Piše: Miroslav Stojanović
Kako se desilo da su nekad velike stranke, s levim ili desnim predznakom, a koje su se dugo smenjivale na vlasti ili to zajedno činile, postale „gluve i slepe“ za nove realnosti?
Ovo, očigledno, nije njihovo vreme. Našle su se, da „pozajmim“ sintagmu Dobrice Ćosića, u „tuđem veku“. Tradicionalne političke stranke, s levim ili desnim predznakom, a koje su, u minulom veku, smenjujući se, neprikosnoveno u Nemačkoj držale vlast, obrele su se najednom u bespuću. Bez kompasa i orijentira. Nespremne, ili nemoćne, da se prilagode novim okolnostima koje je nametnula, ili nameće, zahuktala globalizacija, s (revolucionarnim i prevratničkim) tehnološkim preokretima i drastičnim lomovima (robotizacija, digitalizacija), suludom trkom za profitom i neukrotivom (često monstruoznom) finansijskom (bankarskom) maštom. Maštom koja zna da (programirano) stvara permanentne dužničke krize i „novo roblje“, da izmišlja famozne bankarske „derivate“, barata nevidljivim (virtuelnim), nepostojećim novcem. I da, opet programirano, kao daljinskim upravljačem, (u)tera u bankrot ne samo pojedince i firme nego i čitave države.
JEDNI DRUMOM DRUGI ŠUMOM I dok je, po onoj narodnoj, život išao drumom, nekad moćne tradicionalne partije su okrenule šumom, previđajući, ili ignorišući realnost, potrebe, strepnje i strahove birača pred sve ozbiljnijim, i sumornijim izazovima. I račun je, neminovno, počeo da stiže na naplatu. Evropske tradicionalne partije, uz retke izuzetke, proživljavaju dramu, koja se u nekim slučajevima, dok srljaju nezaustavljivo iz (izbornog) poraza u poraz, pretvara u agoniju, s dobrim izgledima da potonu u beznačajnost ili čak nestanu s političke scene. Pogledajte šta se, na primer, dogodilo sa konzervativcima i socijalistima bivših (maleroznih) francuskih predsednika Nikole Sarkozija i Fransoa Olanda…
Reka birača kreće, ostavljajući tradicionalne, često okoštale i birokratizovane stranke, na sprudu, očigledno drugim tokom, rađajući nove političke fenomene, politički neprofilisane građanske pokrete. S manje ili više uspeha, oni niču širom Evrope, sa zajedničkim imeniteljem: najčešće su plod protesta, frustracije i ogorčenja izraženog prema tradicionalnim strankama, omraženom „starom kastom“. Da spomenem, u tom kontekstu, samo neke od njih: italijanski (masovan i bučan) pokret „Pet zvezdica“, španski levičarski protestni „Podemos“ („Možemo“) i grčku, takođe levičarsku „Sirizu“, s njenim harizmatičnim i maleroznim liderom Ciprasom.
Zašto maleroznim? Cipras je stekao ogroman politički kapital suprotstavljajući se srčano nemilosrdnom diktatu štednje od strane „trojke“, MMF, Evropske centralne banke i briselske administracije, braneći energično plate i penzije („Siriza“ je sa zanemarljivih 3,5 procenata stigla do impresivnih 35,5 odsto glasova i vlasti). Promenio je, međutim, radikalno i neočekivano 2015. kurs, očigledno ucenjen: postao je izvršilac rigoroznih naloga famozne „trojke“ i posle poraza na izborima za Evropski parlament bio prinuđen da ide na (po svemu sudeći gubitničke) prevremene izbore.
Jedan od takvih fenomena, francuski „En marche“ („U pokretu“) napravio je zaista političko čudo: lansirao je u maju 2017, na prepad, bez stranačke infrastrukture, u Jelisejsku palatu najmlađeg „stanara“ u njenoj istoriji Emanuela Makrona. Osvojivši 312 od 577 mesta u Nacionalnoj skupštini, Makron je silovito krenuo u (pre)ambiciozne poduhvate: da radikalno reformiše Francusku, posebno njeno tržište rada, kako bi je, napokon, učinio konkurentnom prema susedu na Rajni, Nemačkoj i još radikalnije (trenutno paralisanu i haotičnu) Evropsku uniju.
Njegov entuzijazam su, pre nego što je stigao da napravi prve konkretne korake u tom pravcu, ohladili, kad je reč o unutrašnjim reformama, „Žuti prsluci“ na pariskim ulicama, a kad se radilo o Makronovim evropskim ambicijama, „iscrtanim“ u čuvenom predsednikovom govoru na Sorboni, naglašeno uzdržana i skeptična Angela Merkel.
