Nemačka i drugi američki „saveznici“ iskoristili su period vladavine Donalda Trampa za jačanje svoje samostalnosti i taj točak će Džozef Bajden veoma teško vratiti unazad
Jutro nakon što je Džozef R. Bajden postao izabrani predsednik SAD, Kremlj je objavio čestitku predsednika Vladimira Putina – ovim rečima je „Njujork tajms“ u nedelju, 8. novembra, započeo izveštaj svojih moskovskih dopisnika Antona Trojanovskog i Endrua Kramera. Ako je čitalac pomislio da je to šef Kremlja čestitao novom gazdi Bele kuće, američki novinari su ga odmah razuverili. „Bila je to čestitka povodom 60. rođendana direktora Moskovskog teatra“, glasila je krajnje ironična druga rečenica teksta u američkom listu, pod naslovom: „Putin ćuti o Bajdenovoj pobedi, nagoveštavajući napete godine“. Tako se, ni kriv ni dužan, slavni Oleg Menjšikov, glumac koga pamtimo po glavnoj roli u filmu Nikite Mihalkova „Sibirski berberin“, našao u nezahvalnoj ulozi da ga „najugledniji svetski list“ (doduše, ne pomenuvši mu ime, ali postavljajući link ka Putinovom sajtu) izvrgava ruglu i koristi kao kolateralnu žrtvu. I to samo zato što mu je šef njegove države čestitao rođendan 8. novembra.
NjUJORK TAJMS I MATRICA O STIDU Na taj način indirektno se sugeriše da bi ruski građani trebalo da se stide čestitke svog predsednika, po sličnoj matrici kao što se „Njujork tajms“ već godinama stidi svog. Pa su proteklog vikenda požurili da Bajdena proglase „izabranim predsednikom“, iako aktuelni šef države Donald Tramp nije u tom trenutku priznao da su izbori okončani već je najavio brojne prigovore na izborni proces i brojanje glasova. Zato su ga, valjda, liberalni mediji i cenzurisali tokom televizijskog nastupa, kada je želeo da iznese stavove i argumente. Pokazalo se da predsednik ne postane neko koga narod izabere, već onaj koga proglase „demokratski mediji“. A demokratski su, naravno, oni mediji koji su protiv Trampa ili Putina, i koji u svom radu koriste cenzuru. Oni ostali, po toj logici, nisu demokratski – ili nisu ni mediji.
Kada se odbace naslage visoke politike, ne može da ne privuče pažnju nešto mnogo važnije – američki list se podsmeva tome što je Putin čestitao jubilej jednom od najvećih ruskih glumaca i direktoru Moskovskog dramskog teatra. Oni time nipodaštavaju značaj Olega Menjšikova za rusku kulturu. Smatrajući, valjda, da Putinu treba Bajden da bude važniji od čoveka koji je među retkim trostrukim dobitnicima najviše državne nagrade za doprinos kulturi. Verovatno računaju da i u Moskvi treba da se ponašaju poput pojedinih evropskih lidera koji su čestitali pobedniku i pre proglašenja zvaničnih rezultata. O tome govori Putinov pres-sekretar Dmitrij Peskov: „Smatramo da je korektno da sačekamo zvanično objavljivanje rezultata održanih izbora.“ Ako „nema“ Putina, ima Alekseja Navaljnog. Novinari „Njujork tajmsa“ pohvaljuju gest „opozicionog lidera koji se oporavlja posle napada nervnim agensom u Sibiru“, koji takođe nije okasnio da u rusko ime čestita Bajdenu i budućoj potpredsednici Kamali Haris, kako na pobedi, tako i na „slobodnim i poštenim izborima“.
