Poslednji dani Rodžera Federera, pompeznost i megalomanija: Kako okačiti kopačke o klin - BIGportal.ba
BIG preporuka

Poslednji dani Rodžera Federera, pompeznost i megalomanija: Kako okačiti kopačke o klin

Piše: MUHAREM BAZDULJ

Književni dodaci i podlisci najvažnijih britanskih i američkih novina već su pre nekoliko meseci proglasili knjigu „Poslednji dani Rodžera Federera i drugi krajevi“ Džefa Dajera jednim od najvažnijih nefikcijskih dela godine. Ni njihovi urednici ni sam Dajer nisu tada znali niti su mogli znati da će 2022. zaista biti poslednja godina Federerove teniske karijere

Dođe period u životu svakog čoveka – naročito ako je uspeo da dođe do stanovitog ugleda – kad postaje esencijalno važno da je u njemu ostalo barem malo onog pogleda na svet kakav je imao kao četrnaestogodišnjak,” beleži Džef Dajer na osamdeset i šestoj stranici svoje knjige „Poslednji dani Rodžera Federera i drugi krajevi” (The Last Days of Roger Federer and Other Endings), objavljene ove godine u Velikoj Britaniji i Americi.

Srpskoj publici Džef Dajer (rođen 1958.) nije posve nepoznat. Izdavačka kuća „Klio” objavila je još 2005. njegovu delo „But Beautiful: knjiga o džezu” u prevodu Đorđa Trajkovića, dok je dvanaest godina kasnije „Booka” objavila njegov roman „Džef u Veneciji, smrt u Benaresu” u prevodu Aleksandra Milajića. Takođe, u majsko-junskom broju novosadskih „Polja” iz 2019. objavljen je mali temat o Dajeru u kojem je jedan našem čitaocu naročito zanimljiv tekst: predgovor novom izdanju glasovite knjige Rebeke Vest „Crno jagnje i sivi soko”.

Džef Dajer

Berdžer i Mom

Na prvi pogled, to ne deluje ni malo kad je reč o opusu jednog savremenog pisca u svojim ranim šezdesetim godinama. A opet, u odnosu na srpsko prisustvo nekih drugih pisaca te generacije, ovo je skoro neznatno. Postavlja se pitanje zašto je to tako. Mogući odgovor daje vrlo kratka biografska beleška na klapni ovde potencirane najnovije Dajerove knjige.

Tu na početku doslovno stoji: „Džef Dajer je nagrađivani autor jedanaest nefikcijskih knjiga i četiri romana”.  Biće da je to Dajerov „problem” sa ovdašnjim izdavačima: fokus na romane i manjak interesa za međužanrovske knjige koje su njegov trejdmark i među kojima je ova najskorija u mnogo čemu paradigmatična.  

Dajer je u književnost ušao kao dvadesetosmogodišnjak – na velika vrata – knjigom „Načini govorenja” (Ways of Telling), koja književno obrazovanom govorniku engleskog jezika odmah priziva čuveni naslov knjige Džona Bergera „Načini gledanja” (Ways of Seeing). I zaista, Dajer je napisao knjigu o Berdžeru, svojevrsnu lično-esejističku analizu njegovog dotadašnjeg opusa.

Džef Dajer s Džonom Berdžerom, Berdžerova knjiga koju je Dajer priredio i Dajerova knjiga o njemu

Inače, Berdžer (1926-2017) je bio jedan od ključnih i najosebujnijih pisaca druge polovine dvadesetog veka, neka vrsta anglofonog Handkea, takođe poetički vezanog za jugoslovenske prostore. Usprkos tome, on je kod nas, do pre koju godinu, bio vrlo oskudno prevođen. To se ipak u međuvremenu donekle promenilo, najviše zahvaljujući „Fabrici knjiga” i „Službenom glasniku”. Tako da je sada lakše zamisliti kontekst za „Načine govorenja” na srpskom, nakon što od 2019. postoje „Načini gledanja” (u prevodu Slavice Miletić).

Prva njegova knjiga na srpskom – ona o džezu – treća je po redu u njegovoj bibliografiji; originalno je objavljena još 1991. Čekali smo je, dakle, četrnaest  godina, mada je njena vrednost instantno prepoznata, pošto je nagrađena značajnom nagradom „Somerset Mom”.

