Evropski lideri pokušavaju da ublaže Trampove kritike pred samit NATO-a u Ankari, dok su istovremeno dezorijentisani kontradiktornim najavama Vašingtona o povlačenju, odnosno novom raspoređivanju američkih trupa na Starom kontinentu. U rascepu između vazalnog odnosa prema Americi i borbe da spreče raspad NATO-a, na minulom sastanku u Švedskoj ministri spoljnih poslova evropskih država članica Severnoatlantske alijanse pokušali su da ubede američkog državnog sekretara Marka Rubija da ulažu sve svoje napore da preuzmu veću odgovornost za kolektivnu odbranu i da pomognu SAD-u u ponovnom otvaranju Ormuskog moreuza.
Čak i kada nije prisutan, on ostaje u centru pažnje. Štaviše, čak i kada objavi neku odluku, većina nije sigurna šta će ih zapravo dočekati. I da li će ubrzo uslediti ponovni preokret. Upravo u takvom oblaku konfuzije oko objave američkog predsednika Donalda Trampa održan je prošle nedelje u Švedskoj sastanak ministara spoljnih poslova država članica NATO-a.
Nakon što je prethodnih nedelja Tramp najavio kažnjavanje Nemačke povlačenjem 5.000 američkih vojnika iz Nemačke, a šef Pentagona Pit Hegset objavio zaustavljanje raspoređivanja borbene brigade od 4.000 vojnika u Poljskoj, sastanak u Helsingborgu je više mogao da se opiše kao diplomatsko komešanje nego kao uobičajeni pripremni samit za godišnji samit Severnoatlantske alijanse, koji se ove godine održava početkom jula u Ankari. Svojevrsnu diplomatsku košnicu je presekla Trampova objava na društvenim mrežama u kojoj je naprasno najavio raspoređivanje 5.000 američkih vojnika u Poljskoj nakon „uspešnog izbora sadašnjeg predsednika Poljske, Karola Navrockog“.
Iako je Navrocki izabran još u junu prošle godine, Tramp je očigledno želeo da saveznicima u NATO-u da do znanja da uvek podržava njemu ideološki i politički bliske političare u Evropi. Odluka je bila iznenađenje, kako za evropske saveznika zabrinute da se SAD u potpunosti povlače iz Evrope, tako i za Pentagon koji nije bio upoznat sa odlukom. Uprkos tome što jačanje američkih trupa na istočnom krilu NATO-a zapravo iz perspektive Vašingtona i te kako ima strateško opravdanje u kontekstu svojevrsnog drugog Hladnog rata između SAD i dvojca Kina-Rusija, mnogi u Evropi su ovu odluku pripisali nepredvidljivom Trampovom karakteru. A upravo to minulih godinu i po dana muči evropske lidere, koji neprestano iznova bivaju stavljeni u rascep između vazalnog odnosa prema Americi, borbe da spreče raspad NATO-a, pokušaja da postepeno preuzmu odgovornost za sopstvenu odbranu, ali i da istovremenu ne naljute stanara Bele kuće.
I dok su se poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski i njegove baltičke kolege zahvaljivali Trampu zbog jačanja istočnog krila alijanse, ostali evropski saveznici bili su daleko skeptičniji, ne krijući da su poprilično zbunjeni.
„Zaista je zbunjujuće. I nije uvek lako snaći se u tome“, rekla je Marija Malmer Stenergard, ministarka spoljnih poslova Švedske, dok se njen norveški kolega Espen Bart Eide sa još nekoliko evropskih kolega zalagao za postepeni prelazak na kolektivnu odbranu koju će sve više da vode Evropljani: „Važno je da se to dešava na strukturiran način kako bi Evropa mogla da se ojača kada SAD smanje svoje prisustvo.“
Zapravo je konfuzija oko toga da li će Amerika zaista poslati tenkovsku brigadu u Poljsku vladala i nakon Trampove objave, budući da je generalni sekretar NATO-a Mark Rute priznao da „vojni komandanti razrađuju sve detalje“, dok je američki državni sekretar Marko Rubio i dalje branio smanjenje broja američkih trupa stacioniranih u Evropi.
