O Milošu Mariću u našoj zemlji ima malo tragova. On se pominje u jednoj rečenici “Enciklopedije Novog Sada”, posvećeno mu je manje poglavlje u knjizi “Mileva i Albert Ajnštajn”.
Nedavno se, u društvu sestre i oca, našao i na informativnoj tabli na kući u Novom Sadu u kojoj je deo svog života provela srpska naučnica Mileva Marić Ajnštajn.
Zato najveći broj Srba ne zna da je najmlađe dete porodice Marić bilo podjednako, ako ne i više, genijalno kao i najstarije, da je reč o naučniku svetskog glasa koji je zadužio generacije ruskih naučnika, kao ni da iza projekta kloniranja stoji upravo ovaj Srbin.
Marićima su, nakon dve rođene devojčice, umrla dva muška deteta, pa je Miloš, po rođenju 1885. po starom srpskom običaju, dobio očevo ime.
Završio je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, a budući da je poticao iz imućne porodice upisao je 1902. medicinu u Klužu, pa nastavio usavršavanje u Parizu i Švajcarskoj.
Tokom boravka u Bernu Miloš je stanovao kod sestre i njenog muža Alberta i bio svedok zajedničkog naučnog rada para Marić-Ajnštajn, ali je po završetku studija, napustio njihov dom i vratio se u Kluž, gde je započeo lekarsku praksu.
Zarobljen u Rusiji
Miloš je tu dočekao izbijanje Prvog svetskog rata i opštu austrougarsku mobilizaciju. Dospeo je najpre na južni front, gde su se vodile borbe protiv Srbije, ali je ubrzo prekomandovan na severni front, protiv Rusije.
Tu je zarobljen ali je, nakon što su Rusi čuli za njegovo srpsko poreklo, kao i činjenicu da je bio lekar, poslat u Lefortpovsku vojnu bolnicu u Moskvi.
Mladi srpski lekar se tu sprijateljio sa čuvenim revolucionarom Belom Kunom. Ovo poznanstvo mu je faktički dalo odrešene ruke kada su u pitanju naučni eksperimenti i dalje usavršavanje.
Do kraja rata ostao je kao lekar u bolnici, ali se takođe bavio proučavanjem na katedri histologije Moskovskog univerziteta. Zatim je prešao na katedru histologije Dnjepropetrovskog medicinskog instituta.
Ni do danas nije razjašnjeno zašto se doktor Miloš Marić po okončanju rata nije vratio u Srbiju. Ruski izvori kažu da je održavao prepisku sa sestrama, ali ta pisma nisu sačivana.
Pouzdano se zna da se iz rata javio roditeljima 1916. godine, zatim 1924. i nikada posle toga. Kako godinama nije stizao nikakav glas o njemu, porodica ga je proglasila nestalim i, verovatno, pokojnim.
A to nije moglo biti dalje od istine. U dalekoj Rusiji, doktor Miloš Marić iz korena je menjao poznatu medicinu i stvarao istoriju..
Аутор: Saskafoto – Сопствено дело, CC BY-SA 3.0, Веза
Pre osam decenija klonirao ćeliju
Sa svojih 45 godina, Miloš Marić je 1930. izabran za šefa katedre za histologiju na Univerzitetu u Saratovu. Pre njega, katedrom je rukovodio čuveni naučnik B. A. Pavlov.
Ruski genetičari i danas će vam reći da je ime Miloša Marića u njihovoj zemlji neka vrsta naučne svetinje. Upravo on bio je jedan od prvih ljudi koji su uspešno stvorili identičnu kopiju ćelije i još tada, pre više gotovo osam decenija, postavio temelje oblasti medicine koja se danas zove kloniranje.
“Uporedo sa njegovim naučnim interesovanjem u oblastima mitoze i amitoze (indirektne i direktne deobe ćelija), dr Marić je radio pripreme za proučavanje nervnog sistema, ali je Veliki otadžbinski rat prekinuo te radove koji su publikovani tek posle rata i poslužili kao osnova za tri doktorske disertacije”, zapisao je ruski naučnik G. A. Kabolov u Saratovu 1986. godine.
Marićev puni naučni procvat još jednom je prekinuo rat. Nakon što je Hitler napao Sovjetski savez 1941. srpski naučnik je pozvan u Crvenu armiju i raspoređen na moskovski front, piše Istorijski zabavnik.
I tako je sudbina htela da se brat Mileve Marić Ajnštajn, doktor Miloš Marić nikada ne vrati u Srbiju. Izuzetno narušenog zdravlja preminuo je 1944. godine, ne dočekavši kraj rata.
Počiva u Saratovu, gde postoji spomen-soba posvećena našem genijalnom sunarodniku kojeg je domovina, eto, zaboravila.
