Ja tako mislim / Posuđeni komentar

PIROVA POBEDA

Piše: Filip Rodić

Asanž jeste ostvario uspeh odlukom Švedske da obustavi proceduru koja se u toj zemlji protiv njega vodila proteklih devet godina. Problem je, međutim, što se radi sve što je moguće kako bi se sadašnji proces u Britaniji okončao ili njegovom smrću, ili izručenjem u SAD

Jedan od najsvetlijih primera borbe za slobodu i istinu i sistemske represije te borbe, Džulijan Asanž izvojevao je jednu pobedu – Švedska je obustavila istragu protiv njega pošto je, kako je saopštila tužiteljka Eva Mari Person, „postalo očigledno da usmeni dokazi, koji su korišćeni tokom istrage, nisu dovoljno ubedljivi“. Asanža je Švedska još 2010. optužila za seksualno uznemiravanje i silovanje, ali je tek sada, skoro deset godina kasnije, shvatila da dokazi kojima je raspolagala „nisu dovoljno ubedljivi“. U nekim „normalnim“ slučajevima, kada tužilaštvo ne raspolaže „dovoljno ubedljivim dokazima“, ne raspisuje se međunarodna poternica za osumnjičenim (neoptuženim) i ne stavlja se čitav državni aparat više država u pogon. Ova dobrano zakasnela odluka predstavlja pobedu za Asanža i, s obzirom na to da je njome skinuta ljaga s njegovog imena, može mu predstavljati izvesnu moralnu satisfakciju, ali ništa više od toga, jer je cilj čitave ujdurme – da se ovaj uzbunjivač nađe iza rešetaka, da se spreči njegov dalji rad i pošalje snažna poruka svima koji bi pomislili da ga slede – već ispunjen.
Asanžova (Pirova) pobeda najviše se ogleda u činjenici da je odlukom Švedske da odustane od dalje istrage i potencijalnog gonjenja jasno i nedvosmisleno pokazano svima koji žele da vide, čuju i razmisle svojom glavom, da se ovde ni u jednom trenutku nije radilo o potrazi za pravdom za tužiteljke nego o pukoj spletki čiji je konačni cilj bio sprovođenje Asanža u američki zatvor kako bi mu se sudilo zbog silovanja čitavog američkog establišmenta i vojnoindustrijskog kompleksa. Ova odluka predstavlja samo poslednji ekser u kovčegu mahinacija švedskog pravosuđa za koje je otpočetka bilo jasno da nisu u službi pravde, nego nepravde. Samo dan po prijavljivanju Asanža, 21. avgusta 2010, glavna državna tužiteljka Eva Fine javnosti je saopštila da „ne misli da postoje razlozi za osnov sumnje da je (Asanž) počinio silovanje“ i četiri dana kasnije obustavila je istragu. Ovo vlastima nije odgovaralo, pa je 1. septembra 2010. direktorka Javnog tužilaštva Marijan Ni odlučila da istragu ponovo otvori.
I Asanžov odlazak iz Švedske izveden je tako da ispadne kao da je pobegao od istražitelja kako bi za njim mogla da bude raspisana međunarodna poternica, a on utamničen. Asanž je, naime, Švedsku (koja mu je odbila radnu i boravišnu vizu) napustio 27. septembra 2010, ali ne pre nego što se obratio pravosuđu zatraživši da ga ispita pre odlaska. Rečeno mu je da za tim nema potrebe i da može da putuje, ali su odmah po Asanžovom odlasku obavestili njegovog advokata Bjorna Hurgiga da će biti raspisana poternica. Očigledno cilj nije bio nalaženje istine u vezi sa optužbama nego hapšenje i zatvaranje. Upravo zbog svega ovoga Asanž je juna 2012. potražio utočište u ambasadi Ekvadora u Londonu i od ove zemlje dobio azil koji je bio na snazi sve do aprila ove godine, kada su ga vlasti pod vođstvom novog predsednika Lenjina Morena izručile Velikoj Britaniji. Na osnovu toga što je prekršio uslove kaucije vezane za optužbe iz Švedske, Asanža je britanski sud osudio na zatvorsku kaznu od 11 meseci zatvora. Pošto je suštinski cilj švedskih optužbi ispunjen i Asanž utamničen, one su povučene.

