POČETAK BEZZAPADNOSTI
Filip Rodić 21/02/2020 Svet, BROJ 607 Ostavite komentar
PORUKE S MINHENSKE BEZBEDNOSNE KONFERENCIJE
Autori izveštaja s Minhenske bezbednosne konferencije uspešno su postavili dijagnozu pošto su konstatovali da je Zapad, odnosno liberalna demokratija u recesiji i da gubi dominaciju i na globalnom, i na domaćem terenu. Problem je što ne odustaju od pušenja iako imaju poodmakli rak pluća
Pre jednog veka Osvald Špengler objavio je knjigu „Propast Zapada“, u kojoj predviđa predstojeće truljenje i konačnu propast zapadne civilizacije. Danas je „Zapad“ predmet nove literature posvećene propadanju, pošto je iz kućne radinosti političara, stručnjaka i javnih intelektualaca proizašao čitav niz govora, knjiga, izveštaja i članaka u kojim se razmatra propast zapadnog projekta – navodi se u uvodniku Izveštaja s ovogodišnje Minhenske bezbednosne konferencije pod naslovom „Bezzapadnost“ (Westlessness). Čitali su, očito, lideri zapadne liberalne elite okupljeni oko ove organizacije, od 2008. predvođene Volfgangom Išingerom, delo Osvalda Špenglera, ali ga po svemu sudeći razumeli nisu. Da jesu, verovatno se ne bi koprcali da sprovode istu politiku koja je Zapad i dovela do sadašnjeg neupitno „komatoznog“ stanja, parafrazirajmo opis situacije u kojoj se nalazi NATO francuskog predsednika Emanuela Makrona, nego bi pokušali da je promene. Da jesu, ne bi krivili kritičare sadašnjeg stanja što vide situaciju u kojoj se zapadna civilizacija nalazi, nego bi revidirali svoju politiku koja je do tog stanja dovela. Da jesu, verovatno ne bi danas lamentirali nad tim što Zapad više ne može da radi neke užasne stvari koje je radio na svom vrhuncu, nego bi priznali pogrešnost te politike i preispitali je.
Vide i oni da je situacija krajnje nepovoljna: „U prošlosti Minhenska bezbednosna konferencija često se smatrala porodičnim okupljanjem Zapada. I dok je evoluirala kako bi uključila mnogo širi spektar međunarodne zajednice, ona i dalje predstavlja prvoklasnu priliku za merenje temperature ne samo stanja opšteg međunarodnog mira i bezbednosti nego i Zapada posebno. Sudeći po izveštavanju s prošlogodišnje konferencije, Zapad je zaista u ozbiljnom problemu. Njujork tajms je okupljanje čak nazvao rekvijemom za Zapad.“
NESTAJANJE S MEĐUNARODNE SCENE „Kako su ograničenja zapadne moći da oblikuje događaje drugde postali očigledni, zapadna podrška izgradnji liberalnog poretka je pretrpela štetu. To je posebno uočljivo kada se pogledaju današnji sukobi. Umesto da se angažuju direktno, zapadne zemlje se sve više oslanjaju na misije obuke, pomaganje drugima da se staraju o sopstvenoj bezbednosti, ili podržavaju domaće aktere defanzivnim oružjem“, navodi se u izveštaju. Da li je ovo realno? Da li je moguće da neko žali što se njegova zemlja, ili civilizacija, više u ratovima ne „angažuje direktno“ i to u „izgradnji liberalnog poretka“, dakle jednog čisto političko-ideološkog projekta koji po mišljenju njegovih zagovarača treba nametnuti svima, pa makar i „direktnim angažmanom“? Zar im nije jasno da je ovakav agresivni pristup nametanja svojih vrednosti i principa osuđen na propast i bez „špenglerovskog pristupa“ usponu i padu civilizacija, nego na osnovu pukih i krajnje prirodnih zakona fizike, u ovom slučaju oličenim u Trećem Njutnovom zakonu, koji uprošćeno kaže da svaka akcija izaziva reakciju? Reakcija će biti utoliko veća i pogubnija po onoga ko akciju sprovodi ako je u pitanju manjina koja pokušava da se nametne ubedljivoj većini, što je slučaj s „liberalnom globalizacijom“ koja je ideja manjinske grupe i na „domaćem terenu“, a kamoli u globalnim razmerama. Na pogubnost ovakve politike upozoravaju mnogi, od Aleksandra Dugina, koji stalno ističe da se zapadni kulturni model, odnosno liberalizam ne može nametati i smatrati univerzalno boljim u odnosu na modele drugih kultura, do Vladimira Putina, koji je u Ujedinjenim nacijama 2015. zapadnim liderima postavio suštinsko pitanje „jeste li svesni šta ste učinili“.
