Statističar Nasim Nikolas Taleb veruje da okruživanje nepročitanim knjigama obogaćuje naše živote jer nas podsećaju na sve ono što ne znamo. Japanci ovu praksu zovu cundoku i smatraju da od nje imamo trajne koristi.
Problem je u tome što imamo naviku da kupujemo knjige za koje nemamo dovoljno vremena da ih pročitamo. To dovodi do poznatog FOMO efekta (“fear of missing out”), straha da nešto propuštamo i povremenog osećaja krivice zbog nepročitanih tomova koji skupljaju prašinu na policama, piše Kevin Dikinson, kolumnista portala Big think.
Živeti sa antibibliotekom
Taleb je izložio koncept antibiblioteke u svojoj bestseler knjizi Crni labud: Uticaj veoma neverovatnog (The Black Swan: The Impact of the Highly Improbable). On počinje raspravom o veoma plodnom autoru i naučniku Umbertu Eku, čija je lična biblioteka sadržala zapanjujućih 30.000 knjiga.
Svi koji su posećivali Eka u njegovom domu bilu su začuđeni veličinom njegove biblioteke i pretpostavljali da je ona predstavlja njegovo znanje – koje je, da ne bude zabune, bilo skoro enciklopedijsko. Ali nekoliko promućurnih posetilaca shvatilo je istinu: Ekova biblioteka nije bila obimna jer je toliko čitao; bila je obimna jer je želeo da čita mnogo više.
Kako je sam Eko naveo u svom tekstu, O nepročitanim knjigama, izračunao je da između desete i osamdesete godine, ukoliko čita jednu knjigu svakog dana, može da pročita oko 25.200 knjiga. „Sitnica“, žali se Eko, u poređenju sa milionima knjiga dostupnih u bilo kojoj dobroj biblioteci.Sve nepročitane knjige će nas uvek podsećati koliko znamo
Na osnovu Ekovog primera, Taleb zaključuje: „Pročitane knjige su daleko manje vredne od nepročitanih. (Vaša) biblioteka bi trebalo da sadrži onoliko onoga što ne znate koliko vam vaša finansijska sredstva, hipotekarne kamatne stope i tržište nekretnina dozvoljavaju da tu stavite. Akumuliraćete sve više znanja i više knjiga kako starite, a sve veći broj nepročitanih knjiga na policama gledaće vas preteće. Zaista, što više znate, veći su redovi nepročitanih knjiga. Nazovimo ovu zbirku nepročitanih knjiga antibibliotekom“.
Marija Popova, koja u svojoj recenziji rezimira Talebov argument, primećuje da je svi mi imamo tendenciju da precenjujemo vrednost onoga što znamo, dok potcenjujemo vrednost onoga što ne znamo. Talebova antibiblioteka izvrće ovaj naš rezon.
Vrednost antibiblioteke proizilazi iz toga što izaziva našu samoprocenu, dajući nam konstantan podsetnik na sve što ne znamo.
„Skloni smo da svoje znanje tretiramo kao ličnu svojinu koju treba zaštititi i braniti“, piše Taleb. „To je ukras koji nam omogućava da se uzdignemo u društvu. Dakle, ova tendencija da se vređa senzibilitet Ekove biblioteke fokusiranjem na poznato je ljudska pristrasnost koja se proteže i na naše mentalne operacije“.
Ove neistražene ideje nas podstiču da nastavimo da čitamo, nastavimo da učimo i da se nikada ne osećamo prijatno jer znamo dovoljno. Džesika Stilman ovu spoznaju naziva intelektualnom poniznošću.
Nemoguće je ne osetiti „intelektualnu poniznost“
Ljudi kojima nedostaje ova intelektualna poniznost – oni koji ne žele da nabave nove knjige ili posete svoju lokalnu biblioteku – mogu uživati u osećaju ponosa što su osvojili svoju ličnu kolekciju, ali takva biblioteka ima značenje trofeja na zidu. Postaje „dodatak za podizanje ega“ samo za dekoraciju. Ne živi, nije rastući resurs od kojeg možemo učiti do 80. godine – i, ako budemo imali sreće, nekoliko godina kasnije.
Cundoku
Pišući za Njujork Tajms, Kevin Mims prigovara:„Ne sviđa mi se Talebov izraz ‘antibiblioteka’. Biblioteka je zbirka knjiga, od kojih mnoge ostaju nepročitane tokom dužeg vremenskog perioda. Ne vidim kako se to razlikuje od antibiblioteke“.
Njemu se više dopada izraz pozajmljen od Japanaca: cundoku. Cundoku je japanska reč za hrpu knjiga koje ste kupili, ali niste pročitali. Etimološki ovde se kombinuje cunde-oku (pustiti stvari da se gomilaju) i dukoho (čitanje knjiga).
Reč je nastala krajem 19. veka kao satirična primedba na nastavnike koji su posedovali knjige, ali ih nisu čitali. Iako je to suprotno od Talebove tvrdnje, danas ova reč ne nosi stigmu u japanskoj kulturi. Takođe se razlikuje od bibliomanije, koja je opsesivno prikupljanje knjiga radi kolekcije, a ne njihovog eventualnog čitanja.
Vrednost cundokua
Verovatno postoje hvalisavi bibliomani koji poseduje kolekciju koja se može uporediti sa malom nacionalnom bibliotekom, ali retko otvore njihove korice. Ipak, studije su pokazale da posedovanje knjiga i čitanje obično idu ruku pod ruku.
Tako mnogo knjiga, a tako malo vremena
Jedna takva studija pokazala je da su deca koja su odrasla u domovima sa između 80 i 350 knjiga pokazala bolju pismenost, računanje i veštine informaciono-komunikacionih tehnologija kao odrasli. Izlaganje knjigama, ukazuju istraživači, podstiče ove kognitivne sposobnosti tako što čitanje čini delom životne rutine i prakse.
Mnoga druga istraživanja su pokazala da navike čitanja donose niz prednosti. Ona navode da čitanje može smanjiti stres, zadovoljiti potrebe za društvenim povezivanjem, ojačati socijalne veštine i empatiju i podstaći određene kognitivne veštine. I to samo čitanje beletristike. Čitanje naučne literature je povezano sa uspehom i visokim dostignućima, pomaže nam da bolje razumemo sebe i svet.
U svom članku, Džesika Stilman razmišlja o tome da li antibiblioteka deluje kao suprotnost Daning-Krugerovom efektu, kognitivnoj pristrasnosti koja navodi neuke da umišljaju kako su njihova znanja ili sposobnosti mnogo veće nego što jesu. Pošto ljudi nisu skloni da uživaju u podsetnicima na svoje neznanje, njihove nepročitane knjige ih guraju ka, ako ne majstorstvu, onda barem sve širem razumevanju kompetencije.
„Sve te knjige koje niste pročitali su zaista znak vašeg neznanja. Ali ako znate koliko ste neupućeni, daleko ste ispred velike većine drugih ljudi“, smatra Stilmanova.
Bez obzira da li više volite termin antibiblioteka, cundoku ili nešto sasvim drugo, vrednost nepročitane knjige je njena moć da vas navede da je pročitate.
