Mlada, pevačica sa dve kike u boji akvamarina, Hacune Miku, nije samo svetski poznata umetnica koja puni arene širom Japana; ona je, takođe, hologram.
Kondo insistira na tome da venčanje nije bilo štos, već trijumf istinske ljubavi nakon godina provedenih u izgnanstvu žena u stvarnom životu zato što je anime otaku – odnosno “geek”. On sebe smatra pripadnikom seksualne manjine koja je diskriminisana.
“To jednostavno nije u redu”, kaže Akihiko. “To je kao kada biste nagovarali gej muškarca da izlazi sa ženom, ili lezbijku da bude u vezi sa muškarcem.”
Ideja da ljudi mogu ostvariti ispunjujuću emotivnu, ili čak seksualnu, vezu sa digitalnim uređajima više nije rezervisana samo za distopijske naučnofantastične filmove poput “Ex Machina” ili “Her”, priče u kojima se usamljeni zaljubljenici u tehnologiju zaljubljuju u softverske fam fatal.
U stvarnom životu, pioniri ljudsko-androidske romanse sada imaju ime – “digiseksualci”, što je naziv koji su naučnici i futuristi predložili kao ime za novu vrstu seksualnog identiteta.
Ali, jesu li u svetu u kome su seks-igračke toliko responzivne, a seks-roboti opremljeni veštačkom inteligencijom polako postaju mejnstrim, digiseksualci zaista ekstremna grupa kojoj je suđeno da obitava u seksualnom podzemlju? Ili je, u kulturi prožetoj onlajn pornografijom, sekstingom i Tinderom, svako danas digiseksualac?
Francuskinja koja se predstavljala samo kao “Lili”, 2016. godine je rekla u medijima da je “stvarno i isključivo privlače roboti”. Ona je tvrdila da je verena sa robotom kojeg je sama dizajnirala i rekla:
“Moje jedine dve veze sa muškarcima potvrdile su moju romantičnu orijentaciju, pošto mi se zaista ne dopada fizički kontakt sa ljudima.”
Pošto nije uspeo da pronađe živu partnerku, kineski inženjer veštačke inteligencije Zeng Đijađija oženio se (ne zakonski, naravno) robotom kojeg je sam dizajnirao pod imenom – Jingjing, a koji navodno poseduje osnovno znanje kineskih znakova i može da komunicira jednostavnim rečima, prenosi Nedeljnik.
Nil Mekartur, profesor filozofije na Univerzitetu u Manitobi, i Marki Tvist, profesorka ljudskog razvoja i porodičnih studija na Univerzitetu Viskonsin-Staut, prošle godine objavili su rad pod imenom “Uspon digiseksualnosti”. Članak je originalno objavljen u magazinu “Seksualna i terapija veza”, a preneli su ga različiti mediji, od Vajsa do Brajtbarta.
Oni su podvukli razliku između “prvog talasa” digiseksualnosti (onlajn pornografija, aplikacije za dejting, seksting i elektronske seks-igračke), gde je tehnologija sredstvo za postizanje seksualnog zadovoljstva i “drugog talasa” digiseksualnosti. Oni koji pripadaju drugom talasu praktikuju dublje veze sa trodimenzionalnim tehnologijama poput veštačke inteligencije, proširene stvarnosti i seks-robota sa veštačkom inteligencijom, kojima menjaju potrebu za ljudskim partnerom.
Doktorka Marki Tvist, koja vodi kliničku praksu za porodičnu i seksualnu terapiju, kaže da je imala nekoliko pacijenata u dvadesetim i tridesetim godinama koji se kvalifikuju kao digiseksualci drugog talasa.
“Oni ispunjavaju seksualne potrebe tehnologijom, igračkama koje mogu da kontrolišu putem uređaja, a koje dolaze u direktan kontakt sa penisom ili vulvom”, objašnjava ona. “Oni nisu imali kontakt sa ljudskim bićima i zapravo ih ne interesuje seks sa ljudima. Oni žele ovo da rade, i ukoliko mogu sebi da priušte seks-robota, to će i učiniti.”
Moglo bi da deluje da njihova seksualnost pomera granice, ili da je čak devijantna. Svaki napredak na polju sajber seksa dočekan je sa kulturološkim otporom pre nego što je normalizovan, ističe Mekartur.
“Svaki put kada imamo nove tehnologije, dešava se talas uzbune”, kaže on. “To se dogodilo prvo sa pornografijom, zatim sa internet dejtingom, onda sa sekstingom na Snepčetu. Ove tehnologije dolaze jedna po jedna i izazivaju talase panike. Ali kada ljudi počnu da ih koriste, one postaju deo našeg života.”
Jedna kompanija u Kaliforniji pod imenom “Abyss Creations” pravi ženske seks-robote kojima je moguće promeniti lice – da li vam se više dopada Harmoni ili Solana?, sa veštačkom inteligencijom koja omogućava lutki da namiguje i flertuje. (Muška verzija nazvana Henri, sa bioničkim penisom je u fazi izrade.)
Ti roboti, čija se cena kreće od 12.000 dolara, dizajnirani su da obezbede i društvo pored seksa, kaže Met Mekalen, osnivač kompanije.
Za one koji sebi ne mogu da priušte seks-androida, postoje robotske verzije bordela, kojih je sve više u Kanadi i Evropi. Jedan robotski bordel u Moskvi naplaćuje 90 dolara za 30 minuta sa seksbotom (a dostupne su i trojke).
Svaki tehnološki napredak je nova prilika da se zamagle granice između stvarnog i sajber seksa. Zamagljene granice su možda čak i neizbežne, kaže Brajoni Kol, osnivačica kompanije “Budućnost seksa”, koja se bavi podkastima, seminarima i istraživanjima o seksualnosti.
“U budućnosti, termin ‘digiseksualac’ neće biti relevantan”, napisala je ona. “Buduće generacije neće znati razliku između onlajn i oflajn života. Možda će odrastati sa robotima koji će ih seksualno obrazovati, vodiće ljubav sa univerzumom u svojim svetovima virtuelne realnosti i upoznavati svoje srodne duše preko holograma.”
Digiseksualnost, međutim, može biti komplikovana baš kao i stvarni seks. Na sajmu tehnologije u Austriji 2017. godine, verzija lutke Samante španskog robotičara Serhija Santosa navodno je odgovorila “U redu sam”, kada je muškarac preterao i oštetio je. Doktor Santos sada radi na novoj verziji robota koji će biti isprogramiran da se ugasi kada seks postane previše grub.