Ni pet godina posle ovog govora zapadni lideri i centri moći, jasno je, nisu svesni „šta su učinili“, nego još lamentiraju nad činjenicom da to više ne mogu da čine, pošto se u izveštaju s konferencije o „bezbednosti“ navodi: „U posthladnoratovsko vreme zapadne koalicije su imale slobodu da intervenišu gotovo svuda. U najviše slučajeva, uz podršku Saveta bezbednosti UN, i kada god je vojna intervencija pokrenuta, Zapad je imao gotovo nespornu slobodu vojnog kretanja. To se dramatično promenilo.“ Oni ljudi žale što više ne mogu da bombarduju kako im se prohte i smatraju to velikom štetom po čovečanstvo. Ali kako je došlo do toga da se liberalnom Zapadu ruke vežu pa ne može više da ostatak sveta bombarduje sve dok ne postane „demokratski“? „Prvo, Savet bezbednosti UN je postao žrtva sve većih napetosti između velikih sila koje ne uspevaju da postignu smislena rešenja i odgovore na najvažnija pitanja međunarodnog mira i bezbednosti. Drugo, zapadna vojna superiornost u međunarodnim sukobima nije više podrazumevana.“ Problem je, dakle, što u UN više ne prolazi diktat Zapada, nego postoje i interesi nekih drugih država, i što više nije zagarantovano da će i kada se ne dobije blagoslov Saveta bezbednosti sopstvena volja moći da se nametne pukom silom.
MUKE NA DOMAĆEM FRONTU „Ne samo da svet postaje manje zapadni nego, što je još važnije, i sam Zapad postaje manje zapadni“, navodi se u izveštaju. Autori priznaju da „Zapad nikada nije bio monolitni koncept nego pre amalgam različitih tradicija, čija se mešavina vremenom menjala“, ali da je „poslednjih decenija odgovor na pitanje šta je to držalo Zapad na okupu bio vrlo jednostavan – posvećenost liberalnoj demokratiji i ljudskim pravima, tržišnoj ekonomiji i međunarodnoj saradnji u međunarodnim institucijama“. Ovo gledište jasno govori da se autori izveštaja, odnosno elita okupljena oko Minhenske bezbednosne konferencije ne brine zbog nestanka više hiljada godina stare zapadne civilizacije koja se proteže od antičke Grčke i Rima do dana današnjeg, nego zbog nestajanja ideje „liberalne demokratije“ i „tržišne ekonomije“. Sasvim slučajno, ne shvatajući ni sami da to čine, time nas upravo vraćaju Špengleru i njegovom upozoravajućem delu o „propasti Zapada“ gde on stare zapadne kulture naziva „apolonskim“, dok moderni Zapad naziva „faustovskim“. Dok je Apolon u zapadnoj kulturi simbol sličan ideji „Nepobedivog Sunca“, Faust je simbol nezajažljivosti i pohlepe koji vode u autodestrukciju i pakao.
„Za današnje duhovno nejedinstvo Zapada zaslužan je uspon iliberalnog i nacionalističkog bloka u okviru zapadnog sveta. Za tu sve bučniju grupu Zapad nije pre svega zajednica vezana liberalno-demokratskim vrednostima i otvorena za svakog ko deli te vrednosti nego zajednica koju spajaju etnički, kulturni, ili verski kriterijumi“, navodi se u izveštaju i jasno ukazuje krivac za propast Zapada, a to su oni koji žele da očuvaju njegov istinski karakter koji je opstajao i održavao ga hiljadama godina, dok je ideja liberalne demokratije (ako se ikada u potpunosti i primila) stara tek nekoliko decenija, a najviše tek nešto više od dva veka (od Francuske revolucije i prosvetiteljstva).
