Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Problematično balkansko čedo

Piše: Miroslav Stojanović

Grozničavo nastojanje da se dovrši nedovršeni kosovski posao: Glavni akteri nasilnog otimanja srpske pokrajine i pokrovitelji njene državne nezavisnosti, Vašington i Berlin, našli su se u raskoraku, cilj je bio i ostao isti, ali ne i interesi – Nemačka ništa ne menja, a Sjedinjene Američke Države, konstatuje njihov diplomata, nisu ono što su bile 1998, 1999. 2000. godine

U svom planetarnom blickrigu, kakav nisu mogle da izvedu ni najmoćnije vojske sveta, virus korona se, na prepad, silovito umešao (i) u visoku međunarodnu politiku: potisnuo je u drugi plan sve ostale teme, uključujući i onu s migrantima. Naterao je, uz to, državnike da se, u međusobnim i urgentnim razgovorima, odreknu tradicionalnih, direktnih susreta i čvrstih (ceremonijalnih) rukovanja pred kamerama (u strahu su velike oči) i posegnu za digitalnim (video) komunikacijama. Inicijator uvođenja nove (iznuđene) prakse bila je, očigledno, iako je sve činjeno (i učinjeno) uz saglasnost njenih sagovornika, nemačka kancelarka, „opomenuta“ na oprez, i pre korone, onim (misterioznim) drhtavicama dok se, tokom zvaničnih susreta, sviraju himne.

Surevnjivi roditelji

Otkazala je (otkazani su) u nekoliko dana čitav niz susreta: najpre s luksemburškim premijerom i potom (minuli ponedeljak, pa još jedno pomeranje za utorak u podne) s predsednikom Srbije u Berlinu, te planirani „izlet“ na Bosfor, gde je, u društvu s francuskim predsednikom, trebalo da se sastane (17. marta) s turskim šefom države.
Za nas je, dakako, posebno važan, i intrigantan, bio i ostao dijalog predsednika Srbije i nemačke kancelarke, iako nas se, tematski, veoma ticao i onaj, migrantski, sa Erdoganom: kosovski problem se nesustalo vraća, kao „problematično balkansko čedo“ („Špigl“) svom „roditeljstvu“, ali je sve više, i sve uočljivije, u procepu između dva surevnjiva roditelja, Berlina i Vašingtona. Iako su im pobude, startne pozicije i konačan cilj bili i ostali isti – nasilno i protivpravno stvaranje albanske države na srpskom tlu (u čemu su, ipak, presudnu ulogu imale Sjedinjene Američke Države, bez njih se ovo ne bi moglo realizovati) i grozničavo insistiranje (još uvek, i do daljeg, uzaludno) na njenom međunarodnom, i suštinskom, priznanju – interesi dve ključne (i surevnjive) države u ovom nepočinstvu bivali su često različiti.
Dugačak staž Nemačka je u podršci kosovskom separatizmu imala „duži staž“. Činila je to obazrivo i u potaji, u vreme kada se, zvanično i glasno, izjašnjavala za netaknuti suverenitet i integritet najpre Jugoslavije, a potom, jedno vreme, i Srbije. Na njenom tlu je i u onim davnim vremenima, uz prećutni blagoslov, funkcionisala „kosovska vlada u egzilu“ Bujara Bukošija, a koja je javno sakupljala „ratni porez“ i formirala prve ćelije buduće „oslobodilačke armije“ (najpre FARK – Oružane snage republike Kosovo).
Vašington je krenuo tim putem nešto kasnije, ali silovitije. Za kratko vreme došlo je do prebacivanja OVK sa liste terorističkih organizacija u privilegovane „oslobodioce“: čuvena fotografija Ričarda Holbruka u čarapama, na ćilimu s naoružanim bradatim „prijateljima“ iz avgusta 1998. Od tog trenutka Sjedinjene Američke Države su „diktirale tempo“.

Radikalan zaokret

Na putu ka zvaničnom priznanju Kosova kao „nezavisne i suverene države“ Amerikanci su „za grudi“ bili brži od Nemaca. Priznanje iz Vašingtona usledilo je dan po jednostranom proglašenju nezavisnosti u Prištini, dok je Bon to učinio s dva dana „zakašnjenja“. Ta makar mala psihološka pauza bila je uslovljena, po svemu sudeći, fatalnim posledicama koje je ostavila nemačka ishitrenost u priznavanju hrvatskog i slovenačkog secesionizma i razbijanja (velike) Jugoslavije. „Prvenstvo“ je ovoga puta prepušteno drugima: Kosovo su u istom danu kad i Sjedinjene Američke Države priznali Velika Britanija, Francuska, Turska, Albanija i Avganistan.
Ako nisu bili tako robusni kao Amerikanci, kad je reč o političkom kosovskom projektu, Nemci su pokazali veću istrajnost u njegovoj realizaciji. I nepopustljivost. Sintagma „Kosovo“ predstavljala je, i predstavlja, najradikalniji zaokret u nemačkoj unutrašnjoj i spoljnoj politici: Nemačka je pod firmom spasavanja Albanaca od „humanitarne katastrofe“ prvi put posle Drugog svetskog rata, dakle posle Hitlera, stala pod ratni (američki) barjak i aktivno učestvovala u jednoj agresiji, bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije.

