostvariti samo političkim voluntarizmom, imajući na umu da je politički i ekonomski uticaj najvećih evropskih država manji nego pre pedeset godina.
Bregzit nam otvara nove mogućnosti u domenu odbrane i to, paradoksalno, posebno s našim britanskim prijateljima. Ovde mislim na govor Tereze Mej od 17. januara 2017. i na prvu belu knjigu o bregzitu od 2. februara 2017. gde je reč o bezbednosti i odbrani. U Frankfurtu će zadatak Kristin Lagard biti veoma komplikovan, jer se nemački ekonomski i finansijski interesi često razlikuju od interesa većine ostalih zemalja EU, a zanimljivo je videti i ko su joj „spoljni“ savetnici. Mislim da to pre daje razloga za radost zbog evrozone, nego zbog uloge Francuske i Nemačke.
Šta god da se desi i uprkos svojoj ostrvskoj specifičnosti, Velika Britanija je velika evropska zemlja, ostaće na ovaj ili onaj način povezana sa sudbinom zemalja kontinentalne Evrope. Dakle, čak i ako bregzit uspe, ostaće snažne ekonomske, finansijske i bezbednosne veze između Velike Britanije i Evropske unije. Uvek pokušavam da uočim pozitivne aspekte stvari. EU će bez Britanaca biti primorana da preispita i restrukturira svoj politički projekat, što je dobra stvar. Štaviše, čak i ako Britanci napuste EU, odbrambena saradnja ostaće suštinski važna i verovatno će biti olakšana. Od kako se pokrenulo pitanje bregzita, oni su pojačali pozive za nastavak svog učešća u Zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici – već citirani Lankasterski govor, dve prve bele knjige o bregzitu, govor Mejove iz Minhena 12. septembra 2017, dokument Krispina Blanta za konferenciju o Zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici na Malti 28. aprila 2018. godine i spremnost na nastavak učešća u programu Galileo. Britanci bi, dakle, mogli da napuste zajedničko tržište i carinsku uniju, nastavljajući učešće u Zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici. Štaviše, mislim da su nam potrebni, jer su Francuska i Britanija jedine dve zemlje u EU koje su sposobne da projektuju vojne snage na stranim teritorijama. U oblasti bezbednosti i odbrane Britanci su mislili da mogu bez EU i njene odbrambene politike zbog privilegovane veze Londona i Vašingtona, ali je dosad nepokolebljivo poverenje ovog privilegovanog odnosa dovedeno u pitanje Donalda Trampa. Stav američkog predsednika, posebno u vezi sa iranskim nuklearnim pitanjem, imao je važnu ulogu. Sve je to paradoksalno približilo Britance francuskoj poziciji u korist uspostavljanja odgovarajuće evropske strateške autonomije.
TVRDO JEZGRO I ULOGE FRANCUSKE, NEMAČKE I ITALIJE Ni geografija, ni zemlja čiji glavni grad, večni grad, predstavlja politički i duhovni legitimitet Evrope ne mogu se promeniti! Italija je bila deo karolinškog jezgra od početka evropskog projekta i po meni ne može biti oživljavanja evropskog političkog projekta bez Italije. Pomenuli smo satelite, pitanja strategije i odbrane. U oblasti veštačke inteligencije evropska zavisnost je gotovo totalna, imamo dva istraživačka centra u Parizu i Cirihu, ali su oni „Guglovi“. Ako želimo da nastavimo da postojimo i preuzmemo kontrolu nad svojom sudbinom, moraćemo da prigrabimo sva ta strateška područja. U vreme kada deindustrijalizacija Francuske nije zaustavljena, trebalo bi da se inspirišemo ekonomskom politikom koja je poslednjih godina omogućila Italiji da se reindustrijalizuje. Francuska, Nemačka i Italija su tri glavne zemlje Unije koje, takođe, imaju jaku tradiciju ekonomskih, kulturnih i političkih odnosa s Rusijom.
„Pariz–Berlin–Moskva“ (knjiga Anri de Grosuvra) otkriva nam potencijal, a postoje i strukture trostranog dijaloga koje nastavljaju da igraju svoju ulogu. Tvrdo jezgro s jedne, i strateški projekat najveće Evrope s druge strane su dve strane iste kovanice. Govorili smo o pitanju avangarde koja bi ponovo pokrenula odnose s Rusijom i konstatujemo vrlo obećavajući razvoj koji je pokrenuo predsednik Makron. Ne samo da je Rusija duboko evropska, kao što je Emanuel Makron izjavio 1. oktobra 2019. u Strazburu, nego verujemo, kao i filozof, teolog i pesnik Herder (1744–1803), što smo napisali u 2001. u knjizi „Pariz–Berlin–Moskva“, da će Rusija preuzeti evropsku baklju. Evropsko nasleđe je, pre svega, ono antičke Grčke, Rima i prosvetitelja.
Autor je esejista specijalizovan za evropsku geopolitiku / Piše: Anri de Grosuvr
