Pjesme skuplje od života: Niko ne liči na Tomu Zdravkovića - BIGportal.ba
BIG preporuka

Pjesme skuplje od života: Niko ne liči na Tomu Zdravkovića

Toma je pevao kao neko ko je u nekim ranim danima i ranim jadima bio kobno ranjen i od čega kao da se nikad nije oporavio. Pevao je pesme nedostajanja, o žalu za ženom, za majkom, za domovinom, za srećom. Tačno trideset godina od njegovog odlaska i dalje uporno živi čitava mitologija koja ga je pratila još za života: u pričama o kafani, alkoholu, boemskom životu i preranoj smrti sa samo pedeset i dve godine

narodnoj muzici ovde smo imali svašta, ali podela je uvek ugrubo bila jedna – ili si pevač ili si autor. Bilo je doduše nekoliko pokušaja kao što su Rade Vučković, koji je hteo da bude oboje, ili još ranije Dragan Toković. Nikome nije uspelo. Toma Zdravković je jedini koji je bio i autor i izvođač – prvi uspešni narodnjački kantautor.

I to je preslabo rečeno. Bio je zvezda, čovek sa estrade o kojem su se raspredale priče i mitovi još za života. Ali i taj njegov status zvezde bio je od potpuno drugačije vrste od ostalih: nije bio zgodan muškarac, delovao je krhko od početka – kao davno ranjen u nekoj unutrašnjoj borbi, u nekim ranim danima i ranim jadima od čega kao da se nikad nije oporavio. I kao da se, paradoksalno, padajući dalje, iz borbe u borbu, iz poraza u poraz – uzdizao, rastući, razvijajući se neprekidno i kao autor i kao muzičar, do perfekcije bruseći svoj jedinstven stil i – što je posebno impresivno – postajući žanr za sebe.

Niko ne liči na Tomu Zdravkovića.

Pevač inače ograničenog raspona, tehnike i volumena, nadoknađivao je to silnom ekspresivnošću. Uspevao je da izrekne i iskaže tako mnogo da će dve decenije nakon njegovog fizičkog odlaska pevačica i autorka Aleksandra Kovač, pripadnica muzičke dinastije Kovač, jednom sasvim ozbiljno reći: „Toma Zdravković je soul pevač”.

Taj „soul” je dolazio odnekud. Čak bi se i to moglo nekako rasplesti: karakter i biografija učinili su da se duša dovoljno izranjavi pa da se kod osetljivog, posebnog pevača i čoveka to oseti i u izvedbi.

Ali ta muzika, te pesme, među kojima one najpoznatije međusobno veoma retko liče jedna na drugu, ta žanrovska raznolikost i sama brojnost pesama koje su apsolutni klasici, teško da imaju parnjaka u autorstvu kod nas, u bilo kojem muzičkom stilu i pravcu.

Evo, od pesama koje nam prve padnu napamet, svakome po vlastitim izborima i preferencijama, do onog dela korpusa koji se poklapa kod svih i koji je prepoznat kao klasičan: od manifestne „Dotako sam dno života” i blizanke joj „Umoran sam od života” s dramatičnim bolero-refrenom, pa „Prokleta je ova nedelja“, „Tužno leto“, „O Ciganko moja“…

Toma Zdravković je uneo preokret u narodnu muziku: bez kompleksa i straha, mešao je najrazličitije žanrove kao niko dotad. Od starog zvuka, starijeg od sebe, do savremenog; od južnosrpskih motiva, iz kraja odakle je potekao, do severnih starogradskih napeva; od kafanskih ritmičkih „dvojki”, preko tursko-ciganskog „sa-sa ritma”, neparnih mera i balkanskih rumbi – kakva je čuvena „Kafana je moja sudbina” i od muzičara voljena „Plakala je” (s jedva primećenim, a razarajućim stihovima beskrajnog kajanja) – sve do špansko-ciganskih motiva.

Ali, uz to, tu su i francuske šansone, mediteranski zvuk i narodnjačko-šansonjerski spoj, autorski model delom formiran po Enriku Masijasu – neslučajno: alžirskom Jevrejinu i izbeglici koji će promeniti francusku šansonu) i njegovoj neprolaznoj „Tu es la femme de mon ami“, koja je kod Tome na ranom singlu postala „Žena druga mog” – sve do festivalskih šlagera i bolnih balada rukopisom stešnjenim između žanrova i geografija („Svirajte mi tiho tiše“).

