O dominaciji Novaka Đokovića svetskim tenisom je rečeno sve što je bilo potrebno, a i više od toga. Najbolji srpski sportista svih vremena nikoga nije ostavio bez teksta, a stranice njegove priče još uvek nisu ispisane do korica.
Novak je svojim zalaganjem došao do uspeha o kojima je srpski narod do njegovog pojavljivanja samo sanjao. Uspesi su se nizali, sa njim dolazile i titule, a Novak nas je sve razmazio svojim uspesima.
Grend slemovi, Mastersi i sve ostale moguće zasluge na najvišem nivou profesionalnog tenisa sijale su Đokovićevim vitrinama, a kao „šlag na tortu“ za naš narod došla je i titula u Dejvis kupu.
Tolika količina uspeha postala je svakodnevnica i nešto što se očekivalo – neuspeh nije postojao na meniju. Ipak, kada se prvi malo konstantniji pad desio, iza kulisa se postavljalo pitanje od kojeg su svi hteli da pobegnu – šta posle Novaka?
Srpski tenis nije znao za mnogo uspeha tokom Novakove vladavine (ne računajući njegove uspehe, jelte).
Izuzev vanvremenskog Nenada Zimonjića koji je bio poprilično dominantan u dubl konkurenciji, o kojoj ne pričamo u ovom tekstu, Srbija je u skorijoj prošlosti, pored Đokovića, imala dva tenisera sa ATP titulama – Janka Tipsarevića i Viktora Torickog.
Tipsarević i Troicki su imali svoje doba – krajem 2011. i početkom 2012. godine njih dvojica su igrali verovatno najbolji tenis u karijeri, a to je rezultovalo i fantastičnim renkingom – Viktor je nekako uspeo da dođe do 12. pozicije na planeti, dok je Tipsarević bio osmi.
Ipak, iako je to doba nekima i dalje blizu, to u realnosti baš i nije tako. 34-godišnji Janko je u karijeri osvojio četiri titule, sve četiri u periodu od 2011-2013. godine, a poslednja je došla u Čenaiju.
Viktor, koji je neadvno napunio 33 godine, je prvi put podigao pehar 2010, a poslednji ipak nešto skorije, 2016. godine, kada je odbranio titulu u Sidneju.
Ukupno sedam titula u singlu za dva stvarno sjajna tenisera, koja su to dokazala srcem, umećem i rezultatima. Dobar period za srpski tenis, uz nestvarnog Novaka, koji je ipak neko vreme stagnirao.
Karijera Filipa Krajinovića bila je osakaćena brojnim povredama i nekim drugim stvarima koje su ga zadesile van terena, dok su igrači kao što su Dušan Lajović i Laslo Đere ostali bez potrebnog “buma” i pozidanja prašine svojim partijama.
Bilo je tu dobrih rezultata i pobeda na ATP Turu – Đere je 2017. uspeo da igra polufinale Budimpešte, turnira na kojem je pobedio Fernanda Verdaska, dok je Lajović imao Top 10 pobede u vidu trijumfa nad Huanom Martinom del Potrom i Grigorom Dimitrovim, obe tokom 2018. godine.
Krajinović je 2014. i 2015. godinu završavao izvan najboljih 100, dok je 2016, posle nove serije kikseva i povreda, na kraju sezone bio 237. teniser planete.
Njegov skok i sazrevanje u najvišem rangu svetskog tenisa viđeno je krajem 2017. godine, kada je, nasuprot svim očekivanjima, uspeo da dođe do finala poslednjeg Mastersa sezone u Parizu.
Nažalost po Filipa, sezona koja je usledila je, izuzev par beljasaka “tu i tamo”, bila nedorečena u odnosu na očekivanja koja je sam sebi postavio partijama u Bersiju.
Solidni rezultati sa vremena na vreme, ali neverovatna nekonstantnost koja je pretila da postane svakodnevnica i rutina sa kojom su svi morali da se pomire.
Početak 2019. godine doneo nam je barem naznake onoga što želimo da vidimo u budućnosti.
Nažalost, sada već veterani svetskog tenisa Tipsarević i Troicki više nisu relevantni faktori u samom “kremu” ovog sporta. Sada su tu neke nove nade, možda ne u pravom smislu te reči po svim standardima, ali svakako osveženja srpski deo tenisa.
A konačno je tu i konstantnost, ili barem jasna naznaka iste.
Laslo Đere je sigurno najtoplija priča ove godine što se srpskog tenisa tiče. Momak iz Sente je godinu počeo kao 93. na planeti, jednu poziciju ispred Krajinovića, kao treći “reket” Srbije, odmah posle 48. Lajovića.
Đere je od početka karijere važio za “šljakaša” i nekoga kojem je jako teško bilo da se privikne čak i na beton. Svi njegovi uspesi su dolazili na šljaci, a posle ne baš najboljeg starta godine Laslo je početkom februara došao u Brazil ne bi li se oprobao na turniru u Rio De Žaneiru.
Niko, ali baš niko, nije očekivao ono što se desilo nedelju dana kasnije – Đere je osvojio prvu ATP titulu, u međuvremenu pobedivši i osmog tenisera planete Dominika Tima, jednog od najboljih “šljakaša” današnjice.
Nedelju dana kasnije pokazalo se da Đereov rezultat u Riju nije bio slučajnost, jer je u Sao Paulu uspeo da dođe do polufinala, gde ga je u veoma tesnom meču porazio Argentinac Gvido Pelja.
