Balašević je ugostio novinarsku ekipu u svom domu u Novom Sadu, kao što to obično radi, i poželeo im dobrodošlicu, a kada su ga pitali kako je, rekao je: “Bolje sam nego što izgledam, godina proizvodnje mi je problem”. Rekao je da se skroz promenila njegova ulica od njegovog detinjstva, koja je tada bila romantična, pastoralna, sa kaldrmom, travom i guskama.
“Sve što sam napisao o salašima, konjima, Vojvodini, sve je bilo tako”, rekao je muzičar i ispričao anegdotu iz detinjstva.
Dodao je da je igrao klikere i da je ulica bila idealna za fudbal, i kako su se nervirali kada bi im usred igre naišao automobil koji bi im zaustavio igru.
Balašević navodi da nije imao ambicije da bude pevač – sa 19 godina naučio je da pravi muziku, iako nikad nije naučio da svira gitaru dovoljno dobro.
Rekao je i da da nije bio muzičar bio bi fudbaler, ili pisac bajki za decu. Muzičar je rekao da mu ne prija kada ga zovu srpskim kantautorom “zbog svega što doživi u Skoplju, Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu”, pa je uvek više voleo da ga zovu jugoslovenskim kantautorom.
“Nobelova nagrada je kada prevaziđeš svoju generaciju, to je ono što nagrađuje čoveka, kada je njegovo delo važnije od njega”, rekao je Balašević.
Kada su ga pitali koliko je bilo teško održati političku iskrenost u karijeri, Balašević je rekao da je u jednom trenutku čak bilo i opasno i komplikovano za njegovu porodicu.
“Zadnjih godina nisam ništa govorio, ali ne zato što se bojim nego jer se sada već malo gadim”, rekao je Balašević, dodajući da su mnogi mislili kao on, ali da “nisu imali mikrofon”, pa nastavio da priča o svojoj supruzi Oliveri i njihovom braku.
