Turski predsednik Erdogan predložio je da se promeni status Aja Sofije, tako što bi od muzeja postala džamija, a kako bi posetioci imali besplatan ulaz. Ovo bi bilo moguće posle gradskih izbora koji se održavaju u subotu, 31. marta
Status Svete Sofije možda će biti promenjen posle gradskih izbora, kako bi turisti iz celog sveta mogli da je besplatno posećuju kao Plavu džamiju koja se nalazi u susedstvu“, rekao je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan u intervju televiziji TGRT. Trenutno ulaz u Svetu Sofiju košta 60 turskih lira (10 dolara).
Ovakva razmišljanja turskog predsednika ne čuju se prvi put. Pre ovog pominjanja Aja Sofije učinio je to početkom juna 2016. godine, kada je nemački parlament (Bundestag) priznao genocid nad Jermenima u Osmanskoj imperiji. Međutim, aktuelni predlog je posledica priznanja od strane SAD Golanske visoravni kao teritorije Izraela. Kada ovome dodamo da u poslednje vreme zapadni mediji sve češće Istanbul nazivaju Konstantinopolj, onda vidimo da Aja Sofija postaje sredstvo geopolitike. Status Aja Sofije je povezan, pre svega, sa postupkom konstantinopoljskog patrijarha Vartolomeja da dodeli tomos o autokefalnosti tzv. Pravoslavnoj crkvi Ukrajine i postavi svoje predstavnike u Kijevu. Erdogan je, koji je eventualno i imao u planu da upotrebi (pod određenim uslovima) tzv. crkvenu kartu, kako u odnosima s Ukrajinom, tako i s Rusijom, zakasnio. Fanar je izašao ispod kontrole Ankare i potčinio se u potpunosti Amerikancima.
GEOPOLITIČKA PORUKA Stručnjaci za Tursku ukazuju da izjava Erdogana o Aja Sofiji definitivno ima geopolitičku pozadinu, a koja se tiče i Rusije. Izjavom o promeni statusa Aja Sofije u džamiju turski predsednik je poručio patrijarhu Vartolomeju „da ga u Svetu Sofiju neće pustiti“, jer predstavlja pretnju za tursku državu, koja ima strateške i ekonomske odnose s Rusijom. Pored toga, Vartolomej svojom politikom „jednostavno diskredituje ideju ostanka Vaseljenske patrijaršije u Turskoj“, navodi predsednik asocijacije pravoslavnih eksperata Rusije Kiril Frolov.
Poznati nemački sociolog religije (ne baš prijateljski raspoložen prema pravoslavlju) Tomas Bremer ocenjuje da se „u pravoslavnom svetu promenio odnos snaga“. Prvo, događa se raskol svetskog pravoslavlja. Drugo, događa se raskol pravoslavlja u Ukrajini i, treće, sužava se mogućnost Ruskoj pravoslavnoj crkvi da utiče na događaje, posebno na politiku Fanara. Na kraju, u Konstantinopolju se pojavljuje „snaga“ na koju će se orijentisati svi raskolnici, tj. obrazovaće se dva pravoslavna bloka. Ovo, nažalost, dopire tek do eksperata za pravoslavlje, dok ostatak pravoslavnih ne shvata da se uspostavila nova geografija kanonske teritorije Konstantinopolja sa centrom u Turskoj, ali s glavnom snagom izvan nje.
O ovome se razgovara još i povodom predstojećeg izbora novog patrijarha Konstantinopoljskog patrijarhata Jermenske apostolske crkve pod čijom jurisdikcijom se nalaze sve parohije u Turskoj i na ostrvu Krit. Međutim, mnoga pitanja su isključivo u kompetenciji Ečmiadzina. Ovo je za Ankaru očigledno važan faktor, koji bi rado eliminisala, ali ne zna kako.
Podsetimo, prvih dana decembra 2017. prilikom posete turskog predsednika Grčkoj, Erdogan je „neočekivano“ izjavio „da je došlo vreme da se ponovo razmotri Lozanski ugovor iz 1923. godine“ koji je definisao savremene granice Turske, nastale na ruinama Osmanske imperije. Mnogi su tada ovu izjavu protumačili u kontekstu teritorijalnih sporova dve države u Egejskom moru. Međutim, malo ko je obratio pažnju da pomenuti ugovor definiše i status Konstantinopoljskog patrijarhata. Upravo tih godina (1918–1923) u konstantinopljskom episkopatu se dogodio raskol. Deo episkopata se orijentisao na Grčku, zbog čega su Turci postavili pitanje proterivanja patrijaršije iz države. U tom kontekstu istoričari često citiraju intervju tadašnjeg (za pravoslavlje krajnje problematičnog patrijarha Melentija) iz oktobra 1922. dat italijanskom listu „Orijente moderno“: „Ako patrijaršija ne može slobodno da radi u Turskoj, onda je moramo preseliti na Svetu Goru.“ Istog meseca episkopi su dva puta razmatrali mogućnost preseljenja van granica Turske, pri čemu je i turska delegacija 4. januara 1923. zvanično zatražila od članova Lozanske međunarodne konferencije da premeste Konstantinopljski patrijarhat na Svetu Goru zbog „neprijateljskog odnosa prema turskoj vladi“.