Sud pred kojim se vodi proces protiv Džulijana Asanža


ŽRTVA TORTURE U međuvremenu Asanž se iz samice najstrože čuvanog dela zatvora Belmarš, „britanskog Gvantanama“, bori protiv ekstradicije Sjedinjenim Državama na osnovu optužnice od 17 tačaka kojima se tereti za pribavljanje i objavljivanje tajnih informacija o američkoj nacionalnoj bezbednosti a za šta mu preti kazna od 175 godina zatvora. O tome u kakvom se stanju Asanž nalazi danas najbolje svedoči bivši britanski ambasador, pisac i borac za zaštitu ljudskih prava Krejg Mari. „Prva stvar koju moram da primetim je Džulijanovo stanje. Šokiran sam koliko je moj prijatelj smršao, brzinom kojom gubi kosu, kao i prevremenim i ubrzanim starenjem. Uočljivo je šepao, što nikada ranije nisam primetio. Od hapšenja izgubio je više od 15 kilograma. Ali njegov fizički izgled nije šokantan koliko je njegovo mentalno pogoršanje. Kada je upitan da kaže svoje ime i datum rođenja, on se uočljivo mučio nekoliko sekundi da se seti i jednog, i drugog (…) Bilo mu je zaista teško da artikuliše reči i koncentriše se na svoj misaoni tok“, naveo je Mari u tekstu posle sudskog saslušanja o Asanžovoj ekstradiciji Sjedinjenim Državama. „Sve do juče bio sam skeptičan spram onih koji tvrde da je postupanje prema Džulijanu ravno mučenju. Čak i spram Nilsa Melcera, specijalnog izvestioca UN za torturu. Bio sam skeptičan i spram onih koji su sugerisali da bi mogao biti podvrgnut štetnim lekovima. Ali pošto sam prisustvovao suđenjima nekolikim žrtvama mučenja u Uzbekistanu i pošto sam radio sa žrtvama iz Sijera Leonea i drugde, mogu vam reći da je jučerašnji dan u potpunosti promenio moje mišljenje i Džulijan je pokazao tačno one simptome koje imaju žrtve mučenja (…). Bio sam još skeptičniji spram onih koji su, poput jednog člana njegovog pravnog tima, izražavali zabrinutost da Džulijan možda neće preživeti ekstradicioni proces. Sada ne samo da u to verujem nego me ta misao i proganja“, dodao je.
Nils Melcer, spram kojeg je Mari izražavao skepsu, objavio je 1. novembra izveštaj u kojem „izražava zabrinutost zbog kontinuiranog pogoršavanja zdravstvenog stanja Džulijana Asanža od njegovog hapšenja i pritvaranja ranije ove godine i može se reći da je njegov život sada u opasnosti“. Ukazao je da je zajedno sa svojim lekarskim timom tokom posete Asanžu maja ove godine konstatovao „sve simptome karakteristične za produženu izloženost psihičkoj torturi“ i zahtevao od vlasti da preduzmu mere zaštite njegovog zdravlja i dostojanstva. „Britanska vlada je pokazala nepoštovanje Asanžovih prava i integriteta. Uprkos medicinskoj hitnosti mog apela i ozbiljnosti mogućih zloupotreba, Britanija nije preduzela nikakve istražne mere, niti pokušala da to spreči u skladu sa zahtevima međunarodnog prava“, naveo je Melcer.
O ovome svedoči i grupa od 60 lekara koji su napisali otvoreno pismo upozoravajući da bi Asanž, ukoliko ne dobije „intenzivniju medicinsku brigu“, mogao uskoro umreti u zatvoru, i zatražili da bude prebačen u univerzitetsku bolnicu. Svoju procenu Asanžovog zdravstvenog stanja zasnovali su na „užasavajućim svedočenjima“ njegovog pojavljivanja pred sudom 21. oktobra.