„Mislim da je u alijansi dobro shvaćeno da će prisustvo američkih trupa u Evropi biti prilagođeno“, rekao je Rubio, ističući da neke zemlje „neće biti time oduševljene“ ali i da ta mera nije kaznena zbog „nekih trenja koja smo imali poslednjih meseci“.
A „trenja“ je bilo napretek. Nakon Pedra Sančeza, Emanuela Makrona i Đorđe Meloni, nemački kancelar Fridrih Merc je postao poslednji lider EU koji je izgubio Trampovu naklonost, pritom javno izvrnut ruglu i kažnjen povlačenjem 5.000 američkih vojnika iz Nemačke. Lideri Španije, Francuske i Italije su naljutili Trampa zbog odbijanja da dozvole američkoj vojsci da koristi baze na teritorijama njihovih zemalja za bombardovanje Irana. Merc je, pak, pao u Trampovim očima zbog „gafa“, kada je izjavio da „iransko rukovodstvo, posebno takozvana Revolucionarna garda“ u aktuelnom sukobu „ponižava“ SAD, te da izgleda da Vašington nema jasnu strategiju kako da izađu iz ovog rata.
I dok je postalo očigledno da je pao u vodu proteklih godinu i po dana primenjivan Mercov recept da povlađivanjem i laskanjem ostane u dobrim odnosima sa impulsivnim stanarom Bele kuće, povlačenje američkih vojnika u narednim mesecima je u pojedinim analizama shvaćeno kao dramatičan potez, koji ugrožava posleratnu nemačku i evropsku bezbednosnu arhitekturu. Trampove pretnje da je to samo početak i da će skroz da povuče američku vojsku iz Nemačke samo su podigli strahovanja pojedinih medija i političara, a ova nova kriza u transatlantskim odnosima je dovela Evropu u šizofrenu situaciju da rasprave o evropskoj bezbednosti idu od direktnog ili posrednog zagovaranja vazalne pokornosti Americi, do toga da se predviđa raspad NATO-a i početak borbe za stratešku autonomiju Evrope.
U svakom slučaju, posleratna evropska bezbednosna arhitektura zasnovana na NATO-u i američkom vojnom prisustvu u Evropi sve više biva uzdrmana i sklona padu. Pa je tako i sastanak šefova diplomatija NATO-a u Švedskoj odisao tom atmosferom, ali i nastojanjem evropskih saveznika da izglade neslaganja sa Trampovom administracijom kako bi izbegli da predstojeći samit u turskoj prestonici pretvore u obračun. Njihov cilj je bio da Rubiju pruže dovoljno argumenata da ubedi svog šefa u napore Evrope da preuzme veći deo kolektivne odbrane i da podrži nastavak plovidbe u Ormuskom moreuzu.
Osim toga, evropski ministri su nastojali da pokažu dokaze u pogledu potrošnje na odbranu, te da su ispunili obećanja data Trampu na prošlogodišnjem samitu u Hagu.
„Evropa već radi više. Već smo videli povećanje odbrambenih investicija od 20 odsto ove i prošle godine“, rekla je britanska ministarka spoljnih poslova Ivet Kuper, dok je Rubio kao neki školski učitelj poručio kolegama da „postoje neke zemlje koje su udvostručile svoje odbrambene izdatke u poslednjih nekoliko godina, ali postoje i druge koje i dalje zaostaju“.
Kako se približava samit u Ankari, očekuje se da će članice NATO-a takođe objaviti velike kupovine oružja, posebno od SAD, u nastojanju da se dodvore Beloj kući, premda se i američka odbrambena industrija, poput svog evropskog rivala, bori da poveća proizvodnju kako bi zadovoljila rastuću potražnju.
