Ugljič, Ugljička kneževina Ruske carevine, jutro 15. maja 1591. godine. Osmogodišnji carević Dimitrije, najmlađi sin Ivana Groznog, već sedam godina s majkom Marijom Nagajom boravi u internom izganstvu, u sedištu udeone kneževine koju su vekovima unazad moskovski vladari svojim mlađim sinovima dodeljivali kao apanažu.
Carević Dimitrije u Ugljiču boravi voljom bojara Borisa Godunova, koji je posle smrti Ivana Groznog 1584. postao glavni namesnik bolešljivog i slabašnog cara Fjodora, u trenutku smrti Groznog njegovog najstarijeg živog sina, i ispostaviće se, posle sedam vekova vladavine te dinastije, pretposlednjeg Rjurikoviča na ruskom prestolu.
U takvim političkim okolnostima, dok je proleće na krajnjem istoku Evrope bilo u punom zamahu, Dimitrije Ivanovič gine pod nerazjašnjenim okolnostima. Da li se igrao svajke, zbog čega je u trenutku epileptičkog napada držao nož uperen prema sebi, na koji je potom pao? Da li je ubijen po naređenju Godunova, čiji su ljudi udesili da sve izgleda kao nesrećan slučaj?
Manje bitno za ovu priču, daleko je bitnije ono što se odigralo posle toga. Negde pred podne, carica-udova Marija Nagaja začula je nečije krike iz dvorišta, istrčala i videla dečakov leš prerezanog grkljana, možda u naručju svoje nane Vasilise Volohove, koja ga je čuvala ali mu iz nepoznatog razloga dozvolila da se igra nožem — pod uslovom da je ta verzija tačna.
Da li je Marija Nagaja dečaka prvo oplakala, klečeći na kolenima, pa tek onda šibom istukla nanu Vasilisu, ili ju je žeđ za osvetom odmah preplavila? Da li je tog istog momenta za smrt sina optužila Osipa Volohova (naninog sina), Danila Bitjagovskog (sina Mihaila Bitjagovskog) i Nikitu Kačalova, ili je to uradila tek pred okupljenim narodom?
Kakva god da bila hronologija događaja, zna se da je otrčala do Spaso-preobraženskog sabora, i tamo stražaru Maksimu Kuznjecovu i svešteniku Fedotu naredila da zazvone i obaveste narod da je carević Dimitrije ubijen.
Na trgu ispred crkve odmah se okupilo građanstvo, izbili su neredi, i prekom sudu podvrgnuti su i pogubljeni svi oni koje je Marija Nagaja označila kao krivce — sudeći po (dragocenom i sačuvanom) izveštaju Vasilija Šujskog (koji će tokom Smutnog vremena postati poslednji Rjurikovič na ruskom prestolu, mada samo nominalno), kojeg je Godunov poslao da istraži šta se desilo i da kazni krivce.
Marija nije drastično kažnjena, samo je primorana da se zamonaši (nije pouzdano utvrđeno u kom manastiru, nekoliko ih se pominje), no takve sreće nije bio običan svet koji je u svemu učestvovao: 200 Ugljičana je pogubljeno, a 1. aprila 1592. godine čak 60 porodica prognano u Sibir, mahom u Pelim.
Posebna kazna čekala je zvono koje je narod pozvalo na pobunu. Zvono je izbačeno iz zvonare, istrgnut mu je „jezik”, odsečeno mu je „uho”, i javno je na trgu kažnjeno s 12 udaraca bičem: da mu se to nikako ne ponovi. Za dodatnu kaznu, zvono je takođe proterano u Sibir; po svemu sudeći su ga sami prognani Ugljičani godinu dana ručno vukli do novog odredišta.
U Tobolsk je stiglo 1593., kada ga je mesni knez stavio pod ključ i pod natpis: „Iskonski neživi iz Ugljiča”. Uskoro se obrelo u zabačenoj crkvi Svemilosnog Spasitelja, pa onda u Tobolskom saboru. 1780. umalo je nastradalo prilikom urušavanja zvonika; zvona su još bila obešena na drvene rešetke kod arhijerejskog doma kada je 1788. u gradu izbio veliki požar, i kada su se mnoga istopila u vatri.
Ali ne i Ugljičko zvono. Njega je krajem 1836. i početkom naredne godine, arhiepiskop tobolski Atanasije prebacio u Krestovsku arhijerejsku crkvu, pripremajući se za posetu prestolonaslednika Aleksandra Nikolajeviča, mada on na kraju samu crkvu nije ni posetio. Tamo je dugo stajalo; često bi, o lepom vremenu, bilo jedino koje se oglašavalo, i tada se moglo čuti u celom Tobolsku.
Tako ga je 9. januara 1850. izvesno čuo (a po nekim navodima i video) Fjodor M. Dostojevski, dvadesetak dana pošto je preživeo ono lažno pogubljenje, a tokom svog puta ka Omsku, gde će u „mrtvom domu” provesti četiri godine. Susret ova dva pobunjenika nije bio bez ironije. Uostalom, par decenija ranije, i dekabristi su u Ugljičkom zvonu videli svog sabrata-pobunjenika.
Iz drugog pokušaja da se vrati u Ugljič, nakon obimne višegodišnje prepiske i brojnih molbi, a u susret 300. godišnjici progona, Ugljičko zvono je 1892. posebnim rešenjem imperatora Aleksandra III amnestirano a njegov povratak odobren. Ugljička delegacija je morala da plati 600 rubalja Tobolsku, pa je zvono 20. maja u 11 sati svečano dočekano u Ugljiču.
Bilo je ono jedan od prvih eksponata Ugljičkog muzeja starina, ali je ubrzo prebačeno u Crkvu Dimitrija na Krvi, sagrađenu 1681—1682. na mestu pogibije carevića, koji je već 1606. kanonizovan kao Blagoverni carević Dimitrije Ugljički, i kojeg ruski vernici do danas slave kao „ugljičkog i moskovskog i sveruskog čudotvorca”. Tamo se Ugljičko zvono nalazi i dan-danas.
Što se carevića tiče, možda je najinteresantnija verzija njegove smrti ona, po kojoj uopšte i nije poginuo. Godunovljevi „asasini” ubili su, tobože, pogrešnog dečaka, a pravi je utekao. Za one slabije upoznate s ruskom istorijom, ovo je samo još jedna intrigantnost; oni bolje upoznati momentalno će se setiti stravičnog uticaja te glasine na celokupnu rusku istoriju.
Nimalo ne preterujemo; nakon što je 1598. umro car Fjodor I Ivanovič zvani Blaženi, a Boris Godunov od strane zemaljskog sabora izabran za novog cara, počelo je Smutno vreme (1598—1613), period tokom kojeg se pojavilo nekoliko tzv. Lažnih Dimitrija, tačnije, troje ili četvoro njih.
Prvi je čak bio i car 1605—1606., ali su svi uopšteno odigrali važnu ulogu u tim događajima, iako je ona najčešće bila posredna, iako su uglavnom bili oruđe u rukama, ne samo poljsko-litvanskih vladara i velikaša, nego i ruskih; jer bez njih bi dinamika Smutnog vremena, okončanog zaprestoljenjem Mihaila Fjodoroviča, prvog Romanova na tronu, bila potpuno drugačija, a samim tim i čitava istorija Rusije.
Izvor: (P. L.) Telegraf