U interesu vojnoindustrijskog kompleksa i obaveštajne zajednice: Sudija Ema Arbatnot


KADIJA TE TUŽI, KADIJA TI SUDI Pored toga što očito postoje razlozi za sumnju da britansko pravosuđe podriva Asanžovu sposobnost da se brani sistematskim slabljenjem njegovog fizičkog
i psihičkog stanja, uočljiva je tendencija i da se pravo na fer i pravično suđenje poništi uvođenjem u proces osoba koje, u najmanju ruku, imaju sukob interesa i za koje se s potpunom sigurnošću može reći ne samo da prema Asanžu neće biti objektivne nego da će biti vrlo neprijateljske prema njemu. Verovatno da im se ne bi ponovio slučaj sa švedskom tužiteljkom Evom Mari Person koja je prvobitne optužbe za silovanje protiv Asanža promptno odbacila, za sudiju u Asanžovom slučaju pred britanskim sudom postavljena je ledi Ema Arbatnot koja je tesno povezana upravo sa strukturama kojima je Asanžov rad naneo najviše štete. Kako navodi južnoafrički portal „Dejli maverik“, koji deluje u okviru mreže za Afriku londonskog „Gardijana“, najbliža porodica ledi Arbatnot radi u okviru vojnoindustrijskog i obaveštajnog kompleksa Velike Britanije i SAD.
Suprug ledi Arbatnot, lord Džejms Arbatnot od Erdoma bivši je ministar odbrane Ujedinjenog Kraljevstva i ima „finansijske veze sa britanskim vojnim establišmentom, uključujući i institucije i ljude koje je ’Vikiliks’ raskrinkao“, piše „Dejli maverik“ ističući da je i sudija dobijala poklone od „vojnih i obaveštajnih kompanija koje je ’Vikiliks’ razotkrio“.
Po istom izvoru, sin Eme i Džejmsa Arbatnota, Aleksandar je potpredsednik firme za kompjutersku bezbednost tesno povezanom s britanskim obaveštajnim strukturama, pre svega sa Dži-Si-Ejč-Kjuom (GCHQ) i MI5 čiji je prevashodni zadatak sprečavanje curenja informacija. Navodi se i da ova firma, „Vitruvijan partners“ i njena ćerka-firma „Darktrejs“ zapošljavaju i ljude direktno regrutovane iz američkih obaveštajnih službi poput Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) i Centralne obaveštajne agencije (CIA). Upravo ove dve službe stoje iza progona koji nad Asanžom sprovodi američka vlada. „Darktrejs“ je, takođe, bliska s dvojicom bivših britanskih premijera i bivšim predsednikom SAD Barakom Obamom. Otkriće ovog sukoba interesa, što je ledi Arbutnot prvobitno pokušala da sakrije, dovelo je do toga da je njena uloga kao predsedavajućeg sudije dovedena u pitanje. Kako je rekla Džen Robinson, jedna od braniteljki Džulijana Asanža, ledi Arbatnot neće ubuduće predsedavati sudskim sednicama, ali će nastaviti da nadzire proces prebacujući dužnosti u samoj sudnici na drugog sudiju, odnosno zadržavajući pravo da utiče na odluke suda. Za sada još nije jasno kakva će tačno biti njena uloga u nastavku procesa.
Kakav god ishod ovog pitanja da bude, iz svega je jasno da Asanž ni u ludilu u koje je izgleda počeo da zapada, prvo zahvaljujući sedmogodišnjoj „robiji“ u ambasadi Ekvadora, a potom i pravoj robiji u Belmaršu, ne može da očekuje da će ekstradicioni proces koji je u toku biti po njega pozitivno okončan. Jedino čemu bi se mogao nadati, kako sada stoje stvari, jeste neka vrsta Pirove pobede poput ove koju je upravo izvojevao u sukobu sa švedskim pravosuđem – da pošto potpuno poludi i propadne, ili još gore umre u zatvoru, sud donese odluku kojom se odbija izručenje Americi, a mrtvog ga i ne mogu izručiti. U svakom slučaju, cilj establišmenta bio bi ispunjen, baš kao i s optužbama iz Švedske – Asanž je eliminisan, a njegovim potencijalnim naslednicima je preneta snažna poruka.

