REVOLUCIJA U RATOVANJU - BIGportal.ba
BIG preporuka

REVOLUCIJA U RATOVANJU

Piše: FILIP ŽIVANOVIĆ

FENOMEN HIBRIDNOG RATA

Sa sve većom učestalošću masovni korporativni mediji globalnog Zapada govore o „hibridnom ratovanju“, sa ciljem da se u kontrolisanoj javnosti nametne osećanje straha i sveobuhvatne ugroženosti, stvarajući sliku o nekom novom obliku vođenja oružanih sukoba koji odudara od do sada poznatih, klasičnih vojnih doktrina

Osnovna teza svih medijskih izveštavanja na temu „hibridnog rata“ jeste da pretnja dolazi iz Rusije, pa se tako za „hibridno ratovanje“ optužuje ona strana koja je u očima ratnih planera Pentagona prepoznata kao jedan od najozbiljnijih takmaca u borbi za postmodernističko uređenje sveta, pri tome prenebregavajući činjenicu da je ova doktrina nastala upravo u trustovima mozgova lociranim zapadno od Griniča.
Prosečan potrošač svakodnevnih informacija, plasiranih u dozama i na način da kod njega stvori željeno uverenje o svetu koji ga okružuje, kao aksiom će uzeti činjenicu da perfidne i agresivne tajne službe diktatorskog režima sa istoka vode neprekidan rat protiv zapadnih demokratija i zapadnog koncepta slobode. Od jednog takvog prosečnog potrošača pri tome skriva to da je sam termin „hibridno ratovanje“ skovan u krugovima zapadnih vojnopolitičkih elita. Kao posledica vekovne opsesije vođenja ratova i projektovanja sopstvene moći oružanim putem (od sticanja nezavisnosti 1776. SAD su u ratovima provele više od 222 godine), američki Potomak institut za političke studije (Potomac Institute for Policy Studies) i njegov Centar za narastajuće pretnje i prilike je 2007. godine u publikaciji profesora Franka Hofmana prvi put upoznao naučnu javnost s kovanicom „hibridno ratovanje“. Publikacija je nastala kao rezultat plodotvorne saradnje koju Potomak institut ima sa štabom američkih marinaca i komitetom Senata za oružane snage i kao težnja da se u osvit druge decenije 21. veka da terminološki odgovor na „revoluciju u ratovanju“.

RAT ČETVRTE GENERACIJE Kako se u samoj publikaciji navodi, SAD se suočavaju s novim vidom „hibridnog suprotstavljanja“ koje karakteriše širok spektar modernog načina ratovanja, uključujući konvencionalne metode borbe, korišćenje neregularnih formacija i taktika, pa čak i korišćenje kriminalnih grupa, između kojih nema jasnog razlikovanja vojnika od civila. Kao primer za izučavanje nudi se Hezbolah i njegov način vođenja gerilskog ratovanja u sukobu sa Izraelom 2006. godine i skreće se pažnja na moć informatičkog ratovanja koje je mobilisalo pripadnike „Partije Alaha“ da pruže žestok otpor Odbrambenim snagama Izraela. Dalje se u publikaciji konstatuje da uzimajući u obzir najrazličitije faktore, počevši od tehnoloških i ekonomskih do etnoloških i istorijskih nastupa nova era ratovanja, odnosno uočava se pojava „Ratova četvrte generacije“ (4GW). Ovi ratovi na dramatičan način menjaju klasično shvatanje vođenja oružanih sukoba, koje je utemeljeno još s Vestfalskim mirom 1648. godine i pojavom suverenih država, a kasnije modifikovano kroz doktrinu Karla fon Klauzevica sublimiranu u njegovu definiciju rata kao „nastavka politike drugim sredstvima“. Tako dok je klasično shvatanje ratovanja podrazumevalo borbena dejstva između regularnih državnih snaga i pretežno sukob između dve vojske, ratovi četvrte generacije kao najznačajniju karakteristiku imaju uključivanje nedržavnih entiteta i formacija u sukobe i brisanje granice između zvaničnog i nezvaničnog, vidljivog i nevidljivog, stvarajući ono što zapadni stratezi nazivaju „maglom rata“ (fog of war). Na taj način prelamajući uticaj globalizacije na moderna društva i njihove ekonomije, kulture, religije, ideologije dovešće do novih pravaca u determinisanju zvaničnih vojnih doktrina i uvešće revoluciju u vođenju ratova četvrte generacije.