To što je Tramp od početka svog drugog mandata svako malo dovodio u pitanje svoju posvećenost NATO-u i njegovoj klauzuli o uzajamnoj odbrani iz Člana 5 Vašingtonskog sporazuma, dovelo je do dugo očekivanog povećanja evropskih izdataka za odbranu. Svojatanjem Grenlanda samo je održavao strahove evropskih lidera da bi ih ponovo raspirio odlukom o smanjenju broja trupa i otkazujući isporuke krstarećih raketa evropskim državama.
Iako je dugogodišnje saveznike u NATO-u nazivao „kukavicama“ zbog nedostatka podrške njegovom ratu protiv Irana, Trampov bes se rasplamsao kada su se Francuska, Španija i Italija otvoreno suprotstavile američko-izraelskim vojnim operacijama odbivši da pruže logističku podršku američkom bombardovanju Irana, ali i američkom transferu naoružanja i municije Izraelu.
Čak je i državni sekretar Rubio, koji je godinama kao senator bio jedan od najjačih zagovornika NATO-a, u razgovoru za TV Foks njuz otvoreno istakao da će alijansa „morati da bude preispitana“, iako je priznao da je ona decenijama Amerikancima „omogućila da imamo vojne baze u Evropi koje su nam omogućile da projektujemo moć u različite delove sveta kada je naša nacionalna bezbednost bila ugrožena“.
„Ako smo sada došli do tačke u kojoj NATO alijansa znači da ne možemo da koristimo te baze, da zapravo više ne možemo da koristimo te baze za odbranu američkih interesa, onda je NATO jednosmerna ulica; onda je NATO jednostavno zato što imamo trupe u Evropi da branimo Evropu, ali kada nam je potrebna njihova pomoć – ne njihova pomoć – ne tražimo od njih da izvode vazdušne napade, kada nam je potrebno da nam dozvole da koristimo njihove vojne baze, njihov odgovor je ne. Zašto smo onda u NATO-u?“, upitao se Rubio prošlog meseca i dodao da Vašington mora da postavi sebi pitanje „zašto imamo milijarde i milijarde dolara, stotine milijardi dolara, tokom godina bilione dolara, i sve ove američke snage stacionirane u regionu“ ukoliko nam „u vreme kada nam treba neće biti dozvoljeno da koristimo te baze“.
Ali, sve ove poruke iz Vašingtona su očigledno imale i nameru da se među Evropljanima izazove panika, a da Trampova Amerika ne namerava zaista da iz Nemačke izmesti sada svih ukupno oko 36.400 američkih vojnika, jer upravo oni zajedno sa još toliko lokalno angažovanog osoblja i raspoređenim naoružanjem i dalje čine ključ za projektovanje globalne američke moći, ne samo u Evropi, već i na Bliskom istoku i Africi.
Iako su nekad vazduhoplovne baze u Italiji i Turskoj važile za ključne za američke misije na Bliskom istoku, zapravo sva projekcija američke moći na Bliski istok kritično zavisi od vojnih instalacija u Nemačkoj i Velikoj Britaniji: vazduhoplovne baze Ramštajn, medicinskog centra u Landštulu i sedišta evropske i afričke komande američke vojske (EUCOM i AFRICOM) u Štutgartu, kao i britanskih vazduhoplovnih baza Lejkenhit i Ferford.
Ove baze nisu prvenstveno namenjene odbrani Nemačke ili Velike Britanije, već su strateški, logistički i komandni centri koji omogućavaju projekciju američke moći van Evrope, posebno na Bliskom istoku. To važi, ne samo za borbene i izviđačke avione, već i za sve operacije dronovima. Zapravo, da Nemačka i Velika Britanija nisu Vašingtonu dale odrešene ruke ne bi ni bilo američkog bombardovanja Irana. Čak i sada u vreme primirja, masovni vazdušni transport između SAD, britanskih i nemačkih baza omogućava pojačanje američkog pritiska na Iran i eventualnu obnovu napada, i tu povlačenje 5.000 vojnika iz Nemačke neće napraviti nikakvu razliku.
A da su svesni i u Evropi da je i Americi potreban NATO i da su mnoge pretnje zapravo blef, svedoči izjava finskog predsednika Aleksandra Stuba, koji je nedavno u jednoj debati otvoreno rekao da SAD ne mogu sebi da priušte da budu van NATO-a iz najmanje dva jednostavna razloga.
