Zanimljivo je da se intervju odigrao samo godinu dana nakon ubistva Cecinog supruga, Željka Ražnatovića Arkana. Novinare je dočekala u Roberto Kavali odelu, bez trunke šminke, u svojoj tadašnjoj kancelariji, u prostorijama FK Oblić.
Ceca je tom prilikom otkrila da se Veljko (tada je imao 5 godina) mnogo razlikuje od Anastasije (tada je imala 3 godine):
– Veljka je tetka Lidija vodila u zoološki vrt i najduže se zadržao kod jarića. Traži da kupimo farmu i sve životinje da držimo na okupu. A imamo i pse, i kuce i papagaja. Jedva smo ga ubedili da je dovoljno ono što od životinja ima u Žitorađi kod mojih roditelja. Anastasija je prava damica. Stalno se šali na njegov račun i kaže: Ovaj Veljko je baš seljak, stalno hoće u Žitorađu.”
Sa novinarima je podelila i kakvo mišljenje mama Mira ima o ćerkinoj popularnosti:
– Posle silnih napisa i svega što prati moj život, pitala sam mamu da li je ponosna na mene. Dugo je razmišljala i onda je rekla da moja slava ima gorak ukus. Isuviše je to veliki teret za njena pleća. Jer, mene pažnja javnosti prati od najranijih dana. I mama reče, sve je to lepo, sem dve stvari. Nikad nije mogla da zamisli da neće moći, kao sve bake, da šeta sa unučićima gde hoće. Zatim, moja lična tragedija je nešto što neće moći da preboli. Iako su se roditelji u početku protivili mojoj vezi sa Željkom, zbog velike razlike u godinama, oni su ga jako voleli. Po njegov smrt, mama je u trenutku ostarila za ceo život.
A na koju svoju pesmu Ceca ume da zasuzi?
– LJudi me sada poistovećuju sa tekstovima pesama sa poslednjeg albuma. Traže neku slutnju, nekakvo predosećanje. A sve pesme, i “Dokaz”, i tekst “Voda nešto nosi”, nastale su sasvim slučajno. Ono što od 15. januara prošle godine osećam nalazi se u jednoj prethodnoj pesmi. To je “Isus”. Tom pesmom oprostila sam se i preko televizije od Željka. Taj poslednji pozdrav glasi: ” Isuse, daj mi lavlje srce, da preživim dane buduće…”
Da li je nakon tragedije razmišljala da proda porodičnu kuću u LJutice Bogdana, Ceca je odgovorila:
– Ja nisam žena koja pada duhom. I u najtežim trenucima sam prisebna. Nisam tip koji će šest meseci zuriti u zidove, koji će pasti u depresiju i patiti. Moram svojoj deci biti pozitivna i raspoložena mama, koja će im biti oslanac u detinjstvu i životu. Što se tiče kuće, ne pada mi na pamet da se selim. Ta kuća nije mračna ni depresivna. Posebno volim ovu kuću jer smo je Željko i ja gradili, sređivali, i svaki predmet u njoj opisuje njegovu veliku ljubav. Ja ne želim da bežim od toga, mene uspomene oživljavaju, daju mi snagu za dalje. To je i kuća moje dece, oni su tu rođeni.