Pacifisti kao ratnici

I da paradoks bude veći, učinila je to vlada levičara, do tog časa zakletih pacifista, socijaldemokrata i zelenih, koje su predvodili socijaldemokrata Gerhard Šreder, kancelar, i Joška Fišer, vicekancelar i šef diplomatije. Lideri koji su u izborne arene ulazili pod sloganom „nikad više rata“, što je trebalo da znači, s obzirom na stravična iskustva iz nacističkih vremena, da Nemačka nikad više neće ući u agresivni rat. Pogotovu ne tamo gde su, kao na Balkanu, po rečima njenog dugogodišnjeg kancelara Helmuta Kola, još sveži nacistički krvavi tragovi. Iako su s odlukom da zemlju uvedu u ratnu avanturu prvi put posle Hitlera prošli relativno lako u Bundestagu, gde je vladajuća crveno-zelena koalicija raspolagala većinom, i Šreder i Fišer su imali velikih problema da ubede prvake sopstvenih stranaka na partijskim konferencijama koje su prethodile toj odluci. Za njih dvojicu je to bilo pitanje opstanka na vlasti koju su bili tek preuzeli. I, po Šrederu, ispunjenje, navodno, obaveze njegovog prethodnika Helmuta Kola prema Bilu Klintonu i Amerikancima.

„Krvavi“ Fišer i „štampane bombe“

Svet je obišla fotografija „krvavog“ lidera zelenih – jedan od gnevnih delegata pogodio ga je u glavu plastičnom kesom punom crvene boje. Jaka pacifistička struja u ovoj stranci, koja se „kalila“ u masovnim demonstracijama protiv američke agresije u Vijetnamu – na ulice nemačkih gradova u okviru snažnog mirovnog pokreta izlazile su stotine hiljada ljudi – grčevito je pokušavala da spreči srljanje u ratnu avanturu.
U protestima protiv rata u Vijetnamu, aktivno je (i borbeno) učestvovao i sam Fišer. Ovoga puta je prvi nemački ministar u džinsu i patikama kliktao da se parola „nikad više rata“ mora dopuniti parolom „nikad više Aušvica“: (i) nemačka javnost je zasipana paklenim propagandnim izmišljotinama o koncentracionim logorima za kosovske Albance. U tome su srčano učestvovali uticajni nemački mediji, bez izuzetka.
Kada ih je, povodom 20. godišnjice agresije na Jugoslaviju, „prekopavajući arhivu nemačke štampe od proleća 1999. do prvih bombi“, na to podsetio novinar „Dojče velea“ (našeg porekla), proključali su gnev i bes, o čemu je „Pečat“ pisao. Redakcija „Dojče velea“ se odlučila na potez kakav se ne pamti: u „javnom izvinjenju“ krenula je da demantuje, i pouči, svog novinara „profesionalizmu“, krećući od naslova teksta „Kako su štampane bombe“, uz konstataciju da je „naslov tendenciozan“ i da je trebalo da glasi, benigno, „pregled štampe“, komentarišući, u tom smislu, pasus po pasus ove novinske analize. Gnev je izazvalo, inače, već samo podsećanje na početku teksta, da su ratoborni komentatori ispratili prvi odlazak „Nemaca u rat posle Hitlera“, u bombardovanje Jugoslavije.

Preispitivanje NATO agresije

Bilo je i u još nekim nemačkim medijima, povodom 20. godišnjice od bombardovanja Jugoslavije, ozbiljnog preispitivanja odluke o ulasku Nemačke u „prvi rat posle Hitlera“. Seriozni minhenski dnevnik „Zidojče cajtung“ je tako podsetio da je i posle dve decenije veoma „sporno (tadašnje) NATO delovanje“: u proceni toga „sučeljavaju se pravo, politika i moral“. Pravna situacija za ovaj dnevnik potpuno je jasna: NATO je kršio i prekršio međunarodno pravo i sopstveni statut – nije bila napadnuta nijedna članica vojne alijanse. To je, uostalom, zakasnelo priznao i Šreder. Sporan je i politički aspekt: došlo je do zaoštravanja u međunarodnim odnosima. A sporno je i pozivanje na moralnost: međunarodno pravo ne poznaje, i ne priznaje, humanitarne intervencije. Donekle „olakšavajuće okolnosti“ za sporno delovanje minhenski dnevnik, međutim, vidi u atmosferi koja je nastala posle „etničkog čišćenja u Krajini, opsade Sarajeva i masakra u Srebrenici“: pasivno i dalje posmatrati ili intervenisati. Intervencija je za NATO planere shvaćena kao „manje zlo“, ali ne i za njene žrtve…

