Sve manje i manje ljudi se interesuje za automobile i uživanje u vožnji, a jedan od razloga bi mogla da bude činjenica da su proizvođači u proteklim decenijama u velikoj meri razvodnili svoj etos, osobenost marki i karakter modela.
U redu, živimo u vremenu eksplozije digitalne tehnologije, koja je prosto sveprisutna. Ona je, ruku na srce, mladim ljudima pružila priliku da svoje strasti razvijaju na nekim drugim planovima, koji očigledno ne podrazumevaju automobile. Međutim, to nipošto nije jedini razlog.
U velikoj meri su za to krivi i proizvođači automobila, a ako ćemo da kreiramo širu sliku, krivica leži i u samom neoliberalnom kapitalizmu, koji poznaje i priznaje samo jednu vrednost – profit. Upravo iz razloga da bi bile profitabilne i u korak s konkurencijom, kompanije se trude da kopiraju neki uspešan recept, u isto vreme zaboravljajući na ono što ih je u prošlosti učinilo velikim i značajnim, i kreiralo im identitet. Da, taj „identitet“ je ono što ih je razlikovalo od drugih, identitet se negovao i bio generator emocija, ali je u grozničavoj potrazi za profitom jednostavno zbrisan kao relevantan atribut. U novije vreme, sveo se na smešne floskule menadžera, koji ih kao papagaji ponavljaju na premijerama i prezentacijama. Znate, nekada su simboli ženske lepote bile dame poput Ave Gardner i Merilin Monro, čiji su „autfit“ i šminka bili u drugom planu. Danas, čuveni „personality“ se menja kao donji veš, u skladu s potrebom i prilikom – pragmatično, “svako može da bude ono što hoće, ne ono što jeste”. „Hm, koji broj sisa danas da stavim, šta kažu trendovi?“
U redu, neko će s pravom konstatovati da je kompanijama neophodan likvidan priliv novca da bi opstale i da bi posao napredovao. Ni originalan proizvod se ne može kreirati bez novca. Međutim, ono što je tužno je što se trendovi u poslednjih par decenija svode na kopiranje tuđih (uspešnih) recepata, umesto da proizvođači „stisnu petlju“ i pokušaju nešto da naprave sami. Posle svi kukaju kako „nisu profitabilni“, kako su „neophodne mere štednje“ i slično. Pa, zamislimo prodavca na pijaci, koji je na tezgu stavio proizvod koji ide kao alva. Njegov „nos“ za posao će mu doneti zaradu, zar ne? Međutim, kada se sutra pojavi njih deset, dvadeset ili trideset s istom stvari (i spuštanjem cena), niko neće biti na dobitku, mada se, što se cena tiče, ne može napraviti paralela s automobilskom industrijom zbog jednog fenomena koji se zove „monopol“. Ne, nije društvena igra u pitanju. Šta mislite, iz kog razloga se Kinezima ne dozvoljava da uđu na vodeća tržišta?
Tu dolazimo do paradoksa, gde na prezentacijama novog modela na scenu izlazi neki od visokih menadžera, i „objašnjava“ nam kako je kompanija napravila nešto „novo“ i „bolje“, uz bombastične reči poput „revolucionarno“, „bez presedana“, „autentično“, „nagrađivano“, „uzbudljivo“, „ekskluzivno“ i tako dalje, i tako dalje… Tipična komična situacija je kada se u vozilo instalira neka apsolutno bespotrebna tehnologija, a novinari bivaju ubeđivani da treba da pišu baš o tome. Neki i pišu, a što je još tužnije, mnogi to pišu za džabe.
No, da se vratimo na voljene četvorotočkaše. Evo primera nekih jedinstvenih automobila, koji su kreirali armiju fanova, kojima nisu bile potrebne pompezne (i smešne) parole kompanijskih glasnogovornika. Na pamet mi padaju modeli kao što su Chevrolet Chevelle SS – „’muscle car’ kao nijedan drugi u istoriji“, Citroen Traction Avant – „pojam automobilske avangarde“, Austin Healy 100 – „pojam automobila s dušom“, BMW serije 6 E24 – „začetnik krilatice Die ultimative Fahrmaschine“, Alfa Romeo Giulietta – „ikona čije ime i dalje živi“ ili „torinski dragulj“ – Lancia Fulvia, pa čak i Pontiac Aztec – „najveći promašaj u automobilskoj industriji“, koji je ako ništa drugo, bar originalniji od većine današnjih kreacija. Mogao bih tako do sutra…
Jasno je da interesantni i atraktivni automobili ne moraju nužno i da se dobro prodaju, a kako su se proizvođači sve više priklanjali komercijalno uspešnim formulama, tako su automobili počeli sve više da liče jedni na druge. U današnje vreme dolazi i do fenomena „ukrupnjavanja“ i formiranja velikih konglomerata, u okviru kojih se ogroman broj modela bazira na malom broju mehaničkih platformi, a aktuelan je i trend smanjivanja broja kombinacija motora i menjača u ponudi.
Mada u današnje vreme naizgled imamo na raspolaganju više modela nego ikada ranije, oni zapravo počivaju na mnogo manjem broju osnovnih arhitektura, a praktično ih razlikuju detalji u dizajnu spoljašnjosti i unutrašnjosti. Dakle, u današnje vreme je odanost nekoj automobilskoj marki postala pomalo besmislena, zar ne?
