“Živimo u čudnim vremenima. Ono što je daleko svakog dana se čini još daljim. A ono što nam je blisko, sve nam je bliskije i bliskije. U haosu ovog iskrivljenog ogledala pandemije i apsurda, ko smo mi ako ne stremimo ka vrednostima”, započela je, pa nastavila:
“Najdubljim,onim što vuku iz naših korena i tiho nas, šapatom, podsećaju ko smo. Tako i danu maternjeg jezika dugujemo, ako ništa, barem zahvalnost. Što nas opominje da ne zaboravimo. Korene. Majke. Bake. Nas same. Međutim, ne mogu a da se ne pitam, da li je maternji jezik onaj kojem nas uče naše majke, ili je to pak onaj koji učimo svoju decu”, upitala je Balašević.
Napomenula je njena majka, “nažalost, nije imala” maternji jezik.
“Odrastajući u nekim drugim vremenima, zauvek je ostala bez tog izvornog, koji piše naše prve priče. Ili ga je možda i imala, samo mu ne znamo ime? Bilo kako bilo, sreća je da planete imaju svoj jezik. I da se razumeju. One su pak tajno i nepogrešivo povezane, svetovi za sebe.Različite, a iste”, rekla je ona.
Rekla je da joj je pripala čast i odgovornost, da povodom obeležavanja 20. međunarodnog praznika maternjeg jezika kaže nekoliko reči.
“Onih iz najdaljih kutaka duše, kako već biva kada iz vas progovara dete ratnog siročeta, koje je odraslo baš ovde, u Kovačici. Šapnuli su mi sa moje Planete, da vam prenesem da ne zaboravljate. Već da se sećate”, zaključila je Balašević u svojoj objavi.