Napravio je „Njujork tajms“ još jednu paralelu, između 2016. godine, kada je Putin odmah čestitao Trampu pobedu, i 2020, kada čeka proglašenje zvaničnih rezultata. List smatra da je to znak da se Rusija sprema za „duboko suprotstavljene“ odnose s novim američkim predsednikom. Peskov o tome kaže: „Razlika je savršeno očigledna. Vidite da tamo predstoje određene pravne procedure koje je najavio aktuelni američki predsednik, po tome se situacija i razlikuje. Zato smatramo korektnim da ipak sačekamo zvanično proglašenje“, ponovio je pres-sekretar Kremlja i podvukao da je Rusija spremna da radi sa „svakim predsednikom SAD kog izaberu Amerikanci“. Ova izjava je jasna i pristojna, ali politički hladna i sadrži neskrivenu žaoku u rečima „predsednik kog izaberu Amerikanci“. Mogla je izjava Peskova da bude i bez te poslednje tri reči, ali njihovo potenciranje nije slučajno – kao da Moskva izražava sumnju da predsednik SAD može da postane i neko koga Amerikanci nisu izabrali. Gotovo identičnu rečenicu je pre američkih izbora izgovorio i Putin.
PUTINOVE „STREPNjE“ Da li, dolaskom Bajdena u Belu kuću, predstoje „duboko suprotstavljeni odnosi“ Vašingtona i Moskve, kako to nagoveštavaju američki novinari? Oni navode da, iako je Kremlj 2016. čestitao Trampu nekoliko časova nakon što su američke televizije objavile pobednika, do rusko-američkog zbližavanja nije došlo. Trampova politika „Amerika na prvom mestu“, međutim, ističe „Njujork tajms“, odgovarala je težnjama Kremlja da oslabi zapadnu alijansu i proširi uticaj u celom svetu. S Bajdenom, uveravaju oni, biće suprotna situacija i „Putin već ima dosta razloga da strepi“. Koliko Putin strepi od Bajdena verovatno se najbolje vidi i iz toga što mu nije ni čestitao – dok zvanično ne bude proglašen za predsednika. Kako navode Amerikanci, budući šef Bele kuće vidi u Rusiji jednu od najvećih pretnji za bezbednost Amerike i obećava da će obnoviti pokvarene odnose sa evropskim saveznicima.
Podsećaju i da je, još kao potpredsednik SAD u mandatu Baraka Obame, Bajden aktivno radio na podršci prozapadnim političarima u Ukrajini, „državi koja je u ratu s Rusijom“. Ako se izuzme činjenica da Moskva nije u ratu s Ukrajinom već da u toj zemlji i dalje tinja građanski rat, iz ovih reči vidi se najava – i nada pojedinih krugova – da će Bajden obnoviti podršku Kijevu u obračunu s ruskojezičnim stanovništvom u Donbasu, što Donald Tramp nije želeo previše aktivno da radi. Štaviše, Tramp je pokušavao da predstavi Bajdena i njegovog sina Hantera kao deo međunarodne mreže upletene u visoku korupciju u Ukrajini, ali medijima poput „Njujork tajmsa“ ta priča nije delovala previše interesantno. Zato izbor Bajdena treba da izazove oprez u Moskvi i Donjecku, jer će se u Ukrajini nastaviti „podrška prozapadnim političarima“. Pitanje je samo da li će ukrajinski narod pružiti podršku takvim političarima, ili i u njihovom slučaju biti primenjen novi američki model da mediji proglašavaju pobednike izbora i pre nego što se svi glasovi izbroje?
Džo Bajden je u svom obraćanju naciji, nakon proglašenja pobede, obećao da će „Ameriku opet poštovati u svetu“. „Uveren sam da je Amerika svetionik za ceo svet. Mi ne treba da osvojimo ceo svet, već da dajemo primer drugim zemljama. Nameravam da budem predsednik koji teži da ujedini narod, a ne da ga deli. Za mene neće biti plavih i crvenih država, samo Sjedinjene Države. Mi ćemo obnoviti Ameriku, ojačati je. Ameriku će ponovo poštovati u svetu. U celoj zemlji, u celom svetu, kod ljudi se rađa nada u svetlu budućnost“, poručio je novi predsednik SAD.