RAT KAO KONSTANTA
Danas se vođenje „hibridnog rata“ pripisuje najvećim američkim konkurentima, pre svega Rusiji, čije je vraćanje suvereniteta nad krimskim poluostrvom faktički bilo povod za uvođenje tog termina u širi javni diskurs. Dok su meštani Krima pripadnike „specnaza“ nazivali „ljubaznim ljudima“, s druge strane medijskog fronta stizale su kvalifikacije da se radi o „hibridnim ratnicima“ i novom načinu upravljanja konfliktom. Dakle, jedna idejna tvorevina ratnih planera iz Pentagona, koja predstavlja sastavni deo njihovih ratnih doktrina, postala je sredstvo obračuna s vekovnim rivalom sa ciljem njegove diskreditacije i stvaranja pogodnog informacionog okruženja za vođenje sopstvenog, autentičnog „hibridnog rata“. Imajući prethodno u vidu, treba se setiti jedne drevne istine koja kaže: „Vita est militia super terram“ („Život na zemlji je borba“). Materijalna projava ovog neprekidnog, nevidljivog i u krajnjem slučaju oružanog sukoba, danas se manifestuje u vidu „hibridnog rata“, doktrinarno i metodološki upodobljenog aktuelnom trenutku i okolnostima. Razotkrivanjem suštine „hibridnog ratovanja“ zalazi se u sferu informacija, odnosno sferu misli i neurolingvistike. Fizičko uklanjanje protivnika postaje efemeran vid borbe, jer „hibridno ratovanje“ podrazumeva pridobijanje njegove informacione svesti i ostvarenje preimućstva u oblasti protivnikovog kognitivnog postojanja. Poput mreže, „hibridni rat“ se širi od Krima, Sirije, Ukrajine, pa sve do Crne Gore, optužujući Rusiju za njegovo vođenje, dok se ujedno učvršćuju pozicije njegovih tvoraca. S druge strane, kao preduslov suprotstavljanja u toj borbi jeste doktrinarno polazište i osnovna paradigma da je rat konstanta. On nikada ne prestaje, već traje sve dok jedna strana želi da svojoj volji potčini drugu stranu, bez obzira kako te pokušaje nazvali – „klasično“, „mrežno“ ili „hibridno“ ratovanje.

NAPAD NA LJUDSKI UM S tim u vezi, posebna pažnja se poklanja informacionom ratovanju i problemu „eksploatacije modernih medija sa ciljem uticaja na široke mase i njihove mobilizacije zarad podrške određenoj ideji“. Informaciono polje prepoznaje se kao zaseban ratni teatar u kojem se „manevriše protiv uma“, kako protivnika, tako i domaće populacije. Po rečima autora publikacije, ovo polje je možda i najznačajnije kada je reč o „hibridnom ratovanju“, odnosno o ratovima četvrte generacije, jer pobeda u informacionom duelu obezbeđuje zadobijanje „srca i glava“ društvenih masa. Sama ideja o informacionom ratovanju, kao esencijalnom elementu „hibridnog ratovanja“ nije nova, s obzirom na to da se javlja u američkim ratnim udžbenicima u okviru doktrinarnih pravila za psihološke i civilne operacije, kao i nekoliko priručnika pisanih za studente i osoblje Ratnog koledža američke armije još u periodu osamdesetih godina prošlog veka.
Informaciono ratovanje nastoji da kroz oblik „meke borbe“ utiče na ponašanje donosilaca odluka ili šire javnosti kroz masovnu eksploataciju informacionih sistema, pri tome ne koristeći oružanu silu. Iz tog razloga se ovaj način borbe i naziva „meka borba“ – uključuje, pored medijskih, i diplomatske i ekonomske aktivnosti koje ometaju, degradiraju ili uništavaju protivničke informacione sisteme. Ne slučajno i u okviru ovih starijih doktrinarnih dokumenata glavna pažnja usmerena je na ljudski um, mesto na kome čovek obrađuje primljene informacije iz svog okruženja, na osnovu sopstvenog iskustva, morala i sistema vrednosti. Ljudski um na ovaj način deluje kao svojevrstan filter kroz koji prolaze informacije nakon čega dobijaju određeni kontekst i značaj za onoga ko ih percipira.
Ostvarenjem informacione superiornosti kojom se obezbeđuje dominacija u informacionom ratnom teatru potpuno se isključuje ili značajno umanjuje uticaj neprijateljskih informacija i diskredituju neprijateljski informacioni sistemi. S tim u vezi ne treba izgubiti iz vida masovnu histeriju zapadnih medija kada je reč o ruskom medijskom servisu RT i optužbama da se radi o oruđu ruske propagande. Ideja o informacionoj superiornosti nije nikakva tabu tema i kao takva nalazi se u zvaničnim dokumentima američkih vojnih planera, poput strateškog dokumenta „Zajednička vizija 2020“. Ovakva shvatanja značaja informacije kao oružja u kontekstu današnjih „hibridnih ratova“ mogu se pratiti još od Ronalda Regana kada se informacija prvi put navodi kao element vlasti u jednom formalnom vladinom dokumentu pod nazivom „Direktiva 130 za nacionalnu bezbednost“, gde se piše o različitim aspektima značaja informacije za nacionalnu bezbednost, ali bez određene strategije i konkretne definicije. Imajući prethodno u vidu postaje sasvim jasno da koncept „hibridnog ratovanja“ koji ne podrazumeva samo klasičan sukob na bojnom polju, nije nov i da postoji kontinuitet u misli američkih ratnih planera koji nekonvencionalnim sredstvima borbe, poput informacije, daju izuzetan značaj kotirajući je kao jedan od ravnopravnih instrumenata diplomatske, vojne i ekonomske moći.