Čitav Levant sudbinski uvezan s Balkanom provlači se kroz Tominu muziku i uticaje. Ima to smisla. No majstorstvo je bilo i u tome što su trebale decenije da shvatimo šta je sve uspeo da uplete u svoje pesme i s kakvih sve neočekivanih izvora je dolazilo nadahnuće i prelivalo se u njih. U tom smislu je naročito impresivna pesma „Šta je to u meni“, uzoran američki kantri end vestern vals, i još više onaj potpuno neobičan, žanrovski bastardizovan a neodoljiv rad „Dva smo sveta različita“, koji u par minuta šeta od latinskog do makedonskog i epirskog i čiji je naslov ušao i u jezik kao tropa

Pesme drugih autora pisane za njega takođe su bile žanrovski izmešane a opet kao po meri: božanstveno melanholična „Svirajte noćas samo za nju“, pa „Tamburaši, tamburaši“, „Ostala je samo uspomena” i posveta „Za Ljiljanu“, još jedna od brojnih Tominih pesama sa ženskim imenima, onako kako se već zaljubljivao, koja ide od romanse do pop-muzike i kafanskih „fermata”, sa muzičkim stankama „za lomljenje”…

I usred svega: „Noćas mi srce pati“, koju je dao Silvani Armenulić da je učini besmrtnom. Ovu pesmu će, nakon naše kolektivne kataklizme devedesetih, hrvatski filozof Boris Buden apostrofirati kao pesmu nove, virtuelne „Jugoslavije-posle-Jugoslavije”, koja se  najviše i najšire artikuliše u izgnanstvu, u deci nestale zemlje rasutoj po svetu.

Uopšte, Toma je sve fascinantniji kako prolazi vreme. U ključnom delu i elementu njegovog rada – u tekstovima – uviđamo još nešto zadivljujuće: uspevalo mu je da ograničenom stilistikom izrazi tačno ono šta je hteo. A izražavao je skoro sve jakom, isturenom, patničkom, bolnom gestom, razbarušeno, velikim rečima.

I tu je čudo autentičnog: kad pevač stoji iza onoga što peva, kad je uverljiv bez truda, jer živi to što peva, tek onda sve te pesme, koje se nekad čine preteranim u izrazu, zvone tako intimno i diraju, ranjavaju tako stvarno da nekako uspevaju da ponište hiperbolu i kič.

Najlepše pak: u svojoj širini, u svojoj ljudskoj iskrenosti naspram stilske fleksibilnosti i žanrovskog „kameleonstva”, Toma je znao da ode i u suprotnom smeru, da dokine preteranosti, a s njima i konvencije – na primer rimu i ujednačen metar – i fenomenalnim instinktom dobije tako ponekad dupli umetnički učinak:

„nemam nemam sreće, nigde ništa,
ostao sam sam,
ostao sam sam, suzo vrela,
tugo golema”.

Samo nabrajanje, kao u narodnoj tužbalici, nema rime, nema jednakog metra, jedna anadiploza, jedna sinegdoha, ali neusiljeno, kao potpuno spontano, iz glave i bez muke (stvaralačke to jest, naspram stvarne emotivne), kao da subjekt sam, onaj koji peva i koji tuguje, nema više snage da misli o formi.

Ali počujmo u isto vreme u kakvu je muziku upakovao te reči, na nivou strukture i teksture: kako je u toj sedamosminskoj pesmi odsviran uvod, kakav je odnos suprotnosti između harmonike kao tipskog narodnjačkog instrumenta i „sleping” tehnike na električnoj bas gitari, ili, na primer, kakve harmonije i intervale sviraju klavijature ispod pevane melodijske linije, kakve su takozvane latentne note.

I fascinantno: od koliko je različitih delova pesma komponovana. Ako hoćemo da vidimo, vidimo tu jedno apsolutno majstorstvo. Ako nećemo to da vidimo – ne moramo. Onda samo osećamo, samo tugujemo.

Ova pesma nastaje kad i njegove najbolje ploče, a zapravo relativno kasno. Krajem sedamdesetih Toma se najviše autorski menja, a osamdesete su mu zlatni period, vreme kad je nastao ili snimljen najveći broj pesama po kojima ga identifikujemo.

Snima ih sa serijom vrsnih muzičara, s velikim orkestrima ili ansamblima s malim brojem svirača (onako kako su elektronika i digitalni zvuk preuzimali i narodnjačku scenu u odnosu na akustične i analogne električne instrumente). Ali i u saradnji i s drugim autorima i naročito aranžerima – iznad svih s neverovatno talentovanim muzičarom, majstorom aranžmana za gudače i neopevanim herojem pravca, dirigentom Draganom Kneževićem, bratom Nadinim. Tada pravi svoje najbolje radove, aranžmanski i kompozitorski najhrabrije pesme. Među njima naročito balade i tugovanke, naravno.

