Odozgo se vide samo planinske goleti, vazduh je svež, pokoji čobanin tera koze u visoravan Beka. Kasna je jesen, uskoro će prvi sneg, i onda se ovuda više neće moći. Put je pun serpentina, i spušta se pored plantaža kanabisa do Jamuna.
“Ovde živi oko pet hiljada ljudi i svi su jedna familija. Ovde živimo samo mi, Šerefi”, kaže Talal Šeref.
On je u Jamunu neka vrsta plemenskog starešine i gradonačelnika istovremeno. Nizak čovek, na prvi pogled hladan, nema potrebu da uvija reči u oblande. „Ljudi ovde sade isključivo hašiš. Ništa drugo! Jamun je na 1.600 metara nadmorske visine, klima je nezgodna. Probali smo da sadimo sve živo, jabuke, krompir… ali ovde raste samo kanabis. I ljudi već sto godina sade hašiš.“
Biljke su ove godine požnjeli već u septembru. Sada se suši u garažama. Navodno oko 30.000 seljaka na visoravni Beka živi od hašiša. Kome ga prodaju?
“Švercerima“, kaže Šeref. „mahom Libancima. Oni krijumčare hašiš u Evropu. Šverceri zarađuju velike pare, a ne seljaci. Farmeri dobiju 100 dolara za kilogram, a šverceri u Holandiji ili Nemačkoj dobiju dvadeset puta više.“
Vlasti ćute
Hašiš je bio važan izvor prihoda paravojnih formacija još tokom građanskog rata od 1975. do 1990. godine. Od njega su prihodovali hrišćanski borci, baš kao i druzi, suniti i šiiti. Gospodari rata iz tog razdoblja još su tu, ali kao ministri, poslanici i ugledni biznismeni.
Za to vreme, Liban tone u ekonomski ponor, inflacija galopira, snabdevanje energijom je pred kolapsom.
Ali, posao sa kanabisom još uvek funkcioniše.
“Vlasti zatvaraju oba oka, puštaju ljude na miru“, kaže Talal Šeref.
Dobro, kaže u smešak, bude tu i tamo pucnjave kad policija dođe. Nedavno su jedne zapadne novine Šerefa opisale kao „narko-bosa“. Kaže, to ga je teško pogodilo jer on je gradonačelnik, predstavnik libanske države.
Izvor: B92