LIDERSKE SUREVNjIVOSTI Javno se baratalo sa činjenicom da su tu odbijajuću uzdržanost motivisali drukčiji nemački interesi, posebno kad se radilo o (radikalnom) preoblikovanju evrozone, a u potaji se, medijski, spekulisalo s neskrivenom liderskom surevnjivošću: kancelarka, navodno, nije baš bila raspoložena da neprikosnovenu poziciju (o)lako prepusti novoj francuskoj političkoj zvezdi.
S entuzijazmom s kojim je jurišao (uspešno) na predsednički tron, Makron je ušao, ovoga puta manje uspešno (preciznije: neuspešno), u prvi važan test sopstvene političke moći i realne snage pokreta koji ga je lansirao u orbitu. Kampanju za Evropski parlament dramatično je zaoštrio, kao pitanje biti ili ne biti, kao pitanje EU sudbine, i izgubio, istina „na poene“, tesno ali za toliko uloženu energiju gorko: Makronov pokret pobedila je naglašeno evroskeptična formacija Marin le Pen.
Najnoviji u nizu političkih pokreta je, za ovu priču, najinteresantniji: reč je o nemačkom levičarskom pokretu (s pokličem) „Ustajte“ čiji cilj je da podstakne, i obezbedi, premoć levih političkih snaga u Bundestagu, uprkos činjenici što se decenijski simbol levice, najstarija nemačka politička stranka, Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD), koju posleratne generacije najčešće i najviše poistovećuju s Vilijem Brantom, stropoštava u politički ambis: posle serije bolnih poraza na pokrajinskim izborima, debakla na izborima za Bundestag, socijaldemokrate su i na izborima za Evropski parlament doživele šokantni poraz. Taj poraz nije mogla da preživi Andrea Nales, prva žena u istoriji ove nekad tako uvažavane i uticajne stranke, koja je dala nekoliko kancelara (Vilija Branta, Helmuta Šmita i Gerharda Šredera) i koja poslednjih godina deli vlast, u okviru „velike koalicije“, sa konzervativcima Angele Merkel.
Pokret „Ustajte“ lansirao je bračni par Sara Vagenkneht i Oskar Lafonten. Uvereni su da, uprkos drami SPD, u Nemačkoj ima dovoljno (levih) snaga koje bi mogle da se okupe, i formiraju većinu, na platformi koja, između ostalog, insistira na sledećim principima: uvođenje (napuštenog) sistema socijalne zaštite, ograničavanju maksimalnih cena stanarina i stambenog prostora (koje su u gradovima eksplodirale), zabrani angažovanja nemačkih vojnika u ratovima u inostranstvu i obustavljanje „agresivne politike“ prema Rusiji.
STRANAČKI ANIMOZITETI Teoretski, i matematički, za stvaranje takve većine postojala je mogućnost i ranije, pod uslovom da se udruže socijaldemokrate (trenutno partneri vladajuće koalicije), opozicione stranke Zeleni i Levica. Do toga nikad, međutim, nije došlo: animoziteti između dve „crvene“ stranke, SPD i još „crvenije“ Levice predstavljali su nepremostivu prepreku. A u tome je posebnu ulogu igrao upravo „slučaj Lafonten“.
Radi se o, nesporno, politički najtalentovanijem među čuvenim Brantovim „političkim unucima“, jednom od „divova SPD“, kako ga je ovih dana označio „Dojče vele“: trinaest godina bio je (kao najmlađi) pokrajinski premijer (Sar), lider stranke, kandidat za kancelara na prvim izborima posle ujedinjenja (1990), lider stranke koji je okončao vladavinu „večitog kancelara“ (šesnaest godina), konzervativca Helmuta Kola.
Kancelarski tron prepustio je Gerhardu Šrederu, da bi, na opšte iznenađenje, nekoliko meseci potom, demonstrativno napustio sve funkcije: „superministra“ (finansija), predsednika partije i poslanika u Bundestagu. Nije se slagao s neoliberalnom politikom kancelara Šredera (od koje se stranka, gubitkom svog tradicionalnog biračkog izvorišta, radnika i siromašnijih slojeva, nikad nije oporavila) i posebno ratne politike tandema Šreder–Fišer. Lafonten se, naime, oštro protivio angažovanju Nemačke u agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Učestvovao je u demonstracijama protiv bombardovanja Srbije koje su organizovali predstavnici Saveza nemačkih sindikata.