Lorens i Tarkovski

Kao što se bavio Berdžerom, Dajer je celovite knjige posvetio i drugim umetnicima kojima se divi: od, primera radi, pisca D. H. Lorensa do režisera Andreja Tarkovskog. Nisu to, međutim, klasične biografije, što je žanr koji ima svoja pravila i svoju poetiku. Ne, ovo su nadasve lične knjige posvećene stvaraocima koji su Dajeru važni. Ako bismo u novijoj domaćoj produkciji tražili nešto slično, eventualno bismo se mogli setiti knjige Vladimira Pištala „Sunce ovog dana”.

Džef Dajer na ilustraciji Domenika Bugata i njegove knjige

Pisao je Dajer, rekosmo, i romane, pa ima knjigu o komemoriranju žrtava Prvog svetskog rata, pa nekoliko zbirki svoje izabrane publicistike, knjigu o umetnosti fotografisanja, i tako dalje, i tako dalje. Naposletku, tu je i ova najnovija knjiga „Poslednji dani Rodžera Federera i drugi krajevi”, pisana najvećim delom u vreme pandemije, ali knjiga kojoj je juče, petnaestog septembra, iznenada povećana aktuelnost.

Juče je, naime, Rodžer Federer objavio da završava tenisku karijeru. Svoju knjigu, u čijem naslovu se pominje Federer, Dajer je počeo da piše, po vlastitom priznanju, u januaru 2019, u vreme dok je trajao Australian Open. Drugi deo naslova Dajer je imao manje-više od početka; hteo je, naime, da napiše knjigu o „krajevima”, gde bi krajevi umetničkih i sportskih karijera predstavljali nekakve „male smrti”, završetke posle kojih nešto ipak ostaje.

Nadal i Đoković

Govoreći o Federerovom „povlačenju” u svojoj knjizi, Dajer efektno primećuje da se o Federerovoj penziji priča duže nego što je sveukupno trajala karijera Bjerna Borga. Otkad je još 2013. u drugom kolu Vimbldona izgubio od ruskog igrača Sergeja Stahovskog, koji je u tom trenutku bio 116. na ATP listi, o Federerovom povlačenju se priča frekventno i intenzivno. Karijera mu se, međutim, nastavila, a nastavak jedva da je bio inferioran dotadašnjem njenom delu.

Rodžer Federer

Inače, sam Dajer je vredan i solidan teniser-amater, hobista koji ne propušta sportske sesije dva puta nedeljno, pa se može reći da njegovo tenisko znanje nije isključivo foteljaško. Na jednom mestu u knjizi kaže da je igranje tenisa velik deo njegovog zadovoljstva životom, odnosno da četiri sata tokom kojih u jednoj nedelji igra tenis spadaju među najsrećnije u 112 sati koje nedeljno provede u budnom stanju. (Imamo li u vidu da je pokojni Dejvid Foster Valas u mlađim kategorijama bio odličan teniser, a tenisom se posle bavio i u svojoj esejistici, registrovaćemo ovde zanimljivu podudarnost.) 

Pominje Dajer u tekstu višekratno i Nadala i Đokovića, ali Federeru se vraća skoro zaljubljeno. Indikativna je sledeća rečenica: „Jedan od razloga zašto volimo da gledamo Rodžerovu igru jeste i taj što on – slično Denisu Berkampu – kao da se kreće nekom drugom, mnogo komfornijom vremenskom dimenzijom”.

Novak Đoković i Rodžer Federer, jul 2022.

Dajera kod Federera fascinira da mu je igra istovremeno maksimalno elegantna i maksimalno efikasna.  U jednom intervjuu povodom knjige, Dajer samouvereno tvrdi kako je siguran da bi Federer i on mogli postati veliki prijatelji, samo ako im se pruži prilika.

Morison i Dilan

Naslov Dajerove knjige je, naravno, „keči”, ali prevariće se onaj ko bi knjigu kupio samo zbog Federera. Mnogo veću „minutažu” u njoj imaju i Džim Morison i Bob Dilan i Filip Larkin i Luiz Glik i mnogi drugi.

Dajera naime zanima kako se u životima umetnika ukazuje „početak kraja”. U tom smislu, zna da bude ciničan prema nekim velikim figurama poput Česlava Miloša ili Albera Kamija. Na osnovu nekih citata i anegdota, Dajer iznosi tezu da su Miloš i Kami bili ljudi kojima je slava iz sećanja izbrisala to kako su na svet gledali kao četrnaestogodišnjaci.

