Piše: Svetlana Vasović Mekina
Bliži se finale bitke za novog Žan-Kloda Junkera
Izbori za Evropski parlament (EP) pomešali su karte na evropskoj političkoj sceni, a posledično će uticati i na izbor sledećeg predsednika Evropske komisije (EK). Predsednik EK predstavlja, bar kozmetički, „evropsku vladu“ u vidu (trenutno) 28 komesara. Iako njegova funkcija nije ravna položaju predsednika vlade u nekoj od nacionalnih država članica, on predlaže direktive, odnosno „zakone“ EU i raspolaže velikim uticajem, pa zato i nije neobično što se bitka za to prestižno mesto posle svakih izbora za poslanike Evropskog parlamenta – nađe u centru pažnje.
RASCEPKANI PARLAMENT Podsetimo, demohrišćanske partije i socijalisti pretrpeli su velike gubitke na izborima za Evropski parlament koji su okončani 26. maja, dok su liberali, zeleni i populisti dobili više glasova nego što su se nadali. Stoga više nije u igri kombinacija prema kojoj samo dve vodeće partije mogu da sastave „vladajuću“ koaliciju; to je gotovo nemoguće u tako rascepkanom parlamentu, s obzirom na to da je za odlučivanje potrebna većina od 376 glasova. Jeste da narodnjačka EPP ostaje i dalje najveća grupacija u EP sa 179 osvojenih mandata, ali odmah iza njih su socijaldemokrate sa 153 poslanika. Zbir poslanika EPP i socijaldemokrata nije, međutim, ni blizu magičnoj brojci od 376, budući da su obe partije na proteklim izborima pretrpele gubitak težak 42, odnosno 38 poslaničkih mandata. S druge strane, liberali (ALDE) osvojili su 105 poslaničkih mesta, 38 više nego pre pet godina. Zeleni imaju 69 sedišta, više nego ikada pre. Svi oni mogu naći dodirne tačke za sastavljanje koalicije, dok populističke partije koje čine krajnje desno krilo u EP nemaju ni teoretskih šansi da proguraju nekog svog pulena na čelo EK jer zauzimaju, sve zajedno, oko 25 odsto od 751 mesta u EP.
ŠPICENKANDIDAT(I) Manfred Veber, takozvani „špicenkandidat“ narodnjaka koga je do zadnjeg daha uoči izbora ali i posle njih protežirala nemačka kancelarka Angela Merkel, i koji je zahvaljujući snažnoj podršci svoje domovine, Nemačke, već godinu dana uoči izbora bio viđen za naslednika Žan-Kloda Junkera u EK, sada mora da se suoči sa činjenicom da pripada gubitničkoj strani.
Iako se uoči izbora činilo da su karte već podeljene i da su izbori tek formalnost, propala su očekivanja da će evropska „raja“ tek tako potvrditi u EU etablirane političare. Birači su, iako su merenja pulsa javnog mnjenja najavljivala da za kormilom Unije neće doći do dramatičnih promena, na ovogodišnje izbore izašli u najvećem broju od 1994. i pride kaznili partije koje su proteklih godina vedrile i oblačile na evropskom nebu.
Posledično, ni Veber više ne može da računa na lak put do fotelje predsednika EK, posebno što mu za vrat dišu Dankinja Margareta Vestager (liberali), Holanđanin Frans Timermans (socijalisti) i Francuz Mišel Barnije koga protežira francuski predsednik Emanuel Makron. Vestagerova i Timermans sebe već vide na čelu EK i uveliko planiraju mogućnost novih koalicija, sa ili bez EPP. Tako je za Vebera u nedelju kasno uveče, čim su objavljeni izborni rezultati iz cele EU, usledilo gorko saznanje da mu izmiče predsedničko mesto u EK.
I baš tada je, u sitne sate pred ponoć, Margareta Vestager iznenadila evropsku javnost napomenom da je došlo vreme da EK vodi žena. To je bio trenutak kada je počeo rat za komesarska mesta (koja sa sobom nose lepu mesečnu rentu od oko 20.000 evra, plus još koja hiljada na ime putnih troškova i raznih dodataka), i za samo mesto šefa Evropske komisije.