„Prvi je nuklearno oružje koje Rusija ima sto kilometara od granice sa Finskom na Koljskom poluostrvu u Murmanskoj oblasti. Oni koji su u mogućnosti ne nužno da kontrolišu, ali da znaju šta se dešava na Koljskom poluostrvu, jesu Finci, Šveđani i Norvežani. Nijedna nuklearna podmornica ne može da napusti Koljsko poluostrvo a da Norvežani ne znaju to. To nuklearno oruže nije upereno ka Viljnusu, Helsinkiju, Stokholmu ili Oslu. Ono je upereno ka Vašingtonu, Njujorku, Majamiju i Los Anđelesu“, istakao je Stub, dodajući da ako ste Amerikanac morate da se zapitate da li treba da sarađujete sa Fincima, Šveđanima i Norvežanima u NATO-u, te da na to pitanje pozitivno odgovorite.
Kao drugi razlog, Stub navodi to da SAD, ako žele da projektuju moć na Bliski istok, to ne mogu da čine bez evropskih baza.
Međutim, da Vašington očigledno želi da izazove paniku u Evropi videlo se i iz memoranduma Pentagona koji je procureo u javnost, a u kojem su izložene razne opcije za odmazdu protiv evropskih zemalja zbog neučestvovanja u ratu u Iranu, poput izbacivanje Španije iz NATO-a i osporavanje britanskog suvereniteta nad Foklandskim ostrvima.
Štaviše, Trampova administracija je očigledno našla pogodan trenutak da povlačenjem simboličnog broja vojnika zapravo ucenjuje Evropu na polju trgovine, jer zna za njen strah da bi mogla preko noći da ostane bez američkog nuklearnog kišobrana nad Evropom.
Tramp očigledno očekuje ponavljanje prošlogodišnjeg scenarija u kojem se u trgovinskim pregovorima Vašingtona i Brisela, kako je neoprezno priznala ispred Evropske komisije glavna pregovaračica Zabine Vejand, EU predala ne iz straha od carina, već iz straha od gubitka američkog bezbednosnog kišobrana i američke podrške Ukrajini. Ovu Nemicu je koštalo posla u Evropskoj komisiji to što se protivila tome što je predsednica EK Ursula fon der Lajen, zarad viših interesa, prihvatila po EU nepovoljan trgovinski sporazum sa SAD.
Trampovi komentari koji sugerišu da SAD možda neće poštovati svoje obaveze prema NATO-u, kao i pretnja brzim povlačenje američkih trupa iz Evrope, neprestano uvećavaju strah kod evropskih lidera da li će imati dovoljno vremena da izgrade sopstvene snage i zamene vitalne američke „snage“, kao što su obaveštajna i nadzorna sredstva.
Paradoksa li, uprkos čestom pokretanju teme kako je došlo vreme da Evropa ostvari stratešku autonomiju od SAD i izgradi nezavisnu odbranu, na tome se vrlo malo radi. Štaviše, uprkos tome što se pominje i formiranje evropske vojske, pojedine zemlje nastoje da ta samostalnost bude što manja i da se ipak sve uradi da Evropu štiti američka vojska.
„Nalazimo se u bizarnoj situaciji gde evropski lideri blokiraju napore za izgradnju nezavisne evropske odbrane, jer ne žele da oštete instituciju protektorata koja se koristi kao sredstvo za njihovo ucenjivanje i ponižavanje. Znamo da se NATO koristi za ucenjivanje Evropljana, to možemo videti svojim očima“, ističe dugogodišnji dopisnik iz Brisela i autor knjige „Posedovani kontinent: kako osloboditi Evropu od američke vojne, ekonomske i kulture zavisnosti“ Dejv Kiting, dodajući da „ne znamo da li američki bezbednosni kišobran kroz NATO uopšte više postoji“. „Svi pokazatelji Trampovog režima govore da ga nema, čak i ako ljudi u Kongresu SAD stalno insistiraju na tome.“
Problemi sa Trampom naterali su evropske države da uveliko rade na evropskom odbrambenom pregrupisavanju pa se u aprilu u Helsinkiju na privatnoj večeri sastalo deset evropskih lidera, među kojima su bili i Kir Starmer i Emanuel Makron, kako bi u intimnoj atmosferi razgovarali o teškom stanju transatlantskog saveza.