Mirovna inicijativa

Usred agresije nemačka vlada se našla u nevoljama. Borila se za sopstveni opstanak. U zemlji je ključalo. NATO se suočio s neočekivano jakim srpskim otporom. Iako razarajuća, bombardovanja nisu postigla cilj. Neki zapadni lideri (najpre i najviše tadašnji britanski ratoborni premijer Toni Bler) i generali insistirali su na kopnenoj intervenciji, u šta, navodno, Šrederova vlada nije bila spremna da se upusti.
U aprilu je, zbog toga, pokrenuta nemačka mirovna inicijativa („Fišerov plan“) koja je predviđala povlačenje svih srpskih vojnih i policijskih snaga s Kosova i Metohije, stacioniranje civilnih i vojnih međunarodnih snaga, uspostavljanje prelazne vlasti, povratak raseljenih i prognanih, početak političkog procesa koji bi vodio ka uspostavljanju suštinske samouprave na Kosovu uz uvažavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Savezne Republike Jugoslavije, demilitarizaciju OVK, stabilizaciju i obnovu Kosova.

Nemci diktiraju tempo

Nemački zvaničnici su se hvalili da je „Fišerov plan“ poslužio kao osnova za okončanje rata i, uz „sadejstvo s Rusijom“, usvajanje Rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti. Od tog časa Nemačka je, koristeći razne forme, od kontakt grupe, preko Pakta za stabilnost južne Evrope, do Martija Ahtisarija (Finac je navodno bio Šrederov izbor), „diktirala tempo“, imala je svoj (vojni) sektor, više generala i diplomata na čelnim funkcijama, ubrzavajući proces ka „nezavisnosti“ otete pokrajine, okrećući famozni proces „standardi pre statusa“ naglavačke. Ahtisarijev plan, pisan dobrim delom nemačkom rukom, propao je 2007. u Savetu bezbednosti. Ruski veto.
Zapad nije odustao. Ozvaničeno je ono „problematično balkansko čedo“, i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 2006, ali se ispostavilo da je to bio račun bez krčmara. Pokazalo se da, i pored srčanog ortačkog američko-nemačkog angažmana i uprkos tolikom upinjanju i pritiscima na Srbiju, posao nije dovršen.

Prištinske „usijane glave“

A onda je došao Tramp i nastale su nevolje i u Berlinu i u Prištini. Nemci su nastavili tvrdokorno i bezuslovno svojim putem. Granice dve suverene države, Srbije i Kosova, fiksirane su. Državna funkcionalnost Kosova ne sme biti narušena, odbrusio je emisar Angele Merkel, poslanik Bundestaga Peter Bajer. Njegov kolega, socijaldemokrata Josip Juratović (poreklom Hrvat) upozorava: ne dirajte granice, krenuće lavina, nastaće četrdeset novih država, haos i novi sukobi. Poslanica Levice Sevim Dagdelen (kurdskog porekla) kontrira: Pandorinu kutiju na Balkanu otvorili su Kol i Genšer a nemačka kancelarka je poslednja osoba koja bi trebalo da govori o granicama.
Berlin i Vašington su se našli u raskoraku. Novo prištinsko rukovodstvo s Kurtijem u ozbiljnom procepu. Bivši američki diplomata Džejms Huper opominje i konstatuje: Sjedinjene Američke Države nisu ono što su bile 1998, 1999 i 2000, to treba da shvate „usijane glave“ s „nacionalističkom agendom“, koje su od SAD „stvorile neprijatelja“, gubeći „provincijskim načinom razmišljanja stratešku vrednost“.
Šta to pomeranje „strateškog težišta“ može uopšte doneti Srbiji? Jedno je sigurno i izvesno: nastavlja se neizvesnost oko konačnog ishoda trenutnog rivalstva između Vašingtona i Berlina koje korona dodatno dramatizuje…

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Danas objavljeno

Bog, Rusi i Putin

Z.K

Rusija će preuzeti evropsku baklju

Z.K

Nešto drugačije sa Milošem Šolajom

M.

Ostavite komentar