Ukoliko bude izabrana, Margareta Vestager bi postala prva predsednica EK. Ne skriva da sebe smatra najkvalifikovanijom za taj posao: „Već pet godina rušim monopole.“ Njen glavni adut je minuli rad u ulozi dosadašnje komesarke za konkurenciju. Uverena je da je sada trenutak da liberali zahtevaju vodeće položaje, a uz to se zalaže i za veću zastupljenost žena u EK, kako bi ona bila „polno uravnoteženija“.
Timermans nije ustuknuo pred samokandidaturom Vestagerove, već je poziva na „napredno savezništvo“. I dok Veber i dalje ispaljuje floskule kako je za EU nužna „stabilnost“, dakle da narodnjaci (EPP) ostanu vodeća sila a da on preuzme EK, Timermans podseća na neumoljive brojke, koje kažu da socijalisti mogu da sklope koaliciju sa liberalima i zelenim, pa da narodnjaci izvise. Timermans nije štedeo ni Veberovu mantru o potrebi za „stabilnošću“ u EU, rečima da to znači da Veber želi da sve ostane tako kao što je bilo i dosad, što za socijaliste ne dolazi u obzir.
Manfred Veber je, međutim, uprkos „korpi“ koju mu smeštaju liberali, socijalisti i zeleni, i dalje čvrsto uveren da samo EPP može da obezbedi „stabilnu većinu“ unutar EP. Pride traži da se zarad „osiguranja stabilnosti ne odustaje od koncepta špicenkandidata“, a zalaže se i za veću ulogu Evropskog parlamenta u životu svih država članica, što je kurs koji neke članice EU nikako ne žele.
KOMPLIKOVANI MEHANIZAM IZBORA Ustoličenje novog prvog čoveka EK komplikuje i mehanizam njegovog izbora: kandidat koji bi da odmeni aktuelnog predsednika EK Žan-Kloda Junkera (čiji odlazak svi jedva čekaju, naročito zbog njegovih sve učestalijih „epizoda sa išijasom“, što je smokvin list za blamažu pošto „voli da pogleda u čašicu“) mora da dobije većinu glasova 28 članica EU, i većinu glasova u Evropskom parlamentu. Preciznije – da bi neki kandidat uspeo u tom pregnuću, mora da obezbedi većinu od 72 odsto glasova država članica koje predstavljaju 65 odsto stanovništva EU, a uz to i podršku većine u Evropskom parlamentu. Jasno je da opisanu „duplu većinu“ mogu da osvoje samo najjači kandidati.
Naruku brzom izboru ne idu ni politička nestabilnost u Velikoj Britaniji, Grčkoj, Španiji, Austriji, Finskoj i Češkoj…
Otuda nije neobično što je Xavijer Betel, predsednik luksemburške vlade, na pitanje Si-En-Bi-Sija hoće li po njegovim saznanjima EU uskoro obznaniti novog predsednika Evropske komisije, lakonski odgovorio da nema pojma. Postizborna prebrojavanja mrse konce i kancelarki Angeli Merkel koja je planirala da objavi ime budućeg šefa EK (Vebera) odmah posle formiranja Evropskog parlamenta. I danski premijer Mark Rute uzdao se da će dogovor o podeli funkcija unutar EK biti postignut do 20. juna, što je nemoguća misija. Ujedno je otvoren „lov“ i za druge visoke i unosne pozicije unutar EU – za predsednika Evropskog parlamenta, za vrh Evropskog saveta i Evropske centralne banke, kao i za visokog komesara za spoljnu politiku. Na njihov izbor imaju veliki uticaj nacionalne države članice EU, iako izabrani komesari potom rade u ime i u korist institucija EU kao celine, a ne u interesu matičnih država.
POLITIČKA PIJACA Nemačka prednjači u zalaganjima da Unija bude unifikovanija, a uz to se upinje da na ključne položaje instalira svoje ljude. Tako je unutar EU i zavladao germanizam „špicenkandidat“, koji označava praksu prema kojoj su izbori tek formalnost za osvajanje pozicija koje su unapred utanačene, i podeljene. Ovaj termin označava „nosioca liste“ pojedine političke grupacije u Evropskom parlamentu, političara koji je unapred viđen za neku od najviših funkcija u EU.