MREŽNO HIBRIDNO RATOVANJE Nekako u isto vreme u literaturi se pojavljuje i koncept mrežnog ratovanja, takozvanog „networkcentric warfare“, kao ideja adaptacije vojnih veština i planiranja novim društvenim i tehnološkim tokovima, odnosno „uslovima postindustrijskog i postmodernističkog društva“. Mreža kao poprište predstavlja jedno sasvim novo informaciono prostranstvo u kojem se odvijaju osnovne strateške operacije najrazličitijeg karaktera (medijskog, diplomatskog, ekonomskog itd.). Kao posebni nivoi takvih strateških operacija javljaju se vojne formacije, sistemi veze, socijalni procesi, etnopsihologija, verska i kolektivna svest, što sve zajedno formira jednu globalnu nehijerarhijski i netradicionalno struktuiranu mrežu. Koncepcija „mrežnog ratovanja“ je u narednim decenijama razvijana i unapređivana za vreme dok je ministar odbrane SAD bio Donald Ramsfeld, preuzimajući u potpunosti primat kada je reč o mogućim pravcima razvijanja vojne doktrine.
Ramsfeldov dokument „Uputstvo za informacione operacije“ iz 2003. godine nastoji da unapredi „mrežno ratovanje“ tako da postanu jezgro vojnih sposobnosti oružanih snaga SAD. Dokument upućuje na osnivanje radnih timova i na razvoj novih organizacionih struktura koje će unaprediti „mrežno ratovanje“, kao i na podršku naporima Ministarstva odbrane da modernizuje sisteme odbrane. Tako, po shvatanjima autora ove doktrine, koncept „mrežnog ratovanja će u bliskoj budućnosti bitno i nepovratno, kvalitativno promeniti tradicionalnu teoriju rata“. Upoređujući strukturu i idejna shvatanja onoga što se naziva „hibridnim ratovanjem“ i „mrežnim ratovanjem“ uočavaju se suštinske podudarnosti, koje stavljaju apsolutan znak jednakosti između ova dva termina, s obzirom na to da „hibridno“, kao i „mrežno“ ratovanje za konačni cilj imaju lišavanje suverenih država i društava kao kolektiva s istorijskom svešću, njihovih autentičnih i identitetskih posebnosti i njihovo pretvaranje u „strogo upravljane, programirane mehanizme“. Mrežni hibridni rat stoga nema početak i kraj, on je sveobuhvatan i traje čak i za vreme formalnog mira i predstavlja otelotvorenje drevne mudrosti kineskog državnika Sun Cua, koji je u zaostavštinu ostavio svoje „Umeće ratovanja“ i između ostalog pouku da je „najbolje pobediti bez borbe“.

Piše: FILIP ŽIVANOVIĆ za pecat.co.,rs

Danas objavljeno

Južnjačka drskost dječaka iz niške Pasi Poljane: Kad Piksi kaže da će gi tepamo!

Zeljka

Vlaška magija, tabloidna realnost i politička fikcija u “Crnoj svadbi”

Zeljka

Fudbal, Jugoslavija i Srbija: “Ljudi moji, je li to moguće“ – trenuci koje navijači ne zaboravljaju

Zeljka

Ostavite komentar