I kad se čitalac ne slaže sa Dajerom, kao što se ovaj čitalac na nekim mestima nije slagao, mora mu priznati rečitost i veštinu argumentacije. Dajera generalno zanimaju završeci. Duhovito primećuje da čak i na najzabavnijim književnim večerima jedva čekamo kraj.

Rodžer Dajer

Ovo je knjiga prepuna pamtljivih citata i njihovih originalnih komentara, sa vrlo poetičnim i ironičnim asocijacimama, ispunjena sugestivnom introspekcijom. Ona nije ni autofikcija, ni memoarska proza, ni akademski esej, ona je dajerovski monolog koji podseća na one prijatne trenutke kad u kafani neko obrazovan, a nepretenciozan, kako se to kaže, „uzme banku”.

Kao što Dajer oseća da bi vrlo lako mogao biti veliki prijatelj sa Federerom, tako će veliki broj čitalaca imati utisak da su prijatelji sa samim Dajerom. Njega kao pisca neobično iritira bilo čija megalomanija, pa stoga na jednom mestu kaže kako je čak bolje biti i pompezan nego megaloman. Sličnih aforističnih rečenica ima u knjizi svako malo.

Niče i Džojs

Važno mesto u Dajerovom „unutrašnjem monologu” imaju i Fridrih Niče te Džejms Džojs. Kod jednog je samom kraju prethodilo ludilo, a kod drugog pokušaj da se udovolji savršenom čitaocu sa savršenom nesanicom. Dajer se njihovim biografijama i opusima bavi na onaj redak, a najteži mogući način: da onima koji su početnici i malo znaju pristupi pedagoški, a da one koji znaju više fascinira nekim manje poznatim momentima i skoro trivijalnim detaljima, kao i originalnim interpretacijama.

Pred sami kraj ove knjige, Dajer se priseća jednog javnog razgovora sa „junakom” njegovog prvenca: Džonom Berdžerom. Naime, Dajer je jednom prilikom bio moderator na Berdžerovoj književnoj večeri. Pitao ga je tada kako uspeva biti toliko plodan i produktivan, odnosno kako mu je uspelo da napiše toliko veliki broj knjiga. Berdžer je najpre ćutao toliko dugo da se Dajer uplašio da uopšte neće odgovoriti, da bi naposletku rekao da je svaki put mislio da mu je knjiga koju je upravo završio – poslednja.

Rodžer Federer

Ovako se Federer juče obratio javnosti, urbi et orbi, kako se to kaže: „Kao što većina vas zna, suočio sam se sa mnogim izazovima u protekle tri godine u smislu povreda i operacija. Imam 41 godinu, odigrao sam više od 1.500 mečeva u periodu od 24 godine. Teniski svet se prema meni ophodio srdačnije nego što sam ikada mogao da sanjam, ali je vreme da priznam da je došlo vreme da završim svoju takmičarsku karijeru. Lejver kup sledeće nedelje biće moj poslednji ATP događaj. Igraću više tenisa u budućnosti, naravno, ali ne na grend slemovima ili turnejama”.

Lejver kup će Federeru, dakle, biti poslednji turnir, a verovatno mu se u skorašnjim godinama za razne moglo učiniti da će mu biti poslednji. Dajer ne krije sujeverje, odnosno sugeriše da je i njemu trebalo hrabrosti da napiše ovu knjigu. U tom smislu, a i imajući u vidu njegovu dosadašnju produktivnost, verovatno se relativno brzo može očekivati i neka nova njegova knjiga. Dotad bi bilo lepo kad bi se i u prevodu na srpski pojavili „Poslednji dani Rodžera Federera i drugi krajevi”. Ovo je knjiga za uživanje, kao uostalom i većina Dajerovih.

Kao jedan od epigrafa u knjizi autor koristi rečenicu Luiz Glik: „Tako je teško početi, pokušajte zamisliti kako će tek biti teško završiti”.

Dajerove reči teku kao reka, a kao da su i bez ušća i bez izvora. 

rts.rs

Danas objavljeno

Ruska kolona koja ide prema Ukrajini

M.

Ko vodi Ameriku?

M.

Rađanje fašizma iz duha antikomunizma: Sto godina od Musolinijevog marša na Rim

Zeljka

Ostavite komentar