Kao što znamo, PSA grupa je pripojila Opel. Novi Peugeot 208 i Opel Corsa izgledaju potpuno različito, i spolja i iznutra, međutim „ispod lima“ reč je o identičnom automobilu. Da ne govorimo o VW grupi, gde imamo neke blizanačke modele u okviru četiri marke (VW, Seat, Škoda, Audi), gde se cenovno pozicioniranje određuje kroz imidž i dozu „osiromašivanja“ odnosno „obogaćivanja“.
Šta je to što bi kupca moglo danas da motiviše da favorizuje neki model u odnosu na drugi, a da se u isto vreme suštinski radi o identičnim automobilima? Značka? Ili možda cena?
Danas imamo Mercedese s Renaultovim motorima, BMW s prednjim pogonom, Toyota Supru koja to nije i električni Porsche koji je isto što i njegov pandan iz Audija. Razlike u mehanici nisu ni blizu tolike da bi predstavljale bilo kakav relevantan faktor pri odlučivanju koji automobil kupiti. Sve se svodi na bedž koji će da stoji na prednjem i zadnjem delu vozila.
U suštini, proizvođači (o prodavcima da ne govorimo) gaje manje emocija prema svojim proizvodima nego što je to slučaj s kupcima. Njima je bitno da svoj proizvod prodaju, bilo šta drugo ih mnogo manje interesuje. Tradicija se spominje samo u promotivnim video klipovima, ne kao evociranje na slavnu prošlost po sebi i iz nekog osećaja ponosa, već se radi o čistom alatu prodaje, uz sugerisanje nekih paralela s vremenom sadašnjim, koje zapravo ni ne postoje.
Neko će reći „novi automobili nisu loši, čak su napredniji u mnogim stvarima“. Tačno, međutim u prošlosti su proizvođači i inženjeri bili ponosni na svoje automobile, živeli su i za i od svojih kreacija. Pored novca, bitnu ulogu su im igrale i neke druge stvari.
Automobil je kroz veći period svog postojanja pravljen tako da traje. Proizvođači su se takmičili da kreiraju što žilavije vozilo, koje će prkositi zubu vremena. Samim tim, ne treba da čudi što brojni klasici dostižu vrtoglave cene, cene koje današnji konfekcijski proizvodi, bili oni premijum ili „mejnstrim“, nikada neće dostići. Zašto? Pa, prosto, automobil je danas proizvod s projektovanim rokom trajanja, poput frižidera ili nekog drugog kućnog aparata. Kada „pretrči“ zacrtanu kilometražu ili se pokvari, vreme je za novi. Da li znate da postoji klasična sijalica u Kaliforniji koja svetli i dan danas, još od 1901. godine? Jedino nije radila tokom sedam dana 1937., kao i prilikom nestanka struje 1976. Međutim, neko se u međuvremenu „setio“ da sijalicu treba napraviti tako da ima radni vek od oko 1.000 sati, da bi bio osiguran profit i neprestana potražnja i proizvodnja. Dakle, obična sijalica može da se napravi tako da traje decenijama, međutim, takve se NE PROIZVODE. Industrija, koja je nekada predstavljala ponos za mnoge narode, naučnike i pojedince, danas je banalizovana i svedena na mehanizam za ostvarivanje profita, „nafilovan“ pompeznim, stereotipnim PR pričama.
U vreme kada su se neki od nas rodili, tamo sedamdesetih godina prošlog veka (plus-minus deset godina), automobili su za ljude mahom bili „članovi porodice“. Čak, moja malenkost zna za slučajeve gde se „suza puštala“ kada je dolazilo vreme da limeni ljubimac pronađe novog vlasnika a na njegovo mesto dođe drugi, noviji. Danas, automobil je za većinu ljudi sredstvo za prevoz od tačke A do tačke B, koje usput pušta signale o nekom imaginarnom prestižu i materijalnom stanju vozača, ali onom koji veze nema s automobilima.
Na kraju, jasno je da i proizvođači automobila prolaze kroz velike promene. Sve više podsećaju na tehnološke kompanije, proizvođače pametnih mobilnih telefona i srodnih uređaja. Pisali smo i ranije o ubrzanom ritmu lansiranja „novih“ modela, dekadenciji automobilske industrije, sve u svrhu toga da se bude u korak s konkurencijom. Za očekivati je da se ovaj trend u budućnosti samo pojača, jer će biti izmišljane brojne besmislice zbog kojih će automobil, koji vam se nalazi u garaži, biti „zastareo“, nesposoban da prihvati najnovjiji „update“.
Koji se zaključak nameće? Pa, poslužiću se onom otrcanom floskulom vezanom za čuvenog „Mohikanca“. To smo mi, vrsta u izumiranju, koja teško da će postojati za par decenija. Kako automobili budu (u potpunosti) gubili svoj karakter, tako će nestati i naše priče o njima, ta posebna vrsta emocije, simbol slobode rezervisan za dinosauruse kojima neminovno predstoji nestanak. Ko bude imao sreće, nabaviće neki oldtajmer u kojem će moći da uživa u ostatku svog “automobilskog” života.
Pavle Barta
Vrelegume.
