Učinih to u uvjerenju da više nema mnogo smisla govoriti o ozbiljnim stvarima na ozbiljan način. Nema, jer se nema s kim razgovarati! Ne postoji više u ovom društvu niko koga interesuje integritet i moral bilo koga, pa ni prvog čovjeka pravosuđa. Piscu je još ostalo da se poigrava sa književnim vrstama koje poneki ljubitelj književnosti može poželjeti u novinama nakon što se umori od fejsbuka i «seksa u svinjcu» na televizijama sa nacionalnim frekvencijama.
Nisam očekivao da će Tegeltija moju ironiju da podupre još jednim biserom od integriteta! Komedijant slučaj se uvijek pobrine da i apsurd dovede do apsurda.
Elem, Milan Tegeltija nije ni časa časio da javno pošalje poruku Miloradu Dodiku da su članovi VSTV iz Republike Srpske predstavnici Republike Srpske u državnoj instituciji i da će poštovati odluku o povlačenju iz institucije ako to od njih zatraži Narodna skupština RS. Tako to rade ljudi od pravosudnog integriteta: za njih je zakon politička volja lidera na vlasti! Niko nije uspio da bude brži od Milana Tegeltije. Višak revnosti je naišao na očekivani odjek: Dodik je istog dana pohvalio principijelan stav predsjednika VSTV.
Zna Milan Tegeltija da prvi čovjek pravosuđa nikada ne bi smio ni da pomisli da se izjašnjava o političkim stavovima bilo kog predstavnika vlasti. Ne bi trebalo nikome objašnjavati da to nije posao ljudi koji oblikuju nezavisno pravosuđe. Takav je profesionalni kodeks i takav je standard sudijske nezavisnosti.
Posao institucije na čijem je čelu Tegeltija jeste da stvara najviše etičke standarde za sudije i tužioce, a ne da slijedi politike. Kako može upravljati nezavisnom pravosudnom institucijom čovjek (sudija!) koji javno iskazuje političku lojalnost najuticajnijem političkom lideru? Može zbog toga što među članovima VSTV ne postoje ljudi od integriteta koji imaju sposobnost da zaustave destruktivna djelovanja svojih kolega.
Izjava Tegeltije nije nesmotrena i nije nimalo bezazlena. Bilo bi naivno pitati se zašto Tegeltija ima potrebu da se dodvorava Dodiku i zašto su Dodiku potrebne njegove izjave kada je svakom jasno da jedan drugom samo nanose štetu. Imajući u vidu politički kontekst i istorijat političkih doticaja Tegeltije i političara, takva vrsta «aktivne koegzistencije» mnogima će ličiti na ostvarivanje strategija onoga što se na političkom nivou predstavlja kao «povratak prenesenih nadležnosti».
Ni sam ne mogu da se otrgnem slutnji da bi upravljanje pravosuđem mogla biti prva prenesena nadležnost koja se munjevito vraća. Za takav ishod Dodiku neće trebati nikakva odluka. Biće dovoljno da Milan Tegeltija povede sa sobom članove VSTV iz RS u Banjaluku i VSTV BiH više nema! A on se tamo odavno preselio, samo se svi prave da to ne vide!
Znaju i sudije i tužioci šta Milan Tegeltija dobija podrškom Miloradu Dodiku, ali ne znaju šta oni gube. Ili, možda, znaju, ali im je svejedno. Ako nema ko urazumiti Tegeltiju i pozvati ga na odgovornost, neće ni oni da se petljaju u integritet vođe. Jeste da je takvo pravosuđe u stanju „moždane smrti“, što bi rekao Makron, ali treba sve pokušati da se oživi.
Ono što Milan Tegeltija ne želi da zna, jeste da državne institucije postoje zbog građana, a ne zbog dnevnih politika. Državne institucije treba da štite pravni poredak i prava građana, a ne da pružaju podršku političarima. Snaga države leži u snazi institucija. Državne institucije su stubovi vlasti i ne bi smjele da budu sredstvo za ostvarivanje političkih ciljeva. Zna se kako se artikulišu i sprovode u djelo politički ciljevi u demokratskim državama.
Politika koja poziva zaposlene u džavnom aparatu da napuste institucije ulazi u zonu podrivanja državne moći. To se u krivičnoj nauci tretira kao protivpravno antidržavno djelovanje. Sve države štite svoj ustavni poredak drastičnim kažnjavanjem takve vrste kriminala. Za politička neslaganja postoje politička sredstva i politički mehanizmi, pod koje se, izuzetno, mogu podvesti i narodne pobune i nasilne promjene vlasti.
Ako se Tegeltijina eventualna odluka o povlačenju iz državnih institucija odnosi i na nas sudije i tužioce u Sudu i Tužilaštvu BiH, ko će nam objasniti šta dolazi poslije povlačenja!? Politika koja ne zna kako će se nešto okončati, nije politika za kojom treba ići. Kada je profesor Milorad Ekmedžić analizirao osobine Karađorđa, zapisao je da «svaka veličina počinje od razumijevanja kako će se događanje završiti».
Ne bih da podučavam, ali toplo preporučujem političarima u ovoj zemlji Jakoba Burkarda, koji u razmišljanju o istoriji navodi nekoliko preduslova neophodnih da u politici iznikne veliko ime. Kaže tamo da je na prvom mjestu želja da se bude prvi i da se bude velik, ali da bi se to postiglo neophodno je poznavanje ljudi i njihovih karaktera, intuicija i predviđanje onoga što je nevidljivo, prepoznavanje ciljeva kojima teži istorija da bi je vodio i sposobnost govorenja. Ako neko misli da sve to ima, teško njemu!
Iako se preigrao i pretjerao u političkoj revnosti, Milan Tegeltija ne treba da se brine za svoj integritet, jer će Dodik od prijetnji odustati. Nema na ovom prostoru političara koji prepoznaju velike ciljeve kojima teži istorija, a kamoli sposobnih da ih realizuju. Sve će se završiti na izražavanju zabrinutosti međunarodnog faktora. Možda i nekom kurtoaznom pismu Tegeltiji da objasni ono što je svima jasno.
Kad sve sabereš, sve integritet do integriteta. I sve već viđeno!
Autor: Branko Perić
(Buka)