Koncept „špicenkandidata“ uveden je na mala vrata uoči prethodnih izbora za Evropski parlament 2014. godine, s obrazloženjem da treba „dati fizionomiju otuđenoj evropskoj politici i pojačati izlaznost birača na izbore“.
Obećanja da će to doprineti većoj demokratičnosti izbora, jer će biračima omogućiti da utiču na izbor kandidata za predsednika EK, izrodila su se u političku pijacu, gde se klika visokih partijskih dužnosnika unapred dogovara ko će uzeti koju funkciju posle izbora, čime sebi osigurava lak plen u deobi fotelja unutar evropskih institucija.
Evropska narodnjačka partija (EPP) 2014. godine je prema tom principu prva nominovala Junkera za vođu EK. Pošto se Junker u poslednjoj trećini mandata izjasnio da se više neće kandidovati, usledila je ljuta bitka za njegovog naslednika unutar EPP, u kojoj je lane pobedu izvojevao Bavarac Manfred Veber. O njemu se već tada govorilo kao o novom šefu EK, mnogo pre nego što su bili zakazani izbori za EP. U mnogim državama članicama smatraju takav način izbora za „anomaliju demokratije“, jer su birači favorizovanjem pojedinih političkih figura nauštrb drugih, koji su u partijskoj nomenklaturi deprivilegovani – zapravo izigrani. S druge strane, iako priznaje da „sistem špicenkandidata ima nedostatke koje treba otkloniti“, direktor za komunikacije u Evropskom parlamentu Žom Duš Žilo tvrdi da su ove godine izbori protekli transparentnije nego 2014, kada se prvi put pribeglo špicenkandidatima.
A da koncept špicenkandidata može i da se izjalovi, iskusio je ove godine upravo Manfred Veber. Bio je toliko uveren da su ovogodišnji izbori, bar što se njega tiče, završeni i pre nego što su formalno otvorena birališta, da je krajem aprila, u jeku izborne kampanje, odbio učešće u debati tokom koje su svoja gledišta suočili svi drugi vodeći kandidati (špicenkandidati) političkih stranaka za predsedavanje EK. Novinarima nije promaklo ni da je Veber, poput svojih kolega iz drugih stranaka, bio obavešten o datumu debate i to čak godinu dana unapred. Uprkos tome samo se on nije pojavio na sučeljavanju gledišta o budućnosti Evropske unije u Mastrihtu, gradu u kome su svojevremeno, potpisivanjem Mastrihtskog ugovora – udareni temelji Evropske unije. Nije tajna i da Veberu uspon na vrh EK minira i činjenica da je politički blok kome pripada (EPP) za evropskog komesara u prethodnom periodu lansirao alkoholičara, što je bilo mučno za mnoge šefove država članica EU, a očito i za birače.
Birači su na kraju kaznili EPP tako što su glas dali drugim strankama ili nisu izašli na birališta. EPP se teši da je ipak relativni pobednik ovogodišnjih izbora, iako je ta pobeda gorka, jer gubitak poslaničkih mesta označava kraj ere njene neprikosnovene vladavine u Evropskom parlamentu. Sada se čak i predsednik Evropskog saveta Donald Tusk osmelio da primeti kako je „zamisao o konceptu ’špicenkandidata’ kao demokratskijem – pogrešna“. Sličnog mnjenja je i slovenački premijer Marjan Šarec, koji je posle izbora za EP sve iznenadio izjavom da nije sklon ideji protežiranja špicenkandidata (Vebera). Iako se službena Ljubljana, poput Zagreba, obično povinuje prohtevima Berlina, čiju politiku vazda sledi, ovog puta je obrnula ćurak i usprotivila se. Razloge za to treba tražiti i u mlitavoj podršci kancelarke Merkel Ljubljani o pitanju hrvatskog ignorisanja arbitražne presude, zbog čega se Slovenija oseća izdanom. Zato sad solira protiv nemačkih interesa i okreće se drugom bloku u EU, kome pripada i francuski predsednik Emanuel Makron, koji bi da na vodeće pozicije u Uniji postavi svoje favorite.