007 u ambasadi Ekvadora
Rimski list „Republika“ došao je do dokumenata koji dokazuju da je Asanž tokom boravka u ambasadi Ekvadora u Londonu bio prisluškivan i sniman suprotno diplomatskim pravilima i konvencijama o ljudskim pravima. Pod naslovom „Težak skandal: Kako su Asanž, njegovi doktori, advokati i posetioci bili špijunirani u korist SAD“, list piše da se „iako zvuči kao film o Džejmsu Bondu, to zaista dogodilo“. „Džulijan Asanž, novinari ’Vikiliksa’ i svaki advokat, novinar, političar, umetnik i lekar koji je osnivača ’Vikiliksa’ posetio u ambasadi Ekvadora u poslednjih sedam godina bio je predmet sistematske špijunaže. Susreti i razgovori su snimani i sve informacije slate su američkim obaveštajnim službama. U nekim situacijama špijunske operacije su išle do apsurda: u jednom trenutku špijuni su čak planirali da ukradu pelene bebe donete u posetu Asanžu. Razlog? Da se prikupe bebine fekalije i sprovede DNK test kako bi se utvrdilo da li se radi o tajnom sinu Džulijana Asanža“, piše „Republika“.
I autorka „Republikinog“ teksta Stefanija Maurici bila je predmet špijunaže u kojoj se išlo toliko daleko da ne samo da je snimana nego su pregledane i njene USB kartice i njen mobilni telefon rasklapan kako bi se došlo do serijskih brojeva pomoću kojih bi bila praćena, a njeni razgovori presretnuti. „Ovo su veoma ozbiljna kršenja poverljivosti novinarskih izvora, s obzirom na to da su naši sastanci u ambasadi bili isključivo poslovni i da smo, kao česti posetioci, bili registrovani kao novinari“, navela je ona.
Do otkrića o špijuniranju došlo je pošto je španski sudija Hose de la Mata otvorio istragu protiv kompanije „UC global“ iz Kadiza i nakon što su kompanijske prostorije pretresene, a njen vlasnik David Morales uhapšen.
Ustanovljeno je da je ekvadorska vlada, predvođena tadašnjim predsednikom Rafaelom Koreom, angažovala ovu firmu da u ambasadu uvede bezbednosne mere kojih, do Asanžovog dolaska, gotovo da nije bilo.
Morales je odlučio da pristup koji mu je obezbeđen ugovorom sa ambasadom Ekvadora iskoristi za sopstvenu dobit i uspostavio je vezu s američkom obaveštajnom zajednicom kako bi za njih špijunirao Asanža bez znanja svojih formalnih poslodavaca.
„Ništa i niko nije bio pošteđen. Čak i najnepovrediviji sastanci bili su snimani: video i audio zapisi do kojih je ’Republika’ došla prikazuju polunagog Asanža tokom lekarskog pregleda, ambasadora Ekvadora Karlosa Abada Ortiza i njegove saradnike tokom diplomatskih sastanaka, Asanžove advokate Gereta Pirsa i Aitora Martineza u ženskom toaletu tokom privatnog razgovora sa svojim klijentom“, navodi se u članku. „Malo je sumnje u to da je ova teška špijunska operacija sprovedena u korist SAD. Dokazi za to proizlaze iz izjava bivših zaposlenih, internih poruka, ali i od vrste prikupljanih informacija“, ističe „Republika“.

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Slične objave

Ljiljana Bogdanović: Izbor je naš

Z.K

Velika igra malih igrača

Z.K

VEDRANA RUDAN PONOVO „ZAPALILA“ REGION: „Hrvati su GLUP NAROD, stalno p*še priču kako su Srbi ti koje moramo da mrzimo“

M.

Ostavite komentar