U senci zločina nacističke Nemačke, italijanska fašistička dvodecenijska epizoda je stavljena pod tepih ili skrajnuta. Bila je neka vrsta tabu teme o kojoj se nije pričalo, a definicija fašista se koristila samo kao instrument za diskvalifikaciju, bez detaljnijeg udubljivanja u motive nastanka i opstanka fašizma. Italijani su zaboravljanjem, minimiziranjem i prepravljanjem istorije sami sebe oslobodili odgovornosti za politički sistem koji je svuda gde je došao na vlast, u bilo kojoj formi, čak i posle Drugog svetskog rata, značio uvek isto: ukidanje sloboda, policijsku državu, uvođenje verbalnog i političkog delikta, kontrolu medija, zloupotrebu obrazovnog sistema i posebno dece i omladine u ideološke svrhe, uništavanje opozicije i slobodnomislećih ljudi, rasizam, ksenofobiju i dominaciju muškarca nad ženom.
Musolinijev lik na fasadi palate u Rimu uoči izbora 1934. godine
Italija je dala mnogo toga dobrog i lepog svetu, ali i dve pošasti sa kojima se čitava planeta rve već čitav vek: mafiju i fašizam. Za malo više od mesec dana se navršava stoleće od Marša na Rim kojim su fašisti osvojili vlast i posejali seme zla koje će svoje plodno tle naći u dobrom delu Evrope i Latinske Amerike. Deo Italijana i dalje veruje da su Benito Musolini i fašizam postali zlo tek 1938. godine sa usvajanjem rasnih zakona i sklapanjem pakta sa nacističkom Nemačkom.
Musolini je bio toliko zao i bezosećajan da je bez pardona zatvorio u psihijatrijsku bolnici sina Benita Albina rođenog u vanbračnoj zajednici sa Idom Dalser kao i samu Idu. Naravno, to je samo kap u moru zločina i smrti za koje je odgovoran fašistički lider, ali bolje od bilo čega drugog pokazuje njegovu beskrupuloznost i na šta je sve bio spreman da uradi da bi sačuvao vlast ili privid porodičnog i moralnog čoveka.
„Ako fašizam nije ništa drugo do banda kriminalaca, onda sam ja vođa te bande kriminalaca”, izjavio je Musolini u parlamentu posle ubistva levičarskog političara Đakoma Mateotija dajući najbolju definiciju fašizma i sebe samog. Naravno, Musolini se tada osećao toliko moćnim da je mogao da provocira istinom.
Suočavanje sa fašizmom
U senci zločina nacističke Nemačke i Adolfa Hitlera, italijanska fašistička dvodecenijska epizoda je stavljena pod tepih ili skrajnuta. Bila je neka vrsta tabu teme o kojoj se nije pričalo, a definicija fašista se koristila samo kao instrument za diskvalifikaciju, bez detaljnijeg udubljivanja u motive nastanka i opstanka fašizma.
Italijani su zaboravljanjem, minimiziranjem, prepravljanjem istorije sami sebe oslobodili odgovornosti za politički sistem koji je svuda gde je došao na vlast, u bilo kojoj formi, čak i posle Drugog svetskog rata, značio uvek isto: ukidanje sloboda, policijsku državu, uvođenje verbalnog i političkog delikta, kontrolu medija, zloupotrebu obrazovnog sistema i posebno dece i omladine u ideološke svrhe, uništavanje opozicije i slobodnomislećih ljudi, rasizam, ksenofobiju i dominaciju muškarca nad ženom.
Ćutanje i izbegavanje suočavanja sa fašizmom i figurom Benita Musolinija doprineli su da se u delu italijanskog društva, inače malo sklonog čitanju i produbljivanju znanja, kreira potpuno devijantna percepcija o Dučeu i njegovom režimu koja bi se mogla sažeti u sledećih par sudova: do 1938. godine Musolini je bio državnik koji je gotovo sve uradio kako treba, bio je diktator i koristio je čvrstu ruku protiv političkih protivnika, ali osim Mateotija nije nikoga ubio, u najgorem slučaju ih je slao u izgnanstvo na ostrva u Tirenskom moru gde su bili večni turisti; na drugoj strani izgradio je i sredio zemlju, isušio močvare, vozovi su konačno bili tačni, podignuti su novi gradovi i četvrti, Musolini je bio veliki ljubitelj umetnosti, provoda, žena, sa njim se živelo dobro… šteta što je sklopio savez sa Hitlerom i pod njegovim pritiskom usvojio rasne zakone i ušao u rat.