PITANjA AMERIČKE SPOLjNE POLITIKE Iza tako velikih parola – ako je verovati Bajdenovim rečima – nazire se realno stanje „jedine svetske supersile“. Kako proizlazi iz njegove izjave, Ameriku u svetu sada ne poštuju, a on će joj pribaviti više poštovanja. Dalje, Amerika je podeljena zemlja, koja tek treba da se ujedini. Oslabila je i neophodno ju je obnoviti. I na kraju – američka i svetska sadašnjost je prilično mračna, ali se zbog Bajdenove pobede rađa nada da će budućnost biti svetla. Naspram tako ambicioznih ciljeva postavlja se nekoliko pitanja. Prvo, ko je za to kriv, da li je to sve samo Tramp uspeo da pokvari u jednom mandatu, ili odgovornost imaju i prethodne administracije, pre svega Obamina, gde je osam godina Bajden bio potpredsednik? Drugo, kako 77-godišnji predsednik planira da sve to obnovi, s kojim snagama, imajući u vidu da je pola Amerike protiv njegove pobede, a da i sam snosi deo krivice za podele u društvu? I treće, kako misli da ujedini Ameriku, ako se zna da je Tramp došao na vlast na talasu pobune građana – baš protiv neoliberalne politike čije je Bajden oličenje? Da li on smatra da će sada svi prihvatiti njegove političke stavove, imajući u vidu da je više od 70 miliona ljudi ponovo glasalo izričito protiv toga?
Osim unutrašnje američke situacije, ostaje i otvoreno pitanje buduće spoljne politike. Ako je stvar s Rusijom poprilično jasna i već je najavljeno dalje zahlađenje, onda su odnosi s Kinom i Evropom, odnosno Nemačkom obavijeni velom misterije. Tokom Trampove vladavine odnosi s Pekingom i Berlinom srozani su na nizak nivo i nije najjasnije šta tu Bajden može i na koji način da učini – a da Vašington ne bude gubitnik u tim kombinacijama. Da li će Ameriku „ponovo poštovati“ ako Bajden pristane na sve ono na šta Tramp nije želeo? Da li će pronaći zajednički jezik s narastajućom supersilom i velikim konkurentom Kinom?
Što se tiče Nemačke, deo odgovora daje kancelarka Angela Merkel. Uz čestitke, Bajdenu je poslala i spisak želja, odnosno zahteva SAD koje Berlin stavlja na dnevni red: borba protiv pandemije, klimatskih promena i terorizmom, kao i osiguranje slobodne trgovine. „Zajedno za otvorenu svetsku ekonomiju i slobodnu trgovinu“, poručila je Merkelova. Vašington, kako je naglasila, ostaje najvažniji saveznik, ali se „od Berlina očekuje, i s pravom, aktivnije delovanje za osiguranje sopstvene bezbednosti i zaštitu svojih principa u svetu“. U diplomatiji se suština najčešće krije iza onog „ali“, što znači da Berlin ne odustaje od sopstvenog puta na globalnoj sceni – sada to više niko i ne krije. Period Trampove vladavine Nemačka i drugi američki „saveznici“ iskoristili su za jačanje svoje samostalnosti i taj točak biće veoma teško vratiti unazad.
A Putin? Ostaje mu da i dalje posmatra kako će se razvijati unutrašnji američki i transatlantski procesi. I zato radije čestita Menjšikovu, koji u filmu peva Mocartove arije i promoviše strasnu ljubav između Rusa Andreja i Amerikanke Džejn – kao što su se nekad voleli Sergej Jesenjin i Isidora Dankan – nego Bajdenu i njegovim medijima koji najavljuju „napete godine“ pre nego što je i stupio na dužnost predsednika. Ali za razliku od sibirskog, koji je rezao drveće po pustim tajgama, „pensilvanijski berberin“ moraće da zaseče mnogo šire i znatno dublje – i po Americi, i u svetu.