„Svi želimo da se rat završi, ali nismo na istoj strani kao SAD“, rekao je jedan zvaničnik upoznat sa diskusijama, dodajući da Evropa pruža otpor Trampovim zahtevima da daju podršku jer „većina Evropljana nije bila unapred obaveštena, a Zaliv nema nikakve veze sa NATO-om“.
I dok lideri Francuske, Velike Britanije, Holandije, Islanda, nordijskih i baltičkih zemalja pokušavaju da nađu novi model bezbednosne saradnje, uočljivo je da da Nemačka i dalje ostaje veran američki saveznik te da nemačka baza Ramštajn, kao najveća američka baza u Evropi, bez ikakvih ograničenja funkcioniše kao izuzetno značajan segment američkog-izraelskog bombardovanja, od prebacivanja naoružanja za Izrael do obaveštajne i logističke podrške američkim bombarderima i ratnoj mornarici raspoređenoj na Bliskom istoku. Pitanje ograničenja za Amerikance nije postavljeno čak i kada je nedavno u govoru predsednik Nemačke Frank-Valter Štanmajer otvoreno osudio bombardovanje Irana, rekavši i da veruje da je rat nezakonit.
Bivši komesar EU za ekonomiju i finansije Paolo Đentiloni pozvao je EU da „uzme bika za rogove“, te da „nema smisla ulepšavati ovo“.
„Najavljeno povlačenje američkih trupa iz Nemačke, a možda i iz Italije i Španije, može biti simboličan čin, ali odbrana se gradi na simbolima. A ako Tramp ismeva NATO kao papirnog tigra, kao da je to neka dosadna multilateralna organizacija, a ne moćan vojni savez kojim dominiraju same SAD, Evropljani će biti primorani da odgovore“, istakao je on u italijanskom listu „La Republika“, dodajući da to ne treba da bude tako što će doprinositi raspadu alijanse, već preuzimajući odgovornost za sopstvenu odbranu. „Dani kada su Amerikanci predvodili nikada se neće vratiti: nostalgija nije strategija.“
Prema oceni uredništva britanskog lista „Indipendent“, najbolji kurs za Evropljane je verovatno da „ostanu mirni i nastave sa bilo kojim planovima koje imaju za cilj odbrambeni sistem manje zavisan od SAD – i da to urade što brže i što harmoničnije mogu“. I mnogi drugi evropski analitičari nadu vide u obimnom naoružavanu Evrope. Štaviše, prema njihovoj oceni, ponovno naoružavanje Nemačke je „najbolja nada Evrope da postigne pravu stratešku autonomiju“.
Prema oceni novinara Dejva Kitinga, za Evropu raskid od SAD predstavlja zemljotres poput sovjetskog kolapsa. On ističe da se sada nalazimo u novom periodu neizvesnosti za Evropu, dubokom kao onaj koji je doživela pre četiri decenije.
„Tada se urušavao komunistički diktatorski sistem supersile, koja je kontrolisala istočnu polovinu Evrope. Danas se urušava kapitalistički liberalno-demokratski sistem koji je kontrolisao zapadnu polovinu Evrope. I baš kao i tada, ova kriza zapravo može postati prilika sve dok Evropljani ne poriču stvarnost koja se odvija“, ističe Kiting. „Davne 1989. godine, bilo je mnogo onih i u istočnoj i u zapadnoj Evropi koji su je poricali. Danas ih je još više.“
Francuski ministar spoljnih poslova Žan-Noel Baro rekao je da nedavne najave preraspodele američkih trupa nudi Evropljanima priliku da „razviju sopstvenu viziju, sopstvene kapacitete – ukratko, da evropeizuju NATO“.
