Rusija je poslednjih godina izgradila snažnu vojnopolitičku infrastrukturu na Bliskom istoku i za Tursku i Erdogana ne bi bilo dobro da budu prvi na kojima će ona biti testirana u punom kapacitetu
Bezbednosna i politička kriza koja je prošle nedelje eskalirala u Siriji i prelila se na odnose Rusije i Turske, otvorila je brojna pitanja koja će morati da budu rešena u narednom periodu. A glavno je: može li to da dovede do sukoba Ankare i Moskve? Po sistemu spojenih sudova, pogibija 33 turska vojnika u sirijskoj provinciji Idlib, 27. februara, od ruke jedinica predsednika Bašara Asada – zapretila je da uvede Evropu u novu spiralu migrantske krize. Mnogi strahuju da može da se ponovi 2015. godina, kada je na Zapad pokuljala reka od preko milion izbeglica. Ljut zbog artiljerijskih udara koji su mu pokosili trupe, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan otvorio je „slavinu“ i migranti su krenuli ka obećanom boljem životu. To je bila Erdoganova osveta NATO saveznicima koji ga ne podržavaju, ni u Siriji, niti na bilo kom drugom mestu. A šta zapravo o njemu misle, mogao je da vidi u leto 2016, kada je jedva izvukao živu glavu u pučističkoj pobuni. Da nije bilo pružene ruke Vladimira Putina i upozorenja ruskih službi, Erdogan bi završio kao Gadafi u Libiji.
BEZ PRAVA NA LJUTNJU Zato i čudi njegova upornost da ide đonom na sirijskog predsednika Asada, znajući da njega čuvaju i Moskva, i Teheran. Posle žestokog i smrtonosnog udara na turske jedinice kod Idliba, Kremlj mu je formalno i hladno odgovorio da Erdoganove trupe „nisu smele da budu tamo“. Imali su u vidu da, prema važećem sporazumu, Turska ima pravo na uspostavljanje određenog broja kontrolnih punktova u prigraničnom pojasu na sirijskoj strani, ali o njihovoj poziciji mora da obavesti ruski vojni centar – i tada će ove lokacije biti izuzete s liste meta. Kako tvrde ruski generali, Erdoganove snage nisu nikoga obavestile o svom prisustvu. Drugim rečima, njih tamo formalno nije ni bilo, pa Erdogan nema pravo da se ljuti.
Sve to usledilo je posle višenedeljnog zatezanja situacije u regionu, gde se sirijskoj armiji žuri da oslobodi poslednja uporišta terorizma u zemlji, baš „slučajno“ na samoj granici s Turskom. I površnom analizom uočilo bi se da su glavna žarišta otpora, i najveće bitke koncentrisani baš u tom severnom pojasu Sirije koji gravitira ka Turskoj. Idlib, kao i Alepo i Raka, deo su tog lanca, strateške tačke na koje je bacio oko i Erdogan. Putin i Asad uspeli su od septembra 2015. da potpuno preokrenu vojnu situaciju i, od praktično izgubljenog rata, dovedu Siriju na korak do potpunog i trajnog mira. To bi verovatno i uspeli da nije Erdogana i stalne materijalne i vojne podrške pobunjeničkoj „Sirijskoj slobodnoj armiji“ koja ne priznaje vlast u Damasku. Tako se i došlo u današnju situaciju, gde je sirijska vojska okružila Idlib i komad po komad smanjuje pobunjeničko uporište. Tada je došlo do pogibije turskih vojnika, što je Erdoganu poslužilo kao povod da se energičnije umeša i pripreti da će „uništiti“ Asadovu vojsku. Ali to bi podrazumevalo da mora najpre da uništi rusku…
KOMPLIKOVANA ERDOGANOVA SITUACIJA Geografski, Idlib preseca ključni pravac koji povezuje Damask i Homs s Alepom, nalazi se veoma blizu ruske pomorske baze u Tartusu, kao i vojno-vazduhoplovne u Latakiji. Ako se neko zapita odakle stalno stižu dronovi koje Rusi obaraju iznad avio-baze Hmejmim u Latakiji, onda je odgovor jasan – iz pravca Idliba, 80 kilometara vazdušnom linijom. Teroristički napadi mogli su samo da uspore vojnu mašineriju Damaska i Moskve, ali ne i da je zaustave. Proteklih nedelja postalo je jasno da vojnoj pobedi Bašara Asada više ništa neće stati na put. Zato potez Erdogana mnogi i u Turskoj tumače kao svesno žrtvovanje svojih vojnika. Erdogan je „zagrmeo“ na Ruse, da mu dozvole da se s Asadom obračuna „jedan na jedan“, ali u Kremlju su se napravili da nisu čuli. Kako ocenjuju i u ruskoj i u turskoj prestonici, samo direktan susret Putina i Erdogana mogao bi da zaustavi sukob.
