Kada je vratio s posla, kod kuće nije zatekao ni ženu, ni decu. Potražio ih je u komšiluku, ali bezuspešno. Onda mu je komšija rekao da su mu u kući bili hitna pomoć i policija. Tako je i saznao – odveli su ih.
Đorđe je odmah otišao u policiju, odakle su ga uputili u Centar za socijalni rad. Međutim, Centar je bio zatvoren. Bio je primoran da sačeka do sutra.
Početak hoda po mukama
Kada su se vrata Centra otvorila, rečeno mu je da mu je žena na psihijatriji, a deca u hraniteljskoj porodici. Šokiran i uznemiren, želeo je da vidi svoju decu, ali to mu nije bilo dozvoljeno. Kako kaže, rekli su mu da se prvo pobrine za suprugu, pa će mu vratiti decu.
“Tri dana sam čekao da ispune ta obećanja. Svaki dan sam odlazio u Centar. Kada sam četvrtog dana tražio svoju decu, tadašnji direktor mi je rekao da ih neću dobiti nazad dok je on živ. Započeo sam štrajk glađu u Centru, četiri dana sam bio bez vode i hleba. Poslednjeg dana, po direktorovom naređenju, obezbeđenje me je izbacilo”, svedoči Joksimović.
Đorđe je bio očajan. Vođen isključivo urođenim očinskim instinktom, uzeo je ranac, flašu vode, obuo “starke” i pošao peške – za Beograd.
Nada umire poslednja
Naoružan nadom da će mu neko tamo pomoći, krenuo je starim putem za Beograd, preko Topole, do Mladenovca. Tamo se kretao pored auto-puta, zbog čega ga je zaustavila policija i rekla mu da mora da nastavi drugim putem. Vratio se nazad, i uputio ka Avali.
“Krvario sam. Došli su policija i hitna pomoć. Tražio sam samo zavoj, ali mi ga nisu dali. Rekli su mi da nisam sa te teritorije i da nemaju obavezu prema meni. Onda je naišao čovek sa francuskim registracijama, žuta tablica, “audi”, pamtim kao da se danas desilo. Stao je i pitao da me odveze do hitne pomoći. Samo sam mu tražio zavoj. Zavio sam nogu i stigao sam pred Vladu oko šest sati ujutru”, prepričava za Sputnjik Joksimović.
Nove barijere
Pred Vladu Srbije stigao je nakon 16 sati pešačenja. Kako kaže, sačekalo ga je obezbeđenje. Legitimisali su ga i doneli mu sendvič i sok. Đorđe je tražio da razgovara s nekim ko može da mu pomogne, ali mu je rečeno da ne mogu da ga prime i da se vrati za Kragujevac.
Međutim, on je rešio da ostane ispred Vlade još nekoliko dana. Ovog puta nije bio sam. Oko njega su se okupili ljudi koji ga podržavaju. Dobijao je podršku sa svih strana – iz Sombora, Subotice, inostranstva. Ljudi su mu donosili hranu i piće.
Petog dana, rečeno mu je da ode u Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Neispunjena obećanja
Kako svedoči, u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja naišao je na potpuno nerazumevanje.
“Jedna osoba mi je rekla da se smirim da ne bih završio u jarku. Tada sam dobio još veću energiju i rekao da se neću smiriti dok ne dobijem svoju decu i da sam u pravu što želim da mi ih vrate”, navodi on.
Joksimović dodaje da su mu ipak rekli da će rešiti njegov slučaj, da se vrati u Kragujevac i da će za nekoliko dana preuzeti decu.
Tako se u svoj rodni grad vratio s obećanjima, od kojih već pet godina nijedno nije ispunjeno.
Šta se, zapravo, desilo
Joksimović priča da je, pošto je tog kobnog dana otišao na posao, žena izvela decu da se igraju na igralištu pored reke. Prišao im je komšija koji živi u blizini i upitao je šta radi sa decom. Ona ga je oterala, jer ga nije poznavala.
Taj komšija je prijavio da je želela da udavi svoju decu u reci. Đorđu motiv za to i dalje nije sasvim jasan, ali to je bio povod za odvođenje dece.
Da je komšija lažno prijavio ženu, Đorđe dokazuje tvrdnjom da deca nisu odvedena u centar mokra. Veruje da je sve to organizovano kako bi deca bila data na usvajanje. Kaže da je čuo da je bilo reči o tome da će mu najmlađa ćerka završiti u Švajcarskoj. Sve to Đorđe je saznao kasnije.
On smatra da je njegova supruga, koja je i danas u bolnici, doživela psihički krah onog trenutka kada je saznala da su joj decu odveli u hraniteljsku porodicu.
Đorđe kaže da je 23 godine radio za Ministarstvo odbrane, gde je bio smenjen i sa svoje pozicije prebačen na nižu, da bi na kraju dobio otkaz. On sumnja da je koren trenutne situacije upravo u poslovnim neslaganjima iz prošlosti. Ipak, to su za sada samo spekulacije.
U sudskoj presudi o oduzimanju dece stoji da je to urađeno zbog toga što sumnjaju u njegovu sposobnost da vodi brigu o svojoj deci, tvrdi Joksimović i dodaje:
“Imam dokaze da su veštaci tvrdili da mogu da čuvam decu. Naravno, to bi bilo uz nadozor Centra za socijalni rad, jer su devojčice male. Sud je sve to odbio, da bi me osudili za šta niko u svetu nije osuđen – za sumnju. Na taj način, deca su mi oduzeta”, svedoči nam Joksimović.
Kako kaže, iz Centra za socijalni rad iz Kragujevca nisu mu predočili nikakve uslove koje mora da ispuni kako bi mu deca bila vraćena i odbijali su svaku komunikaciju s njim, dok je bivši direktor bio na funkciji.
Đorđe tvrdi da je više puta od Centra tražio da, ako već moraju, deca budu u hraniteljskoj porodici iz Kragujevca, dok postupak traje, kako bi mogao da ih viđa bar vikendom. Međutim, nikakav odgovor nije dobio.
S obzirom da se, kaže, u međuvremenu direktor promenio, uspeo je da ostvari bolju komunikaciju sa Centrom. Ističe da se sadašnji direktor složio s njegovim zahtevima i da je dogovoreno da se ponovo pokrene sudski postupak, kako bi mu privremenom merom bilo omogućeno da decu viđa subotom i nedeljom.
Film „Otac“
Đorđe Joksimović iz Kragujevca u želji da vrati oduzetu decu, pešačio je od Kragujevca do Beograda četiri puta, štrajkovao je glađu i boravio danima ispred zgrade Vlade. Njegova borba da dokaže da je sposoban da vodi računa o njima, traje već pet godina.
Njegovu životnu priču zapazio je i reditelj Srdan Golubović i pretočio je u film „Otac“, koji je osvojio dve nagrade na filmskom festivalu u Berlinu a potom otvoriti i ovogodišnji FEST.
Iako je po njemu snimljen film, Đorđe kaže da mu popularnost ne treba. On ističe važnost poruke koju film nosi i nada se da će ona pokrenuti rešavanje slučajeva sličnih njegovom –punih muka, patnje i borbe.