Usledio je Masters u Indijan Velsu, na manje omiljenom betonu, te pobeda protiv Andreocija, a zatim poraz od supertalentovanog Miomira Kecmanovića u duelu u kojem je Đere bio daleko od svojih 100 odsto…
Kecmanović je neko od koga se, uprkos tome što je rođen 1999. godine, već neko vreme očekuje da “iskoči” na najvećim turnirima i pokaže da su očekivanja koja su postavljena pred njega realnost.
Miomir se dugo borio na čelendžerima i tražio svoju igru, a rezultati na tim nižerazrednim turnirima su često bili pomalo razočaravajući. On je godinu počeo na 131. poziciji sveta, a na startu, kao ni kod Lasla, rezultati nisu obećavali.
Ono što je bilo nešto kao utešna nagrada bila je odlična igra protiv najboljih na svetu. Godina je počela nimalo ubedljivom pobedom Miloša Raonića u Brizbejnu (6:3, 7:6), a zatim i fantastičan otpor u prom kolu Australijan opena protiv Fernanda Verdaska (7:6, 6:3, 6:3).
Friz je Miomiru prepustio set, ali su i pored dobrih igara protiv dosta bolje rangiranih tenisera dolazili i poraz od nekih igrača koji bi trebalo da budu rutina, kao što su npr. Evan King (327. na svetu), Mikael Topegard (244.), Kamil Majčrzak (134.)…
Kecmanović je u Kaliforniji i Floridi opet pokazao da može da boljima od sebe. Tri pobede u Indijan Velsu, redom su padali Marterer, Đere i Nišioka, a onda ga je opet zaustavio Raonić, koji je meč dobio pre svega na iskustvo, kao i odličan meč protiv Gulbisa u Majamiju, ali i poraz od Tiafoea u drugom kolu u meču koji je vrlo lako mogao da ode na drugu stranu.
Prošla godina za Krajinovića, koja je pretežno bila za zaborav, nije ostavila trag na srpskom teniseru, a još bitnije nije ostavio ni neprofesionalan rastanak sa trenerom Tomasom Johansonom, koji je nekoliko nedelja nakon što je Filipu rekao da obustavlja saradnju “jer nije dovoljno dobar” krenuo da radi sa Belgijancem Davidom Gofanom.
Jedno vreme drugog “reketa” Srbije je u trećem kolu AO zaustavio Borna Ćorić, da bi Filip zatim odigrao sjajno i ispao u četvrtfinalu Marseja, nakon što je ispustio dobijen meč protiv Tomaša Berdiha.
Sjajne partije od srpskog tenisera videli smo i u Kaliforniji, gde je prošao kvalifikacije, a onda u tri meča počistio Kukuškina, Medvedeva i Gofana, nakon čega ga je zaustavio nezaustavljivi Rafa Nadal.
Pobede i odlične partije videli smo i u Majamiju, gde je posle nestvarnog preokreta u drugom kolu pao Sten Vavrinka, ali je poraz došao od Federera.
Konstantnost je ono što je najviše nedostajalo u Filipovoj karijeri i nešto čega često nije bilo zbog obilja povreda, ali rezultati sa početka 2019. nam odgovorno tvrde da je ovo možda novi list u njegovoj karijeri.
A dve pobede protiv Gofana, obe bez izgubljenog seta, sigurno će biti značajne za Krajinovićevo samopouzdanje…
Dvadesetosmogodišnji Dušan Lajović sigurno nije neko ko po uobičajenom svhatanju te reči spada u nade srpskog tenisa, ali bi mogao bude jedan od neretkih primera igrača koji svoj vrhunac dožive u kasnijem periodu karijere.
Lajovićeva 2019. nije baš sjajna, a do Mastersa u Majamiju Dušan je zabeležio samo tri pobede. Ipak, u stilu sunarodnika koji su se ove godine pretplatili na velike pobede, Lajović je ostvario jednu od najvećih u karijeri pobedivši nikod drugog no Japanca Keija Nišikorija u drugom kolu, i to posle preokreta.
Turnir na “Hard Rok” stadionu se za Ducija završio u narednom kolu, gde ga je “počistio” nestašni Kirjos, ali je samopouzdanje koje je dobio iz pobede nad šestim teniserom sevta sigurno dobar zalog za nastavak sezone, koja prelazi na šljaku, Lajovićevu omiljenu podlogu…
Pa, da donesemo zaključak.
Novak Đoković – godinu počeo na 1. mestu, pozicija trenutno nepromenjena.
Laslo Đere – godinu počeo na 93. mestu, trenutno 32.
Filip Krajinović – godinu počeo na 94. mestu, trenutno 109.
Dušan Lajović – godinu počeo na 48. mestu, trenutno 48.
Miomir Kecmanović – godinu počeo na 131. mestu, trenutno 88.
Četiri tenisera u najboljih 100 na svetu i Krajinović čiji je plasman u ovo društvo neminovan su nešto što srpski tenis nije često imao prilike da vidi. Iako je uzorak još uvek mali, a rezultati i dalje nisu dobri koliko bi prema potencijalu mogli da budu, naznake konstantnosti i potencijalno još većih uspeha srpske čete su jasno vidljivi.
Tipsarević (383. na lajv listi) i Troicki (242.) još nisu “okačili rekete o klin”, a ono što je sigurno da ih u najmanju ruku ne smemo otpisati.
Srpski tenis cveta, polako, ali po prvi put reklo bi se sigurno.