U tom pogledu, rekli smo već: tekstovi i iznad svega način na koji je te tekstove i pesme donosio, bilo je ono što ga je odvojilo od drugih. Pevači su najčešće glumci. Oni donose pesmu tako što gotovo svaka traži određenu ulogu, dok u isto vreme ostaju na makar minimalnoj distanci od onoga o čemu pevaju. Najbolji pevači su i najbolji glumci; oni obuku pesmu kao rolu. Uostalom, u teoriji i istoriji drame postoji pojam „maske”; latinska reč „persona” nije značila drugo do „glumčeva maska”. Najbolji primer toga kod nas bio je Cune Gojković, koji je imao gotovo operski psihološki raspon, a „brehtijanski” odmak. S druge strane, ako je igde vredeo onaj koncept Stanislavskog o „proživljenosti”, po kome je za igru nužno emotivno iskustvo preko koje bi se onda rekla istina – to je kod Tome bilo kao ni kod koga.

Kod njega između emocije i pevača kao da nema granice; sve se čini proživljeno, iščupano iz iskustva, iz biografije, pa i onda kada ne znamo pozadinu emocije koju čujemo. A emocija je najčešće patnja. On je patio u pesmama drugačije od ostalih, jecao i molio, tankim, lomnim glasom koji je zvučao kao tužno zapevanje i preklinjanje.

Pesme ponekad kao da su namerno bile u previsokoj intonaciji, na granici dohvatljivih tonaliteta za njega kao pevača, baš kao u „kiša je padala…”, delu refrena u „Dva smo sveta različita” – kao da se kažnjavao, od kafana i tezgi ionako često umornog glasa u studiju, što se danas jasno čuje – kao da se muka poznala i htela pokazati i tehnički, intonativno.

Taj krhki i umorni glas bio je daleko od svakog mačo-načina mnogih kafanaca veće snage i daleko od decentnog koncertnog stila ranijih narodnih pevača. Ako je Tomina muzika bila i za kafane – a jeste – to nisu bile kafančine s dna, nego mesta gde se lumpuje bez preterivanja i pati s merom, ćutke.

Priče nagoveštene u pesmama dolazile su, osećalo se, pravo iz života. Priče redom teške: o ostavljanju, o melanholičnim uspomenama gde subjekt pita ljude da ga podsete na nekoga koga nema i na bolje dane kojih verovatno nije ni bilo. To su pesme preljuba, pesme kojima vlada žal – za majkom, za domovinom, za srećom. Pesme nedostajanja.

Pevač je trajno projektovao nešto gubitničko, kao čovek koji kakvu god šansu da dobije, kakav god uspeh imao, na kraju svojom voljom ili teran nekom višom psihološkom namerom, sve to izgubi. Ne mari što je, rekli smo, na sceni i na estradi s vremenom postajao sve uspešniji i veći i, važnije, sve bolji, što je retkost.

Na toj napetosti, između vrhunskog raznorodnog muzičkog opusa i legendarnog boemskog statusa, opstaje sećanje na pevača i ne jenjava fascinacija biografijom. Tačno trideset godina od njegovog odlaska i dalje uporno živi i čitava mitologija koja ga je pratila: u pričama o kafani, alkoholu, boemskom životu i preranoj smrti sa samo pedeset i dve godine.

Ali treba biti pošten: Tomina priča je očajna, upozoravajuća, tamna, pa makar bilo u toj tami i naročite romantičarske privlačnosti kojoj se teško odupreti. Njegov život nije žanrovski film niti holivudska biografija. Van naknadno romantizovanih kafanskih priča, žutih novinskih feljtona i površnih životopisa što ih iz perspektive dnevnih soba pišu mistifikatori i loši pisci – to je uglavnom bio mrak i tragedija i beda emotivna.

Nemojmo se zavaravati. Činjenica da nam treba da se nekad napajamo tim mrakom govori više o nama nego o pevaču.

Toma je živeo loše i skončao grozno. I kad se divimo njegovom rukopisu, jedinstvenom i zanatski i autorski, trebalo bi se čuvati toga da površne mitologije ne prekriju istinske osećaje i razmišljanje o razlozima tih fantastičnih, neprolaznih pesama i njihovih izvedbi. Već i stoga da ne bismo zaboravili koliko je to čemu se divimo skupo plaćeno…

Piše: ĐORĐE MATIĆ

RTSoko

Danas objavljeno

Srbi i Sarajevo danas, između harmonike i liturgije: Hladne vode sa Baščaršije

Zeljka

Medijska panika na engleskim pumpama, ekološka cena evropske struje i politička težina ruskog gasa: Energetska kriza pred vratima

Zeljka

Rušenje Njegoševe kapele i izgradnja Meštrovićevog mauzoleja: Najveća umetnička pobuna u SFRJ

Zeljka

Ostavite komentar