TIM EVROPA A opet, Evropski savet nije ni u kakvoj pravnoj obavezi da izabere nekog određenog „špicenkandidata“.
Makron stoga već ističe da su bitni i drugi kvaliteti, kao što su iskustvo i tome slično. „Ne osećam se vezanim zbog nekog ’špicenkandidat sistema’“, odbrusio je francuski predsednik posle prošlonedeljnih izbora za EP. Uprkos tome EPP i dalje pokušava da progura Manfreda Vebera na vrh EK; on je u Evropskom parlamentu preko 10 godina i napredovanje na čelo EK mu se čini logičnim. U to ime tvrdi da je već obezbedio podršku 9 država članica, što ocenjuje kao „dobar start“. Planove mu mrsi grupacija S&D (napredno savezništvo socijalista i demokrata) koja na istom mestu vidi Fransa Timermansa, koji je u dosadašnjem sazivu bio potpredsednik EK, i s tog mesta se žestoko protivio Poljskoj, Mađarskoj i Rumuniji zbog kršenja načela pravne države. Što bi mu se sada moglo obiti o glavu u pogledu ambicija da postane novi Junker.
Tu je još nekolicina kandidata, ali većina njih nema velike šanse da bude izabrana. Pre svega špicenkandidatkinja evropske Levice Violeta Tomič, koja se obrukala na jednoj od predizbornih debata, što je imalo za posledicu da ne samo što nije izabrana u EP nego je i slovenačka Levica na evropskim izborima pretrpela gorak izborni poraz. Evropski konzervativci i reformisti podržavaju češkog parlamentarca Jana Zahradila, dok grupa EFA, koja uključuje razne regionalne partije, predlaže Oriola Žunkerasa, Katalonca koji se trenutno, zbog zalaganja za katalonsku nezavisnost od Španije, nalazi u zatvoru u Madridu…
Zanimljiv iskorak iz učmale evropske politike načinio je ALDE, savez evropskih liberala i demokrata, koji kandiduje svoj „tim Evropa“ od sedam članova. Među njima je i već pomenuta Margreta Vestager, koja se tokom prethodnog komesarskog mandata proslavila tako što je žestoko udarila na tehnološke gigante i monopoliste kao što su „Gugl“, „Epl“ i druge velike korporacije. Zato mnogi u njoj vide prvu ženu na čelu Evropske komisije.
Evropski parlament bi do 21. juna mogao da pronađe i nekog „kandidata iznenađenja“; tu je u prvi plan, zahvaljujući bregzitu, izbio Mišel Barnije, glavni pregovarač EU s Velikom Britanijom. Predsednik Francuske smatra da bi upravo Barnije mogao biti najbolji evropski komesar, ali za svaki slučaj javno podržava i Vestagerovu i Timermansa. Ali ne pominje Manfreda Vebera. EPP uzvraća da izbor Vestagerove ne dolazi u obzir i ne skriva očekivanje da će na kraju za predsednika EK biti ustoličen upravo Veber, bez obzira na to što je urušavanje „procesa špicenkandidata“ već uveliko na delu.
Nemački i francuski mediji pak pišu da je Veber već „marginalizovan“, a prognoziraju sličnu sudbinu i Fransu Timermansu koji će uskoro „ispasti iz igre“ s obzirom na to da se očekuje da ALDE postane „jezičak na vagi“ bez kojeg ni narodnjaci ni socijaldemokrate ne mogu da sastave većinu u Evropskom parlamentu.
U toj kombinaciji bi Vestagerova na kraju ipak mogla da figurira kao kandidat prihvatljiv za sve, uostalom, potiče iz najmanje članice (buduće) tročlane koalicije. Analitičari prognoziraju da će se konačna bitka za predsednika Evropske komisije voditi najverovatnije između Barnijea i Vestagerove, pri čemu bi Dankinja, baš zato što je žena (dosad su svi predsednici EK bili muškarci) imala izvesnu prednost u boju za podršku 28 država članica i Evropskog parlamenta. Takvoj postizbornoj kombinatorici nije protivna ni Francuska, čak i u slučaju da izgubi „njen“ Mišel Barnije, i to zato što Vestagerova, kako piše američki „Nju stejtsmen“, „za nijansu bolje govori francuski nego – Veber“…
