Svako voli dobru optičku iluziju – a ovaj zgodan test percepcije dovodi u pitanje kako vidimo svet oko sebe. Pogledajte linije na gornjoj ilustraciji (ili možete videti celovitu sliku u nastavku). Kakve linije vidite? Jesu li to ravne, oštre cik-cak linije ili mekani, zakrivljeni talasi? Da li vidite samo jednu vrstu ili obe?
Ova optička varka, koju je osmislio eksperimentalni psiholog Kohske Takahashi sa japanskoga univerziteta Chukyo 2017. godine, naziva se “iluzijom slepoće zakrivljenosti” i to je samo još jedan primer kako ne možemo uvek verovati svojim očima kad gledamo u nešto.
Ako ste poput većine ljudi, verovatno ćete videti i talase i cik-cak crte u naizmeničnim parovima – barem bi tako trebalo da vidite ako gledate u crte na sivoj pozadini koja dominira sredinom slike. Sada pogledajte linije u gornjem levom i donjem desnom uglu slike, gde je pozadina bela ili crna. Primećujete li da se događa nešto drugačije?
Odjednom su sve valovite
Ako vam crte na tim crno-belim područjima izgledaju talasasto, ali takođe vidite cik-cak linije u sivom srednjem delu, čestitamo – upravo ste dobili dijagnozu slepoće zakrivljenosti! (Bez brige, to nije stvarno zdravstveno stanje ili nešto zabrinjavajuće).
Ali zašto toliko nas na ovoj slici vidi cik-cak linije, a zapravo su sve crte na njoj talasaste? Prema Takahashiju, to bi moglo da bude povezano sa načinom na koji naše oči razlikuju talase i uglove u stvarnom svetu – a moguće je da način na koji to dvoje razdvojimo pokrene neku vrstu sukoba u vizualnom sistemu mozga.
– Pretpostavljamo da se osnovni mehanizmi za percepciju nežne krivulje i mehanizmi tupe percepcije ugla takmiče jedni s drugima na neuravnotežen način – objasnio je Takahashi u svom radu, a percepcija ugla može biti dominantna u vizualnom sistemu.
Stvar evolucijskog prilagođavanja
Ali zašto uglovi dominiraju nad krivuljama umesto obrnuto? Hipotetički gledano, to bi moglo biti zbog toga kako su ljudi morali da se prilagođavaju izmišljenim geometrijama savremenog fizičkog sveta oko nas.
– Rekao bih da su naše oči i mozak možda evolucijski bolje prilagođeni za otkrivanje uglova nego talasa”, rekao je Takahashi.
– Okruženi smo veštačkim proizvodima koji imaju puno više uglova nego što ima prirodno okruženje. Ovaj vizualni fenomen ne uzrokuje problem u našem svakodnevnom životu, inače bi neko ovu iluziju osmislio već puno pre mene – dodao je eksperimentalni psiholog.
Drugačije postavljene boje
Da bi pokazao kako nas ova iluzija zapravo zavarava, Takahashi je izveo niz eksperimenata sa učesnicima i malo izmenjenim slikama kako bi video koji su optimalni uslovi za pokretanje iluzije. Na ovde prikazanoj slici kontrast u svetlini između različitih odeljaka koji čine linije i senke pozadine obrnut je na prekretnicama.
Ako dobro pogledate, primijetićete da se cik-cak linije sastoje od svetle i tamnosive boje koja se proteže od vrha do doline svake krivulje. To naglašava iluziju da su ti delovi talasa ravne crte nagnute prema gore ili prema dole, a ne izolovani delovi neprekidnog talasa.
Suprotno tome, na talasastim crtama (i imajte na umu da su sve zapravo valovite), smenjuju se svetle i tamnosive linije koje obavijaju ili vrhove ili doline u istoj boji, što pomaže u naglašavanju oblina. Još jedan faktor koji pomaže iluziji jeste relativna plitkost talasa, sa blagim, niskim krivuljama – dok bi strmiji talas sa oštrijim uglovima poremetio učinak.