Sve i da je tako, da je ova liberalna elita u pravu, ona nije u stanju da razluči uzrok i posledicu. Nije uspon „iliberalnog i nacionalističkog bloka“ uzrok za, na primer, moždanu smrt NATO-a na koju je ukazao liberalni Emanuel Makron, za migracionu krizu, za loše stanje zapadnih ekonomija ili bilo koje od drugih zala koja trenutno muče Zapad. Obrnuto je – ta zla su izazvana promašajima u ideji liberalne demokratije i njenog neizostavnog trabanta globalizacije, a jačanje iliberalnog bloka je čista posledica i pokušaj rešenja. Špengler je upozoravao i na najveću trenutnu opasnost po dušu i karakter Zapada – migracionu krizu. Rasa ima „korene“, pisao je Špengler pod pojmom „rase“ podrazumevajući pre plemenski i kulturni, nego biološki karakter čoveka. „Rasa ne migrira. Ljudi migriraju i njihove sukcesivne generacije se rađaju u stalno promenljivoj okolini“, smatrao je on. Ovo stanje stvari poremećeno je, međutim, sadašnjom migrantskom krizom, koja ne podrazumeva samo mnogobrojne ljude „iskorenjene“ iz svoje „bašte“ i prebačene u sasvim drugačije okruženje nego i ideološki rad na promeni mentaliteta domaćeg stanovništva koje treba da se odrekne svog, odnosno „sopstva“ i prihvati modele što su mu strani. To se vidi i iz ovog izveštaja, gde se za zlo koje pogađa Zapad krive oni koji pogrešno veruju da „jednu zajednicu na okupu drže etnički, kulturni ili verski kriterijumi“, a ne „liberalno-demokratske vrednosti“.
U izveštaju se desničarski populisti, poput španske partije Voks, optužuju da bezrazložno podgrevaju strah od nekakve „islamske invazije“ i da na toj politici ksenofobije dobijaju vlast, ali se zaboravlja da migrantski talas kojim populisti „zastrašuju beslovesni narod“ dolazi iz zemalja uništenih i destabilizovanih ratovima koje je u „srećnija vremena“, dok je još mogao da se „direktno angažuje“ bez obzira na to da li je imao podršku Saveta bezbednosti, izazivao ili potpirivao NATO, odnosno liberalno-demokratski Zapad. Tu se postavlja i pitanje ko su suštinski veći rasisti i zlotvori – oni koji se u izveštaju optužuju da „pozivaju na zidove i granice, odbacivanje izbeglica, ili se protive političkoj korektnosti“, ili oni koji su upadali u muslimanske zemlje, ubijali milione njihovih građana i uništavali im domove i infrastrukturu neophodnu za razvoj, ali i za osnovni život? Paradoksalno je da se „nacionalisti“, koji se u liberalnom svetonazoru predstavljaju kao neprijatelji svega čovečnog, istovremeno protive i talasu migranata, ali i beskrajnom vojnom intervencionizmu širom sveta i nasilnom nametanju „demokratije“ narodima koji je ne žele. Pradoksalno je i da se na margini ovog izveštaja koji „populiste“ krivi za „propast Zapada“ nalazi i citat Donalda Trampa od 5. februara 2019. godine: „Naši hrabri vojnici se sada na Bliskom istoku bore već 19 godina. Kao predsednički kandidat zalagao sam se za novi pristup. Velike države ne vode beskrajne ratove.“ To zalaganje jednog „zlog populiste“ se nalazi pored lamenta „čestitih liberala“ nad činjenicom da ne mogu više da „intervenišu gotovo svuda“.
Liberalne demokrate iz zapadne oligarhije, ovoga puta oličene u Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, uspostavili su ispravnu dijagnozu, ali uporno prepisuju pogrešnu terapiju. Zapad jeste u dramatičnom opadanju i ono jeste sasvim moguće bespovratno, ali u ovu situaciju ga je dovela upravo politika koju su i na unutrašnjem i na spoljnom planu vodili predstavnici liberalno-demokratske elite. Uspon iliberalnog bloka, koji oni vide kao uzrok propasti Zapada, u stvari mu može biti spas i način za povratak sebi i svojim istinskim vrednostima. Vladimir Putin je lepo još 2007. upravo na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji upozorio na opasnost od jednopolarnog sveta s jednim gospodarom i jednim suverenom koji je opasan i za svet i za njegovog gospodara. Nije toliko tragično što „gospodar“ to nije shvatio na vreme i sada se ruši i spolja, i iznutra, nego što ne shvata ni sada kada je „bezzapadnost“ sveta postala činjenica zbog koje niko, osim malog kruga oligarha, neće ni suzu pustiti. Sada je pitanje samo hoće li se Zapad vratiti sebi, ili će se sa ovim suočiti tako što će pokušavati da se vrati na tiranski tron po svaku cenu, onako „faustovski“.