Ništa od prethodno navedenog nije tačno. Musolini i njegovi fašisti su došli na vlast upotrebom sile, odgovorni su za smrt nekoliko desetina hiljada ljudi pre nego što se Duče zagrlio sa Firerom, samo u koncentracionim logorima u Libiji je umrlo 40 hiljada osoba. Fašistički režim je koristio bojne otrove u Etiopiji, Musolinijeva avijacija je bombardovala gradove u Španskom građanskom ratu.
Nekoliko stotina radnika, socijalista i komunista su ubijeni u Torinu, Milano, Rimu. Đakomo Mateoti nije bio jedini poznati političar kojeg su Musolinijeve režimske bande ubile. Od njihovih pendreka i posledica prebijanja su izgubili život braća Rosi, Karlo i Nelo, Pjero Gobeti, Đovani Amendola, Đovani Minconi. Antonio Gramši je umro u fašističkom kazamatu u Rimu a iza rešetaka je završio čak i Alčide De Gasperi, dok je don Luiđi Sturco, osnivač Italijanske narodne partije, prebijen.
Musolinijeva Italija
Velika je laž i da su vozovi samo tokom fašizma stizali na vreme u Italiji. Kasnili su kao što kasne i danas, s tom razlikom što je Musolini 1926. godine zabranio da se o kašnjenjima izveštava u novinama i na radiju, pravdajući cenzuru odbranom časti otadžbine. Zato je stvoreno pogrešno uverenje da su vozovi počeli da stižu na vreme jer mediji nisu više izveštavali o nepoštovanju satnice.
Ne odgovaraju istini ni zasluge koje se pripisuju fašistima za isušivanje močvara i bonifikaciju terena i njihovo pretvaranje u građevinsko ili poljoprivredno zemljište. Svi ti projekti su bili planirani ili započeti pre marša na Rim u jesen 1922. godine.
Izgradnja novih varoši i kvartova nije imala svoj zamah samo u Italiji već u čitavoj Evropi između dva svetska rata. U Velikoj Britaniji i Francuskoj ili vajmarskoj Nemačkoj se više gradilo i modernizovala infrastruktura nego u fašističkoj Italiji.
Posebno je velika laž da je Hitler uvukao Musolinija u Drugi svetski rat. Istina je potpuno drugačija: italijanski diktatori je primorao Hitlera da ispravlja njegove nepromišljene i avanturističke poteze.
Musolinijev napad na Grčku je najbolji primer raskoraka između Italije koju je režim predstavljao građanima preko medija i realne Italije. Iskompleksirani Duče je teško podneo što ga Firer nije obavestio o svom napadu na Francusku, a još teže nemačku ekspresnu pobedu, pa je rešio da on sebi pripoji Grčku na čijem je čelu bio, takođe diktator, Joanis Metaksas kome su Musolini i njegovi fašisti bili uzor.
Italijanski vojnici, loše opremljeni, još gore obučeni i naoružani, bez snažne logističke podrške i lanca snabdevanja doživeli su težak poraz od grčke vojske, toliko veliki da je Hitler morao da spasava obraz svom savezniku. Kolateralnu štetu je platila Jugoslavija koja je okupirana kako bi Vermaht osigurao lanac snabdevanja trupa u Grčkoj.
Fašistička senka
Italijani i danas imaju problem što su njihove dede i pradede bili fašisti. Jedni negiraju, drugi falsifikuju sećanja, treći se hvataju na priču o dobroćudnim Italijanima (fašistima) i zloćudnim Nemcima (nacistima), četvrti minimiziraju uticaj i posledice koje je fašizam ostavio, peti preuveličavaju razmere antifašizma južno od Alpa. Nije Čerčil bio daleko od istine kada je Italijane nazvao bizarnim narodom: „Juče ih je bilo 45 miliona fašista, danas ih je 45 miliona antifašista a po popisu se ne bi reklo da Italija ima 90 miliona stanovnika”.
Republikanski identitet Italijana, posle Drugog svetskog rata, zasnivao se na pozitivnom narativu o slavnom antifašističkom otporu koji je u manjoj meri ukorenjen u realnosti a mnogo više na izgrađenom mitu i izmišljenim brojevima i događajima.
Velika zabluda je i da su svi Italijani ili dobar deo njih bili fašisti. U totalitarnom društvu, u kome nema elementarnih sloboda i gde je partijska knjižica ili podobnost preduslov za sve, nije moguće imati jasnu sliku podrške. Ipak, da su Italijani bili iskreni i odani fašisti, Musolini ne bi morao da ima na platnom spisku političku policiju i specijalne tribunale za verbalne i političke delikte.
Alibi straha od komunizma
Zašto je fašizam prosperirao i tako brzo postao državna ideologija u Italiji? Lenjinovim boljševicima je trebalo, od formiranja, malo manje od 15 godina da osvoje vlast, Hitlerovim nacionalsocijalistima malo više od desetleća, a Musoliniju i fašistima samo tri i po godine.