Uskačući iz avanture u avanturu, turski predsednik nagomilao je sebi mnogo problema koji su ga već koštali izgubljene vlasti u Istanbulu i Ankari. On bi morao da bude svestan svojih slabosti i ograničenja i da zna da bi ga otvoreni sukob s Rusijom verovatno politički dotukao. Ne samo zato što mnogobrojni njegovi podržavaoci u Turskoj smatraju Moskvu saveznikom koji pomaže obnovu samostalnosti zemlje i njenu ulogu „velike sile“ na svetskoj areni već i zbog toga što takav rat Ankara ne bi mogla da dobije. Erdogan bi u tom slučaju dobio vojni odgovor daleko snažniji od samo „oprljenih brkova“. Veliki ruski vojni brodovi, opremljeni krstarećim raketama „Kalibar“, a koji su odmah po izbijanju krize uplovili preko Bosfora u istočni Mediteran – jasna su poruka šta bi bila prva ruska reakcija u slučaju veće eskalacije. Ali daleko ne i jedina.
Koliko je Erdoganova situacija komplikovana, vidi se i iz pregleda sukoba i ratova u koje je uključen, a većinu ih je sam pokrenuo. Osim što je s Evropskom unijom maksimalno zaoštrio odnose zbog migrantskog pitanja, u Siriji on ratuje na dva fronta, protiv Asada i protiv Kurda. U Libiji je naspram sebe ujedinio Egipat, Ujedinjene Arapske Emirate, Saudijsku Arabiju i Francusku. A baš 27. februara, kada je u Siriji izgubio 33 vojnika, snage maršala Halife Haftara nanele su u Libiji udar po turskim jedinicama, ubivši najmanje sedam njihovih pripadnika. Ankara je decenijama upetljana i u kiparski sukob, protiv Erdogana istupaju Grčka i Egipat, kao i Izrael i Evropska unija. Treba dodati i poljuljane odnose sa SAD, odakle turski lider godinama očekuje izručenje Fetulaha Gulena. Erdogan veruje da bi mu to vratilo deo izgubljene moći i nada se da bi do izručenja moglo doći sledeće godine, nakon američkih predsedničkih izbora, pogotovo ako na njima pobedi Donald Tramp. U odnosima NATO saveznika Ankare i Vašingtona ostaje velika mrlja, izazvana Erdoganovom kupovinom ruskih PVO sistema S-400, uprkos zabrani Amerikanaca.
KAKO ĆE TURSKA SPASTI ČAST Tu dolazimo do Rusije, koja je nakon krize iz 2016, izazvane turskim obaranjem ruskog „Suhoja“, najpouzdaniji turski saveznik. Erdogan se i upetljao u toliko konflikata osećajući sigurnu zaleđinu koju su mu stvarali Rusija i Putin. I sada bi da seče granu na kojoj sedi? Da se odrekne „Turskog toka“ koji će mu dugoročno donositi milijarde dolara? Ili da pljune na skupo plaćeni S-400 koji teško može da funkcioniše bez podrške ruskih stručnjaka? Da zaboravi na milione ruskih turista i ogromno tržište severnog suseda? Da li je već zaboravio 2016. kada je molio Putina da skine zabranu uvoza turskog paradajza i drugog voća i povrća? Naravno da nije, i naravno da će Moskva umeti da ga podseti na sve to.
S druge strane, Evropljani nemaju blagu nameru da se upuštaju u sukob s Rusijom zbog Erdogana i Idliba. Ni Trampu to ne odgovara u izbornoj godini. Taman kada je s talibanima potpisao „časno povlačenje“ iz Avganistana, sada bi neko hteo da ga uvuče u rat u Siriji i protiv Irana, gde bi mogao još gore da se provede. Na moralnu podršku NATO-a Erdogan uvek može da računa – pa, ako mu je to dovoljno za rat protiv Moskve, onda neka krene. Primer Ukrajine uvek može da sledi. U Vašingtonu bi to mnogi pozdravili. Po svemu sudeći, Turska će čast spasavati izvođenjem nekakvih udara po sirijskim snagama, vodeći računa da ne pretera i ne izazove rusku reakciju. Spas iz situacije tražiće se u direktnim razgovorima Putina i Erdogana, a kriza bi mogla da bude okončana nekom vrstom sporazuma. Krajnji ishod, međutim, može da bude samo povlačenje turskih jedinica iz dubine sirijske teritorije i vraćanje samo u zonu od pet kilometara, kako je definisano sporazumom iz Adane 1998. godine, kada je Damask prekinuo politiku podrške kurdskim pokretima i načinio ustupke Turskoj.
S ruske strane ne treba očekivati previše radikalne zaokrete. Moskva je uz velike napore obezbedila poziciju glavnog igrača na Bliskom istoku, uz podršku Irana i prećutnu saglasnost Izraela. Moskva pak garantuje da će biti pošteni posrednik u svim sporovima. Od ove uloge Kremlj neće odustati i njegova reakcija biće sve čvršća ukoliko Erdogan bude zaoštravao. Iz te krize ne bi izašao samo blago osmuđen, kao u sukobu s Asadom. Rusija je poslednjih godina izgradila (i obnovila) snažnu vojnopolitičku infrastrukturu u regionu i za Tursku i Erdogana ne bi bilo dobro da budu prvi na kojima će ona biti testirana u punom kapacitetu. Moskva će svim silama braniti Asada, ne samo od Erdogana, jer time pokazuje potencijalnim saveznicima u svetu da se na nju mogu osloniti. U godinama koje dolaze „brendiranje“ Rusije kao pouzdanog saveznika najvažniji je zadatak njene vojske i diplomatije. Erdogan to već zna.