Budući da se očekuje da će SAD smanjiti neke vojne kapacitete dostupne NATO-u kao deo Trampove strategije „Amerika na prvom mestu“, neke evropske oružane snage prave tajne planove za borbu ne samo bez američke pomoći, već i bez većeg dela infrastrukture komandovanja i kontrole NATO-a.
„Kriza u Grenlandu bila je poziv na buđenje“, rekao je za britanski nedeljnik „Ekonomist“ jedan švedski zvaničnik u oblasti odbrane, koji nije želeo da želeo da govori zvanično baš kao i mnogi drugi evropski zvaničnici, zbog zabrinutosti da bi to moglo da ubrza odlazak Amerike. „Shvatili smo da nam je potreban plan B“.
Generalni sekretar NATO-a Rute je „bukvalno zabranio razgovor o tome jer veruje da to može doliti ulje na vatru“, navode upućeni izvori u alijansi. Ipak, pojedine zemlje uveliko razmatraju kako bi zajednička odbrana izgledala bez SAD-a, budući da snage NATO-a sada funkcionišu tako što njima upravlja vrhovni komandant savezničkih snaga u Evropi, američki general koji takođe komanduje američkim snagama u Evropi.
Budući da je američko vođstvo „lepak koji drži alijansu zajedno“, evropski plan B zahteva mnogo više od obimne nabavke oružja. On podrazumeva stvaranje komandne strukture pod kojom bi se Evropljani borili.
„Možda bi se jedna trećina članica NATO-a borila prvog dana, bez obzira na to da li je Član 5 aktiviran“, rekao je za „Ekonomist“ Edvard Arnold iz britanskog Kraljevskog vojnog instituta (RUSI). „Niko ne bi čekao da se Portugalci pojave u Severnoatlantskom savetu (najvišem telu NATO-a za donošenje odluka) da bi raspravljali.“
Kao alternativna komandna struktura često se pominju Združene ekspedicione snage (JEF), odbrambena vojna koalicija za brze krizne reakcije koju čini deset uglavnom baltičkih i nordijskih zemalja predvođenih Velikom Britanijom. Kako je pre tri godine rekao tadašnji komandant Združenih ekspedicionih snaga, britanski general-major Džim Moris, ova struktura „može da reaguje na hitne situacije bez konsenzusa“.
„JEF je najstabilnija alternativa“, smatra Arnold, ističući da štab JEF-a već ima kapacitete u obaveštajnim službama, planiranju i logistici, kao i sopstvene bezbedne komunikacione mreže koje su ograničene, ali se ne oslanjaju na NATO.
Iako bi ovo moglo da pomogne nordijskim i baltičkim zemljama koje se najviše plaše ruskog udara, problem je što u JEF-u nedostaju velike sile, poput Francuske, Nemačke i Poljske, budući da britanska vojska ima problema sa finansiranjem. Takvi problemi bi se mogli ublažiti ako bi grupa uključila Nemačku, koja enormno povećava svoj odbrambeni budžet.
Međutim, veliko je pitanje da li bi Nemci pristali na takvu ulogu, jer nemačke političke elite nisu rade da zamene američke trupe nekim oblikom evropskog zajedničkog odbrambenog okvira. Naprosto, u Berlinu su svesni da bi pravljenje alternative američkom nuklearnom kišobranu nad Evropom koštalo stotine milijardi evra.
Konkretno, visoka cena strateške autonomije Evrope bila bi politički neprihvatljiva, naročito zemljama poput Nemačke ili Francuske, jer bi izdvajanja za odbranu morala da skoče sa dva na deset procenata bruto društvenog proizvoda, što bi na francuskih predsedničkim izborima sledeće godine i nemačkim parlamentarnim izborima za tri godine zbrisalo sa političke scene kandidate i stranke koji bi predložili takvo rešenje biračima u mirnodopsko vreme.
Upravo zbog toga su mnogi evropski lideri spremni da trpe Trampove uvrede i poniženja, nastojeći da kako-tako održe funkcionisanje NATO-a.
Izvor: oko