Brutalno nasilje, diskriminacija, potčinjavanje, supremacija su u korenu fašizma, od nastanka Borbenih unija (Fasci di combatimento) u martu 1919. godine. Međutim, nasilništvo malobrojnih delinkvenata, frustriranih i iskompleksiranih ljudi ne bi bilo dovoljno za osvajanje vlasti da nije bilo ravnodušnosti, nezainteresovanosti i konformizma većine, oportunističkog kalkulisanja liberala i katolika u strahu od komunizma, izgubljenosti socijalista, pohlepe i egoizma industrijalaca, paranoje kralja Vitorija Emanuela III, u večitom strahu da će ga neko zameniti njegovim bratom od strica, višim, manje ružnim, hrabrijim i slavom ovenčanim generalom Emanuelom Filibertom, vojvodom od Aoste.
Ne treba potceniti ni spoljne faktore. „Osakaćena pobeda” (La vittoria mutilata) kako je Gabrijele D'Anuncio definisao nepoštovanje Londonskog pakta koji je Italiji garantovao pripajanje Južnog Tirola, Venecije Đulije, Istre, Kvarnera i Dalmacije, u dobroj meri je doprinela širenju nacionalizma. Bauk boljševičke revolucije kružio je i u Italiji, zajedno sa strahom da bi latentni građanski rat koji je trajao između partijskih vojski, mogao da se pretvori u još krvaviji sukob, poput onih u Nemačkoj i Mađarskoj.
Veliki broj liberalnih, katoličkih ili umerenih političara je imao potpuno pogrešnu postavku da bi u osujećivanju komunističke pretnje fašističke bande mogle da bude korisne. Nije iznenađenje da su „Fasci italiani di combattimento” osnovani na trgu San Sepolkro u Milanu, u sali koju su im dali na korišćenje milanski industrijalci.
Na svom prvom nastupu na parlamentarnim izborima fašisti su osvojili 4.657 glasova, manje od statističke greške. Za njih nisu glasali čak ni članovi porodica. U parlament su ušli zahvaljujući liberalima koji su ih uvrstili na svoju listu na pritisak industrijalaca.
Međutim, politička nestabilnost, dezorijentisanost političkih, privrednih i vojnih elita, animozitet između lidera liberala, Đovanija Đolitija i Antonija Salandre, plašljivi i neodlučni pemijer Luiđi Fakta, još plašljiviji kralj Vitorio Emanuele III i general Armando Dijaz sa simpatijama prema fašistima, omogućili su da jedan od najvećih blefova u istoriji, Marš na Rim, postane fašistički trijumf.
Marš na Rim
Sam Musolini nije mnogo verovao u uspeh Marša na Rim. Posle održanog mitinga u Napulju 24. oktobra 1922, gde je pred šezdesetak hiljada okupljenih simpatizera rekao: „Naš program je jednostavan: želimo da vladamo Italijom”, za razliku od tridesetak hiljada svojih crnokošuljaša koji su sutradan krenuli na Rim, on je otputovao u Milano sa spremnim koferima da pobegne u Švajcarsku u slučaju da blef bude pročitan, a njegovi „kvadrumviri” bili ne bezbednoj distanci u Peruđi. Nije im bilo dovoljno ni što su njegovi dobili par dana ranije blagoslov od mame kraljice Margerite (supruge pokojnog kralja Umberta i majke Vitorija Emanuela III) da osvoje vlast.
Naime, stvarni broj fašista koji su „marširali” ka Rimu nije prelazio brojku od 30 hiljada, dok je samo u gradu Rimu bilo 28.400 dobro utreniranih i naoružanih vojnika. Međutim, kralj Vitorio Emanuele III nije potpisao dekret o proglašenju vanrednog stanja koji su potpisali svi ministri u vladi uključujući i premijera Faktu.
Kralj „sabljica”, kako su Vitorija Emanuela III zvali zbog njegove visine (morali su da iskuju malu sablju da se ne bi vukla po zemlji kada je opaše na zvaničnim ceremonijama), nije potpisao dekret koji je mogao da promeni istoriju jer mu je general Dijaz na konkretno pitanje da li vojska može da izađe na kraj sa fašistima uzvratio: „Naravno da može, ali ne bih je stavljao na tu probu”.
Kralj je poslušao Dijaza, nije stavio vojsku na probu, ali jeste monarhiju. Italijani neće zaboraviti ovaj kukavičluk Vitorija Emanuela godine kada kada na referendumu 2. juna 1946. budu glasali za republiku. Buduće generacije će morati da se suočavaju sa posledicama njegovog kukavičluka.