SPEKULACIJE O LAFONTENU Lafonten je u maju 2005, posle (gotovo) četrdeset godina članstva, takođe demonstrativno napustio Socijaldemokratsku partiju. Priključio se nešto kasnije Izbornoj alternativi za socijalnu pravdu (njoj je bio potreban tako harizmatičan lider), nastalu, uglavnom, od razočaranih članova SPD i sindikalnih aktivista, a koja se 2007. stopila sa strankom Partije demokratskog socijalizma (PDS) u stranku Levice. Bio je njen lider i poslanik u Bundestagu do 2009, a od tada je šef poslaničkog kluba Lavice u pokrajinskom parlamentu (zavičajnog) Sara.
Njegova supruga Sara Vagenkneht (otac Iranac, majka Nemica) kopredsednik je Levice i šef poslaničkog kluba stranke u Bundestagu. Poslednjih dana dosta se spekuliše o mogućem „pomirenju“ Lafontena i njegove nekadašnje stranke SPD. Lafonten sam, bar tako tvrdi, ne pomišlja na povratak u stranku koju je nekada uspešno vodio. Stalo mu je, međutim, da se oko pokreta „Ustajte“ formira većina koja bi se angažovala za više socijalne pravde i jednakosti (dosad je na delu „većina u Bundestagu koja razara socijalnu državu“), miroljubivu spoljnu politiku (umesto njene militarizacije) ekologiju koja se ne bi ograničila na kozmetičke korekcije.
Lafontenova supruga je uverena da od projekta eventualnog spajanja SPD i Levice u ovom času nema ništa, sve dok se socijaldemokrate ne odreknu (famozne) Šrederove Agende 2010, radikalne reforme tržišta rada, koja je najteže pogodila tradicionalne birače i pristalice ove stranke.
TRAGANjE ZA NEPOTROŠENIM LICIMA U grozničavom traganju za mogućim izlaskom iz duboke krize koja potresa Socijaldemokratsku partiju, čije su se „političe akcije“ trenutno sunovratile u opticaju su razni scenariji, kadrovski i programski, nijedan bez rizika.
Kad je reč o kadrovima, Socijaldemokratska partija je dobar primer teze da se po učestalim smenama lidera može zaključiti da u stranci nešto ne valja, a na kormilu nekad velike stranke posle (takođe velikog) Vilija Branta (vodio je SPD četvrt veka) gotovo niko nije isterao makar jedan četvorogodišnji mandat. U traganju za novim, nepotrošenim „licima“, licitiranja se sve učestalije zaustavljaju na (pre)mladom (dvadeset devet godina) za takvu funkciju Kevinu Kinertu, provokativnom šefu stranačkog podmlatka (Jusosi).
„Špigl“ mu je u broju od 8. juna posvetio glavnu priču i – naslovnu stranicu. Uz opasku da baratanje s njegovim imenom, kao mogućim, novim šefom partije, „govori o dramatici situacije“ u kojoj se ona nalazi i u kojoj je, eto, moguće i ono što je, koliko juče, bilo nezamislivo. A drama ove partije postaje, neizostavno, i drama sadašnje koalicione vlade: od sudbine SPD zavisi i kancelarska sudbina Angele Merkel.
PUT IZ BESPUĆA U traženju puta iz bespuća, sve su glasniji zahtevi da SPD napravi zaokret ulevo i okrene se tradicionalnoj biračkoj „klijenteli“, ali, bar zasada, nema oko toga pune saglasnosti. Kao ni oko ideje da nemačke socijaldemokrate slede primer danskih kolega (jedan od retkih ohrabrujućih primera na apatičnoj evropskoj levici!). I taj recept je, međutim, skopčan s velikim rizicima.
Naime, liderki danske Socijaldemokratske partije Mete Frederiksen (rođena 1977), pošlo je za rukom nemoguće – da pomiri političke polove, krajnje levo i krajnje desno. U ekonomiji je, tokom izborne kampanje, nastupala kao izvorni levičar, u imigrantskoj politici rigoroznija i desnija od desnih. Nemačke socijaldemokrate nisu, u tome, spremne da odu tako (pre)daleko.
I dok rastu pritisci da SPD (s)krene ulevo, rastu pritisci i u Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU), koja takođe srlja iz izbornog poraza u poraz, da (s)krene udesno: kritičari Angele Merkel, a sve su glasniji, tvrde da je konzervativna stranka pod njenim (pre)dugim vođstvom izgubila svoj izvorni profil i otišla previše ulevo. I da je na jesen čekaju teški dani i iskušenja, s izborima u tri istočne pokrajine, Brandenburg, Tiringija i Saksonija. Tamo bi ultrakonzervativna Alternativa za Nemačku lako (posebno u ove dve poslednje) mogla da trijumfuje…