Italijani su tada bili spremni da nastupe protiv predstavnika Velike Britanije, Francuske i SAD, odnosno da podrže preseljavanje Konstantinopoljske patrijaršije na Svetu Goru. Ipak, usvojen je predlog Pariza da patrijaršija ostane u Istanbulu. Istina, posle toga Ankara je proterala decembra 1924. izabranog patrijarha Konstantina VI, koji iako je bio građanin Turske, nije živeo u Istanbulu, što je Lozanski ugovor tražio od pretendenta na mesto patrijarha. Sve se završilo time što je Ataturku pošlo za rukom da smeni Konstantina VI sa mesta patrijarha, što znači da ovde postoji „istorijski presedan“ koji se može ponoviti i u slučaju s Vartolomejem. Međutim, ako bi Erdogan delovao uz pomoć starih recepata, to bi značilo i veliku opasnost za turskog predsednika, s obzirom na to da se patrijarh Vartolomej nalazi pod svojevrsnom zaštitom NATO-a i SAD.
UČESNIK U PUČU? Da podsetimo da su turski mediji posle neuspelog puča u Turskoj 2016. godine ukazivali na dokaze o „učešću Vartolomeja u zaveri protiv legitimne vlade u kojoj je učestvovao zajedno sa Gulenom i CIA“. Istovremeno, turski predsednik Erdogan i sam je povremeno pretio da će predati dokumenta medijima „o necrkvenim vezama Vartolomeja s Vašingtonom“, zbog čega, između ostalog, Vartolomej želi da ode iz Turske.
U trenutku kada je turska vlada planirala da preduzme mere protiv Vartolomeja, navodi turski list „Aksam“, umešale su se SAD koje su pokrenule „ukrajinsku crkvenu operaciju“, te je svetska pažnja usmerena na patrijarha, što je značilo i nepovoljan momenat za delovanje protiv njega.
Jedna od opcija „kažnjavanja Vartolomeja“ koju pominju turski mediji je slična onoj iz 1960, kada je turska vlada zapretila patrijarhu Atinagori progonom iz države. Protiv te ideje bio je Vašington, jer bi tako nešto „pomoglo Sovjetskom Savezu da podigne Rusku pravoslavnu crkvu do nivoa svetskog lidera u pravoslavnom svetu“. Sada SSSR-a nema, a u Moskvi, posle svega, malo ko brine o Vartolomeju. Drugim rečima, turskim vlastima ne odgovara povećanje uticaja Fanara jer preti „pojavom nezavisne duhovne vlasti na teritoriji Turske“, svojevrsne „religiozne države unutar Turske“, što se smatra predznakom raspada države.
Pominjanje „promene statusa Svete Sofije“, dakle, ukazuje da će pod određenim uslovima Erdogan doneti odluku o pitanju Vartolomeja. Istina, patrijarhu će biti teško da „zauzme Svetu Goru“, jer ga tamo ne žele („u administrativnom smislu ne potčinjavamo se Konstantinopljskom patrijarhatu, koji ne daje našeg arhijereja atonske autonomije već predstavlja samo duhovnog oca“, poručuju monasi).
Tu je i sledeća tajna, gde će se ustoličiti patrijarh Vartolomej? Verovatno u Kijevu, što bi bilo guranje prsta i u drugo oko Ruske pravoslavne crkve, što Vašington i očekuje.
Ovako nešto je nagovešteno 12. 10. 2018. na portalu sobytiyavmire.com, a povodom dodele tomosa tzv. Pravoslavnoj crkvi Ukrajine o autokefalnosti. Naime, portal ističe „da je patrijarhu Vartolomeju posle učešća u puču 2016. postalo neugodno u Turskoj i da je to i stvarni razlog zašto je dodelio tomos o autokefalnosti tzv. Pravoslavnoj crkvi Ukrajine“. Naravno, nije tajna da se Konstantinopoljska patrijaršija odavno žali da joj je teško da radi na teritoriji Turske, gde je očigledno vlasti ne žele.
Pošto ga ne žele na Svetoj Gori, Vartolomej se opredelio za Kijev. Međutim, iz ovog grada ne stiže poziv. Zbog toga je Vartolomej našao rešenje – otvaranje podvorja u Kijevu, dok je tomos tzv. Pravoslavnoj crkvi Ukrajine tako konstruisan da se nova „crkva“ zapravo potčinjava njemu. Upravo ovaj detalj je razočarao ukrajinske raskolnike, jer su ocenili, kako prenosi portal ahilla.ru „da ukrajinska autokefalnost nije ta koju su očekivali“. Patrijarh Vartolomej je već bezbroj puta poručio raskolniku Filaretu da posle donošenja tomosa „on predstavlja samo jednog od mitropolita potčinjenih Konstantinopoljskom patrijarhatu“. Postoji, naravno, i interes patrijarhovih zaštitnika da Konstantinopljska patrijaršija nastavi s podrivanjem ruskog pravoslavlja, a za tako nešto je idealno mesto Kijev, tj. preseljenje patrijaršije iz Turske u Ukrajinu.
Pominjanje Svete Sofije od strane turskog predsednika Erdogana, drugim rečima, svedoči o tome da „ukrajinsko crkveno pitanje“ nije okončano dodelom tomosa tzv. Pravoslavnoj crkvi Ukrajine od strane Fanara, kako za Tursku, tako ni za sile koje stoje iza Vartolomeja, ma kako se one zvale.
